Priče

Moj tata

Priča o tati je lirska, ljubavna, rodoljubiva, a i epska priča.
Ja nikad nisam bila tatina princeza, već tatin razbijač. Ponosna sam bila kad god bi mi to rekao, iako sam se pravila da mi smeta. Jer jebi ga, sve su ostale tatine princeze, pa šta to sa mnom ne valja? I kad je toliko princeza, moj tata je voleo da ja budem njegov razbijač. Uplakani, povređeni, nesnađeni, pomalo naivni, ali razbijač kad uđem u kuću kao šef.
Moj tata je čovek koji mi kaže da sam lepa kad ga pitam, s naglaskom da se to podrazumeva, jer je on tata, a tati je ćerka uvek najlepša. Mene je ljutila njegova istina, ali moj tata ne zna drugo osim istine i iskrenosti.
Moj tata voli da psuje. Onoliko koliko ja ne volim, on psuje za naredna tri kolena. Ali njegove psovke su toliko spontane, slatke i kreativne, da ih ne doživljavam kao psovke, već poeziju. Ili komediju. Moj tata ima najbolje fore. Najčešće sarkastične, ali te najviše volim. Kad gledam tv s njim, ma kakav da je program, on od toga napravi šou. I volim kad ga nasmejem, osetim se kao da sam najduhovitija osoba na svetu.
Moj tata je užasan slušalac. Toliko loš, da bi mogao da ponese medalju za najgoreg slušaoca. Ali ne svih, samo mene. „Čuješ li ti mene“, kad ga upitam, on mi uvek odgovori: „Naravno!“. Kad sam porasla, dosetila sam se da ga pitam šta sam poslednje rekla i tako ga uhvatila da je zapravo čuo komentatora utakmice kako nema pojma da prenosi. Profesionalna deformacija. Ili je scena iz filma baš tad napeta, pogrešan tajming, jebi ga, što bi on rekao. Ljutilo me je to, ali on bi uvek napravio foru, da ja ne mogu da se ljutim duže od tri minut. Pa dobro, minut.
Moj tata je pun podrške. Ne materijalne, u tome je baš tanak, ipak me je naučio da je novac potreban, ali da nije sve u životu. On je pun podrške, one tihe, da ne priča na sva usta i unapred. „Petica, a? Pa ništa drugo nisam ni očekivao.“ Onda na fakultetu: „Diplomski, doći ćemo. U koliko sati?“ Ponosno sam branila diplomski u sali pred najvažnijim ljudima u mom životu. Moj tata je imao stegnutu vilicu, i kunem se, malo je falilo da mu sklizne nešto iz oka. Valjda ona mušica samo zakačila trepavicu, ali nije i uletela.
Moj tata je proputovao knjigama više zemalja, nego što sam ja nogom kročila. Zna istoriju isto koliko i psovke, za naredne tri generacije. Ja je znam za minus tri generacije, pa tu nalazimo balans. I geografiju voli i poznaje, ali ni o tome ne možemo mnogo da pričamo, jer nisam sagovornik.
Moj tata je sportski novinar, sportski radnik, sekretar, blagajnik (naravno za sport), snimatelj, fotograf i bloger. Čekajte, je l’ sam rekla da je to za sport? On zna više o rekordima i rezultatima nego što ću ja ikad, iako sam završila fakultet koji se bavi i time, između ostalog. Zna pravila u većini sportova i to mnogo bolje nego ja. Stalno sam kao mala išla sa njim na sve utakmice, a najdraže su mi bile fudbalske, kad snimaju utakmicu, pa grickamo suncokret i pljuckamo, dok psujemo protivnike, nekad i sudiju, a nekad se i čudimo navijačima. Nije imao živaca da mi objasni da ofsajd ne znači OPSAJD i da ta reč nije nastala od reči OPSOVATI. To sam naučila malo pre fakulteta.
Moj tata poznaje sportske zakone, ali mi je i za one ljubavne davao korisne savete. „Pa ćero, ne verujem da taj hoće samo za ručicu da te šeta.“ Toliko sam razgovora imala sa tatom, da znam kako muškarci razmišljaju i kako gledaju koje devojke. Volim to što sa njim mogu o svemu da pričam otvoreno, a da mi se ni uvo ne zacrveni.
Moj tata nije samo moj, već je i tata mog brata i moje sestre, ali je samo moj na moj način. Na način koji me je naučio da poljubim uličnog psa, ma koliko šugav bio, da ga pomazim, jer i njemu treba ljubav, da im dam mleko, hranu, ako imam. On me je naučio da nije bitno da imaš markiranu odeću, već da imaš odeću, da ti ne bude hladno. E i da! Mom tati nikad nije hladno, jer on ima GOLEMO, kako on voli da kaže, srce. Veliko i toplo, kao i njegove šake, kojima greje moje kad se smrznu.
Tatino srce je veliko da prećuti, da pređe preko nekih stvari, dok mu ne bude dosta. I nije ljutko, osim ako mi ne objašnjava kao maloj da Finci pričaju finskim jezikom, a da taj jezik nije francuski i engleski, već finski. Tad se baš naljutio! Sad mu je milo da ipak znam da na ovom svetu postoji mnogo više jezika od srpskog, engleskog, francuskog i nemačkog, a još mu je milije da neke od njih pričam tečno, neke čitam i razumem.
Moj tata je prijatelj za sve i uvek tu da pomogne. Toliko je tu za druge, da je zaboravio da bude tu za sebe. Stavio je sebe na posle ponoći i tad je živeo kao da ima 20. Cela vekna hleba i ajvar, još jedna ljubav koju je preno na mene. Pa dobro i sir, pasulj, kokice i samo njegov pomfrit. Moj tata pravi najbolji pasulj na svetu, pa čak i ovaj bez mesa! To je umetnost, ja bih rekla.
Moj tata je u nekoj pesmi i otac, ali nikada ĆALE. On je za brata MATORI, a za mene obično, najobičnije i najlepše TATA. I to moj tata! On ne voli da mu se kaže šta treba da radi, jer stvarno retko zezne, dugo je nameštao antene po krovovima, pa valjda se to prenese i na ostale sfere života.
Ah i da! Moj tata voli sport, možda sam to već pomenula. Toliko da se budi u toku noći, a nekad i ne spava, kad recimo igra Đoković ili reprezentacija u drugoj vremenskoj zoni. To su stvari koje mu lako dižu pritisak, koji je već iovako visok. I eto, sad nema tih noćnih utakmica, ali taj pritisak je rešio da ne padne, kao da igra neku svoju utakmicu, bez da ga je obavestio da je to nameravao.
Moj tata uprkos operisanom bruhu, voli da tegli ugalj od podruma do poslednjeg sprata zgrade. Misli da je to trening, ali njegovo srce se sve manje slaže s tim. On voli i da pomera teške stvari sam, a da pozove nekog tek kad prizna da nije terminator (mada ni ne znam da li je terminator jak kao moj tata). Toliko igra šah, da aplikaciju ni ne zatvara na telefonu, uvek je spreman za po koji strateški potez. Svaki put se iznenadi kad mu kažem da ja ne znam. Lako je iznenaditi ljude koji slabo slušaju.
Moj tata je bezgranična podrška, otvoren um pun razumevanja za mladost, za promene, za nove stvari, za ispoljavanje kreativnosti, umetnosti, za treninge, za putovanja, za škole, za muziku. Moj tata je jedini čovek koji ponosno nosi trofrtaljke (3/4 pantalone) i kojem ne smeta da nosi patike na bosu nogu. I moj neukus za modu i uklapanje boja sam povukla na njega i mnogo to volim, jer smo neponovljivi takvi.
Za mog tatu je došlo vreme da popravi antenu svog srca, da progura krv kroz vene i arterije kao što vuče drva i ugalj na poslednji sprat, da se pretvara da voli povrće dok ga ne zavoli i da šeta jer voli, a ne zato što mora da odnese papire od ustanove do ustanove. Za mog tatu je došlo vreme da ima vreme za sebe! I takav, on mi opet izmami osmeh na lice kad se prošeta u gaćama po bolnici, jer pižame nema i ne nosi. Jer on je on, ma gde bio. MOJ TATA

2 mišljenja na “Moj tata”

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s