Pesme

Buđenje

Odustajem od borbe, prekidam sva nadanja,
Na svakom me ćošku čekaju stradanja.

Čime ih privlačim, šta je to u meni?
Nije ovo igrica, ne skupljaju se poeni.

Umem i da se radujem, slobodna sam i da plačem,
Koga to zanima, da li mogu jače?

Nemojte, stanite, molim vas usporite,
Najlepše je kad voliš i kad neko voli te.

Kuda vode izazovi i stalna čekanja
Zar se samo iz lošeg na bolje menja?

Da li kad je dobro ne postoji volja,
Da se grabi više, duhom bude bolja?

Zašto mora da se ćuti, prihvata i u satima gubi,
Kad bi moglo tako slatko, nežno i sigurno da se ljubi?

Otkrijte mi kako ovo prizivam, gde to grešim, 
Želim da se popravim, želim to da rešim.

Zbog njega sebe volim, zbog njega sam ispunjena,
Samo ljubav i može iz korena da nas menja.

I znam da postoji, bez obzira na daljinu,
Jer osećamo jedno drugog energetsku blizinu.

Ali još uvek, ono zemaljsko u meni,
Za bliskošću pati i ka njoj stremi.

Nedovoljna sebi, takva sam mu teška,
Navikao je na zvrka koji se stalno smeška.

Osmeh ipak tutnji iza oblaka sivih,
Uspešno se krije između stubova krhkih i krivih.

Satiru me sećanja i podsećaju stare rane,
Kroz ovo sam prolazila, slične živela dane.

Ne umem, još uvek sam smrtna, iako pupoljak od cveta,
Ne mogu da porastem od zagađenog uma i sveta.

Napolju je magla i teško se diše, 
U vazduhu ništa na dobro ne miriše.

Proleće čekam, da sunce promeni stvari,
Da svane i ovom pupoljku u travi.

Dok ne počne sunce da isijava iz mog bića,
Biću samo još jedna smrtna i prolazna priča.

Boje moje neće biti posebne u rascvetaloj bašti,
Jer nemam pristup svojoj dečijoj mašti.

Izvini na prolaznosti, sličnosti i običnosti,
Moje želje su ogledalo velike sebičnosti.

Eto makar, ako na početku nisam znala,
Ova pesma mi je odgovore na mnoga pitanja dala.

Skočila sam u okean svojih mana,
Ali još me zove džunbavožimana.

Moja si voda koja me isceljuje, neguje i krepi
Da ostanem bez nje, od tog mi srce strepi.

Ali strahovima ovde nije mesto, ovde ne pripadaju,
Valjda se i strahove straše od toga što propadaju.

Pronaći ću sebe i biću srećna sobom,
To je jedini način da rastem sa tobom.

Voleću svoje minute, sate i dane,
Koji su mi dati da bi moglo da mi svane.

Iskoristiću vreme i svoje dobre strane
Probudiću to sunce da iz mene grane.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s