Jedna pesma za sve
Rekao je da voli takve
Da nema nijednog imena
A da ima mnogo primena
Da se u njoj svako nađe
Jer je tako mnogo slađe
Da se ne zna kome je pisana
Ni ko je ljubav, a ko rana
Al’ da možeš njome da voliš
Ili ranu nekome da dosoliš
Meni nešto baš teško ide
Da pišem pesme da mu se svide
Iako veoma lako inspiriše
Neće pesma nikako da prodiše
Malo je u grču, bez slobode
Sme li na pravu adresu da ode
I pažljivo reči mora da bira
Ne zna kako će da ga dira
Pa eto sklepam stihove neke
Za reči bliske, al’ silom daleke
Jedna pesma za pričanja duga
Za vreme kad ne postoji tuga
Pesma za sunce, vetar i kišu
Za dvoje što uz reku dišu
Za dvoje sličnih, ali tiho
To ne sme da dozna niko
Pa ni oni, što bi pa znali
I bez saznanja su sasvim pravi
Nasta’ pesma, ali ko još mari
Lako će pesma da se zaboravi
Dušu joj daju oni koji je čitaju
Oni koji kraj reke zauvek skitaju
Pesma za sve
