Volela bih da mi samo kažeš da se obučem toplo i da me vodiš negde. Recimo vozom do Novog Sada i da tamo lutamo i šetamo kao da se u sve razumemo.
Volela bih me probudiš baš rano s rečima da me čekaš dole u nekom vozilu i da ću u njemu moći da nastavim da spavam ako želim, ali je važno da pođemo rano. Recimo, da gledamo izlazak sunca iznad neke planine.
Volela bih da me zvrcneš kad si ispred zgrade i kažeš mi da je hitno da siđem i da ti spustim nešto što si kao zaboravio. Kad ti to snesem, ti mi se zahvališ jer si me video, samo to ti je trebalo.
Volela bih da se pravimo da smo u otmenom restoranu, da se obučem lepo, u haljinu, ali s kućnim papučama i da jedemo prstima, ali lepo obučeni jedno za drugo.
Volela bih da mi napraviš ručak, nešto što nikada ranije nisi ni pomišljao da umeš da napraviš, ali si se potrudio, uložio vreme. Makar i da bude baš loše.
Volela bih da mi veoma uplašeno kažeš da stanem i da mi zagledaš lice, pa kao nešto proveravaš malo duže, dok te ja stalno zapitujem šta se dešava. Onda se nasmešiš, poljubiš me u čelo ili nos i kažeš kako sam danas mnogo lepša nego juče kad sam baš bila najlepša i da nisi verovao da može više.
Volela bih da znaš da pored sebe imaš nekoga za sve. Da ni ne moraš da pitaš da li ćemo, već samo da kažeš idemo.
I da odemo. U šetnje, u vožnje, u guranja, u zalaske i izlaske, na đuskanja i pevanja, u šatore i čamce, ali uvek u zagrljaje.
Volela bih
