Proza

Naježi me život

Razneži me dovoljnost. U zaljubljene sam zaljubljena, ne s namerom da otmem, već da im se zahvalim što nam pružaju predstavu smisla života. Dirne me pogled svetlucav, poljubac u čelo dvoje koje ni ne poznajem. Ona se nasmeši i sklopi oči, on joj kroz osmeh i zahvalnost prislanja usne na čelo.
Razneži me lepa reč. Kad utrčava u bus zadihan, a vozač ga je sačekao. Hvala! Onako od srca, jer značilo mu je. Onda mislim, možda žuri da je vidi, da je zaprosi, da je isto onako u čelo poljubi i zahvali joj se što postoji.
Obara me s nogu ljubav. Prava, obostrana. A ja znam šta je prava ljubav, to je ona što se oseća i zarazi sve oko nje. Nema tu filosofije. Kad baka želi, od svih u parku, baš sa to dvoje da popriča. Baka oseti ljubav! Ma i onaj pas, i golub, i prosjak, i neka druga devojka u prolazu, i prodavci nakita i šećerne vune. Ljubav je hemija, zarazna kao zevanje.
Oduševi me hrabro srce. Ono što je nekad bilo slomljeno, ali se ne plaši da opet voli. Nema na svetu hrabrije osobe od one koja je prebolela, pa zavolela.
Obraduje me iskrenost. Kad ga lupi prstom po nosu, jer je neouobičajen, ali ga voli baš takvog. Kad se ljudi gledaju u oči i među njima je sve čisto i oslobođeno.
Rasplače me saosećanje. Osvrt na druge, svesnost prostora, vremena, dela, uzroka i posledica.
Naježi me život, kad ga ljudi slave.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s