Negde žurim. Osetim ponekad kako užurbano jedem, užurbano spremam hranu, čistim za sobom mahnito, brzo pijem limunadu i kao da mi je žao što ne može brže. Društvene mreže prelećem pogledom, a kvalitetan sadržaj pročitam, ali ne pokušam i da upijem.
Ponekad je sve toliko brzo, da mi u jedan dan mogu stati tri. I primećujem da u tim danima nešto čekam. Ne znam šta, ne znam koga, ali tome žurim i činim da to jedva čekam. Stvorim nemir da opravdam da ću stvarno nešto dočekati.
Možda noć, možda san, možda pogled, možda osmeh, ali jedva čekam da to dočekam.
Jedva čekam
