(S)lom

Slušam tišinu, prija mi koliko lepo govori o ružnom. Šapuće mi prolaznost, samoću, usamljenost, zaborav. Dopuštam joj…
Osećam zimu, bole me zglobovi od njene hladnoće, ipak joj se predajem. Šetam ulicama koje ispunjava nečist vazduh. Zima reže, prolazno…
Vidim senke, čak me ni ne plaše. Svakog su dana u isto vreme tu, osim ako neko navuče oblake, poseče drvo, spusti roletne. Osim toga, uvek su tu u isto vreme.
Gutam emocije, pravi vašar sam napravila u organizmu. Nikad ne znam ko će dobiti nagradnu vožnju, kao da to biraju oni koji imaju moć nada mnom i izvlače dobitnika koji će još jednom projuriti kroz mene. (S)lom!