Ja bih da živim, al’ pravim se
I kao jedem, a davim se
Omiljeno, više mleka, malo plazma
Da niko ne posumnja i ne sazna
Ja bih da se smejem, al’ smešim se
Ne plačem po danu, jer tešim se
Knedla jedna, dve, ma i tri, omiljena supa
Da se ježim, da mi srce brže lupa
Imam grehe, njih se ne bojim
Plaši me da bez greha ikakvog postojim
To nije ljudski, nije ni za mir
Tad se živi robotski za tuđi hir
Uspori, pa ubrza, kažu aritmija
Mene i dalje zanima čija zvezda tamo sija
Ne slušam, al’ čujem ono što me straši
Da ni ovi životi nikad i nisu naši
