Život u Kini

Život u Kini – iznenadni odlazak za Srbiju

101.
Počeci druženja i upoznavanja sebe nisu išli glatko, ni lako. Bilo je trenutaka kada se i naljutim na sebe, jer uvidim nešto što ne želim da posedujem. Ljubomoru, zavist, lenjost. Možda je čak to i bilo razočaranje. Dugo živimo sami sa sobom, a da nekad i ne znamo ko smo zapravo mi. Imamo uverenje da smo nešto, a nikad se sa sobom nismo družili, preispitali sebe otkuda dolaze sve te reči koje olako izgovaramo o drugima, otkuda sve te misli. Ne samo one loše, već i one lepe.
Hans odlazi. Nisam znala sve dok mi čas sa ID studentima nije počeo. Vodim zapisnik o petoro dece, valjda zato što pametni pišu, a budale pamte, a znam da sam uvek bila ta budala, iako me pamćenje loše služi. A i verovala sam da tako mora, da će mi neko tražiti kasnije podatke o prisustvu. Od studenata saznajem da se Hans ispisao. Saznajem… Volela bih da je sve išlo ovako kako sada pišem. Kada nešto ispišem, to je u dahu, a u Kini od početka ništa nije išlo u dahu. Engleskim koji ne podseća ni na šta što smo učili postavljam pitanja. Zapravo, pitanje: „Hans? No? Where?“ (spr: Hans? Ne? Gde?) I to „Where“ je bilo teško za razumeti. Znala sam tada kako se na kineskom kaže „Idemo“, a možda i znači „Idi“, ali se odnosi na glagol ići, te su mi tako i rekli. Bilo mi je žao. Održala sam čas, a po njegovom završetku, videla sam Hansa kako se uputio ka domu. Dotrčala sam do njega, pitala ga zašto, da li mu se ne sviđa škola, on je slegnuo ramenima i rekao: „Mama.“ I eto, ništa se on tu nije pitao, majka je tako odlučila.
Imala sam potrebu da ga zagrlim i to sam učinila. Kinezi ne vole mnogo da pokazuju emocije, čak se to smatra za slabost. Hans je stajao kao drvo, dok su moje ruke bile oko njega. Zahvalila sam mu se i zamolila ga da se slikamo da mi ostane uspomena i zahvalila mu se.

102.
Prethodno veče sam provela spremajući muziku i tražeći dečije pesme na engleskom, one osnovne, uz laku koreografiju. Prvo sam mislila da je sama smislim, jer ne volim da se ponavljam i radim što i drugi, ali je vreme bilo da prihvatim da korišćenje izvora koji mi mogu pomoći i koji za to služe, ne znači da sam manje pametna kako sam mislila. Još jedan od šablona koji sam počela da menjam, a koji još uvek pomalo traje. Uvek sam se trudila da nešto novo osmilim, da bude moj rad, ideja, realizacija. Ponekad dozvoljavala pomoć drugih, retko kopirala druge, čak i onda kada bi „kopiranje“ značilo da je nešto pametnije, bolje, manje vremena zahteva, odbijala sam to da radim.
Našla sam nekoliko videa, probala sam koreografiju sama sa sobom kod kuće i presrećna sam. Ne osećam se loše što koristim nešto što je namenjeno deci i profesorima fizičkog. Pomoći će mi u nastavi, a i nešto sam novo naučila, otkrila saznala. U stomaku mi žubori nestrpljenje da se desi sutra i čuveni Sanšajn aktiviti, koji još uvek ne znam šta je. Tražili su mi da napravim plan i program za to, i to sam učinila. Potpuno je jednostavan. Svaki dan po dva plesa, dok ih sve ne nauče. Koleginičin plan je još jednostavnije, samo piše „Vijača“. Od kolege plan nisam ni videla.

103.
Čuveni Sanšajn počinje. Spremila sam svoj zvučnik, muziku na telefonu koji mi služi samo za to i mnogo energije i znanja. Deca izlaze iz škole i trče ka meni, srećna, vesela, spremna za igru. Prilaze i asistentkinje učiteljica tih odeljenja. Njihova uloga je da mi pomognu da sprovodim ove aktivnosti koliko je to moguće neometano. Počinjem sa zagrevanjem. Zagrevanje za najmlađe mi nije išlo od ruke ni na srpskom. Smišljanje priča na licu mesta koje nemaju veze sa stvarnošću. Počinjemo s muzikom i uviđam da zvučnik koji imam nije dovoljan da nadjača svu decu koja se nalaze na igralištu. Za prvi put, mislim da nije prošlo loše i bivam zadovoljna, ali i potpuno iscrpljena. Do ostatka dana u školi imam još sat i po vremena, pa to koristim da malo odmorim i sumiram utiske i da se organizujem bolje za sledeći čas. Ostale kolege imaju i si ej (engleski ECA) odnosno dodatna aktivnost za studente. Na početku je svako od profesora nudio po jednu aktivnost i pisao uslove koji su potrebni da bi studenti pristupili toj aktivnosti posle nastave. Ja sam ponudila ples, inspirisana onim što sam videla u plesnoj sali. Tada mi se činilo da Kinezi vole ples. Sećam se da je Endiju bilo veoma teško da saopšti Džo i meni da niko od studenata nije izabrao naše aktivnosti. Nisam se potresla, čak mi je i bilo draže, jer nisam razumela šta bi to tačno trebalo da predstavlja.

104.
Posle petnaestak dana trajanja ECA vidim da to nema mnogo veze sa učenjem. Može da bude orijentisano ka tome, ali i ne mora. Rob je ponudio društvene igre, te ima najviše dece na svom ECA-ju. Mnogo više, nego što je bilo propisano. Megan je napravila reading club, koji podrazumeva čitanje na engleskom, ali nailazi na mnogo problema, jer studenti nisu zainteresovani da čitaju, pri tom i ne umeju, a na sve to ih, kao i kod Roba, ima više nego što je predviđeno. Kelvin je ponudio šah i kako on kaže, na to dolaze deca koja već znaju da igraju šah, tako da je on tu samo figura koja ih posmatra. Džo je izgleda uvređena jer niko nije izabrao njen ECA koji se ticao slikanja. Ona je stvarno imala zanimljive tehnike crtanja i bojenja, vrlo je kreativna osoba, što nikako ne mogu da povežem sa njenom hladnom i stenovitom ličnošću i stavom. Ipak, Džo ne miruje, uvek je nešto radila. U tih sat i po, kad mi treba mir, da se regenerišem i povratim uloženu energiju, Džo uvek priprema materijal za nastavu. Imam utisak da je u svojoj karijeri celu šumu fotokopirala. Gomile papira su se nalazile na njenom stolu, uvek uredno složene. Štampanje je uvek bilo u boji, a kasnije je sve to moralo da se plastificira.
Jednom me je zamolila, još u pripremnoj kancelariji, da joj pomognem sa plastificiranjem dok ona secka papire u određeni oblik. Prihvatila sam, ali nikad ranije nisam to radila. Pitala sam je, objasnila mi je, ali kao i kod svih, kada nešto znamo, mnoge stvari podrazumevamo, pa preskočimo nešto što bi bilo od značaja početniku.

105.
Pogrešila sam već sa prvim papirom. Tada me je bilo mnogo sramota i osećala sam se pomalo nesposobnom. To je bio period kada su svi oko mene izgledali uposleno, jedino sam ja zujala pogledom po laptopu slušajući muziku i klateći se u stolici. Nije mi zamerila tada tu grešku, bar ne rečima, ali pošto me dugo kasnije nije pitala za pomoć, shvatila sam da je u sebi razgraničila da ipak nisam za neke stvari.
Vreme dok bih da odmaram, Džo priprema materijal za nastavu i to obavezno uključuje sečenje, ali ne makazama. U kancelariji, iza mog stola stoji aparat za plastificiranje i secko (slobodan naziv). Secko ima sečivo koje seče ravno papir, i postolje koje omogućava da papir bude pod pravim uglom. Zvuk tog sekača mi se urezao u sećanje toliko duboko, da i sada kada čujem zaj zvuk, unervozim se. Slušanje žustrog povlačenja sečiva kroz papir sve do krajnje granice poluge tog sečiva, koja uvek mora i da udari o ceo aparat, pa zatrese ceo „zid“ koji ograđuje moj kancelarijski sto, je činio sve da moje punjenje energijom, sa sve slušalicama u ušima ne prolazi kako sam želela.
Dolazak kući sa Keti i Li svaki put je bivao sve čudniji. Ne mogu da kažem neprijatniji, iako sam se osećala neprijatno jer su veoma često, možda i uvek, pričali na kineskom. Ponekad bih i čula svoje ime, ali sam se umorila od stalnog zapitkivanja „Šta? Šta Ana?“. Nisam zapitkivala sa sumnjom i uverenjem da znam o čemu pričaju, već sa željom da razumem, da budem deo razgovora. Žarko sam želela da mogu s nekim da ostvarim komunikaciju koja bi tekla glatko, bez dodatnih pitanja.

106.
Navikavam se već da Keti svako jutro kasni. U Srbiji sam se često ljutila na ljude koji kasne na ugovoreno vreme, toliko da su najbolji drug i drugarica voleli da se šale sa mnom i po pola sata, ako se desi da ja zakasnim. „Pa Ana, ovo je nečuveno, ti kasniš. To je nepoštovanje, znaš koliko te čekam?“ Mislila sam da moja tolerancija na kašnjenje nikad neće da se promeni, možda i nije, ali prema Keti jeste. Kad stvari ne možete da promenite, ili ih prihvatite kakve jesu, ili se izmestite iz okolnosti koje vam bude nemir. U balonu vremena i izolovanosti životom u Joćingu, dešavaju se promene koje su dolazile spontano, a dešavale su se i one koje sam priželjkivala i na kojima sam radila. Nisam volela svoje okruženje, ljudi su bili negativni i nepristupačni, grad je bio pust, bez parkova, bez reka, sa mnogo fabrika blizu škole i stana. Da se vratim u Srbiju, to nikad nije bila opcija, da promenim školu i grad sada, niti sam dovoljno hrabra, niti bi to bilo pametno, jer Kinezi umeju da ucenjuju i druge nije bilo nego da prihvatim i ističem dobro, lepo. A toga uvek ima, samo je često maskirano našim slepilom i egom koji traži da bude ili slavljen ili žaljen.
Kelvin je bio neko s kim sam vremenom ostvarivala sve bolju komunikaciju, vrlo često ispraćnu smehom. Iznenađivala me je činjenica da ipak neko može da me nasmeje toliko, da se ponovo čuje moj glasni smeh sa primesima gušenja kada pokušavam da udahnem vazduh. To se često dešavalo u kantini, a Kinezi nisu osobe koje slave toliku slobodu iskazivanja emocija. Umereno je njihov životni stil. Poštujem, ali to nije moj životni stil. Odlučujem da ne marim mnogo za to šta će drugi reći i misliti, već da se ponašam u skladu s prirodom, dokle god ona nikoga ne ugrožava.

107.

Oko polovine septembra, dok su sobe sa klavirima još uvek bile otključane i ja često svraćala u njih da učim da sviram gledajući videe, jednom prilikom se desilo da sam se toliko zanela u sviranje i učenje, da sam propustila ID sastanak. Jednostavno sam bila prisutna u onome što radim, bez osećaja da išta posle toga postoji. Nakon sat vremena mi je bilo dosta sviranja, a sastanak je počeo još pre pola sata. Nasmejala sam se samoj sebi. Nisam osećala da sam pogrešila. Ušla sam u Terijevu kancelariju, izvinila se bez objašnjenja i sela. Džo mi je upućivala optužujući pogled, na koji sam reagovala osmehom. To joj se nije svidelo, jer je to verovatno prepoznatljivo kao bezobrazluk. Primetila sam nešto. Prestala sam da se objašnjavam ako me neko ne pita. To je bila pametna odluka i promena s moje strane. Ranije bih, ako bi mi se išta slično desilo, s vrata krenula da objašnjavam kako i zašto, a ako ne bi bilo prostora da objasnim, dugo bi me grizao osećaj krivice. To tada nije bio slučaj i osećaj je bio toliko dobar, da sam i na takav Džoenin pogled uspela da se iskreno nasmejem i da joj ne zamerim, jer sam razumela da ona nema mir sa sobom.

Kada sam počinjala posao kao profesor, sebi sam tražila obećanje da neću vreme posvećivati lošim učenicima, već dobrim, da pažnju neću da poklanjam lošem ponašanju, već dobrom. Inspirisana većinom bivših profesora, uređenja države, društva, gde uvek postoje kazne za loše, ali ne i nagrade za dobre, htela sam da menjam nešto. I počela sam od sebe. Uvek postoje stvari za koje bismo mogli i da se nagradimo i da se kaznimo, ono što istaknemo je ono što ćemo biti. Ovakav način rada je trajao neko vreme i davao je rezultate sve dok sam ja nalazila načina da ne obraćam pažnju na pogrešna ponašanja.

Dobijamo opremu za ples. Moje prve baletanke, suknja koja liči na baletsku, neka uska majica i bebi roze čarapice. Nikad nisam volela balet, uvek su mi balerine izgledale uštogljeno, kruto i nadmeno. Bila sam mnogo blesava.

108.
Direktorka Li ulazi u salu za ples sa velikim osmehom. Govori nešto na kineskom, zatim sve koleginice, zajedno sa direktorkom prilaze meni i zajedničkim snagama sklapaju rečenicu, ne bi li me obavestile da moramo da krenemo negde. Potpuno sam zbunjena. Tog dana je trebalo da imam još dva časa fizičkog, a nastava mi je bila na prvom mestu. S druge strane, Teri nije obavešten, a nekoliko puta nam je naglasio da je on naš direktor i da ne radimo ništa što nam drugi kažu, ako to ne dolazi od njega. To nije bilo rečeno s namerom da on ispadne glavni, već da bi nas zaštitio od Kineza koji su uvek nešto očekivali i tražili od nas dodatno da uradimo. Trebalo nam je vremena da to uvidimo. Iako sam tada mislila da je to njegov hir, ipak sam poštovala hijerarhiju. Poslala sam mu poruku na vi četu, objasnivši da su mi rekli da moramo odmah da krenemo negde na generalnu probu i tražila sam njegovu dozvolu. Složio se i poželeo mi da uživam.
Krenuli smo. Samo jedna ulica, od kampaunda u kom živim, me deli od državne škole „Broj 5“ (naziv škole). Od naše škole do te ima 10 minuta školskim autobusom. Sedamo u autobus, poprilično vesele i uzbuđenje. Meni i dalje nije najjasnije šta se događa, ali već se navikavam na to da se u Kini sve saznaje u hodu. Stižemo u školu i idemo pravo na sportsko igralište. Ogromno je, veće čak i od naše škole. Đaka ima na stotine, prepuno je ljudi, imaju čak i srednju školu. Živim pored te škole, a nikad ne bih rekla da je prostor toliki. Kao i naša, i ova škola ima kantinu, dom za učenike i za profesore u sklopu škole. Na kraju igrališta je postavljena bina, a ispred nje male plastične stolice. Dovode nas do reda gde mi treba da sednemo. Sedim, gledam oduševljeno, oko mene se događa svašta, mnogo ljudi dolazi, prolazi, ništa mi nije jasno, a ja se blentavo smejem od uva do uva.

109.
Konačno, posle petnaest minuta, govore mi da je sada generalna proba programa koji se dešava SUTRA. Ne znam da li sam oduševljena, jer su ipak najavili to dan ranije, ili sam iznenđena istom činjenicom. Koleginice s kojima plešem mi izgledaju kao da su bile spremne na ovu informaciju. Program teče, ređaju se na bini i stariji i mlađi, od hora, svirača, plesača, akrobata, do recitatora. Ništa ne razumem, ali mi je lepo. Biva me sramota da stalno postavljam pitanja, ali to ipak činim. Saznajem da u jednom nastupu horskom učestvuju i roditelji dece. Zaljubila sam se! Nema boljeg učenja deteta od učenja po modelu (primerom). ustajemo sa stolica i krećemo se ka bini. Tako će sve i sutra da izgleda. Stojimo iza bine još 10ak minuta, a onda isto toliko i pored bine. Pre nas nastupaju deca iz naše škole, sa plesom koji peva o tigru. Profesorka plesa namešta binu, označava selotejpom mesta dokle deca treba da se kreću. Preslatki su. Bez trunke treme i podjednako nesvesni svega, kao i ja.

Generalna proba prolazi odlično. Pomalo i uživam u tome što sam u sredini, iako sam svesna da je to da bi se istaklo da u našoj školi radi beli profesor. Gotovo! Odlično smo otplesale, ostaje da to ponovimo sutra. Nakon što je vozač odvezao decu nazad u školu, morao je da poveze mene i još dve profesorke da kupimo dugačak donji veš. Onaj bapski, do kolena, ili malo iznad. Pošto se suknja providi, a i čarape, nije bilo umesno da tako plešemo. Koleginice već imaju takav odevni komad, jer je to vrlo popularno među mladim devojkama. Ja nemam ništa što prekriva celu zadnjicu, a da to nije šorts. Odlazimo u tržni centar koji prvi put vidim, nije dobro snabdeven, ali uspevamo da nađemo nešto što će poslužiti svrsi. Srećom, nije do kolena, ali prekriva ono najbitnije.
Odlazim u školu i razmišljam kako ću oprati sve kad dođem kući, da bih mogla sutra da obučem. Lisjan (profesorka plesa) nam šalje poruku u grupnom četu da provežbamo celu koreografiju same kod kuće. Naravno da sam, štreberski staro moje, to i planirala da uradim.

110.
Spremna sam za sutra i ne mogu da dočekam. Sutradan u školi provežbavamo još jednom, uz nadzor direktora škole Suna i direktorke Li. Sun nam daje savet da se više smejemo, kao što to radi Lisjan, da bude više glume. Uzdam se u svoj osmeh uzbuđenja koji me uvek prati na manifestacijama raznih karaktera. Kad god je nešto novo, u meni budi veliko uzbuđenje koje je uvek ispraćeno ogromnim osmehom. Zadovoljni su i nivoom pristojnosti u kostimima, iako je bilo komentara da smo mogli da potražimo i duži donji veš za mene (kojeg stvarno nije bilo u onoj prodavnici). Ponovo stižemo u školu, ovaj put ispraćeni obojicom direktora, Sun i Teri, Vil je krenuo kao fotograf, direktorka Li valjda kao podrška, ili zato što mora, nije mi bilo bitno. Danas je mnogo više ljudi došlo. Roditelji su tu i pojedine zvanice. Prisustvujemo podizanju zastave, a deca koja nose zastavu izgledaju daleko ozbiljnije i pripremljenije od naše. Uzbuđenje neprekidno raste. Na bini se opet smenjuju raznolikosti, i svaka me, osim pričanja na kineskom, ne ostavlja ravnodušnom. Koleginice pored mene se šminkaju i stavljaju lažne trepavice. Ponudile su me, ali nisam ljubitelj tih stvari. Treba se prevući u wcu koji podseća na poljske wce naređane u niz. Vrata nema, ograđeno je betonom, betonska ploča izdignuta sa rupom duboko u zemlji, u dve linije poređano po osam čučavaca. Koleginice nemaju problem, te isti koriste dok pričaju jedne sa drugima, a zadnjica seva. Da budem iskrena, ni ja nemam problem s tim, ali kad nekoga malo bolje znam, ili bar kad razumem šta pričaju. Ali, priroda ne bira i čovek mora da zadovolji fiziološke potrebe. U istom wcu se i presvlačimo, a prljav beton to otežava. Navlačenje bejbi roze hulahopki, bez valjanja po podu je umetnost izbegavanja neprilika. Postajete nindža na jednoj nozi i meditirate, dok druga leluja u vazduhu.

111.
Ubrzo dolazi i naš red. Pre nas je akrobatska tačka na kojoj sam najčešće vilicu skupljala po podu. To su deca iz te škole. Tako sam zamišljala svu decu u Kini. Sposobne za razne vratolomije, koje gledate sa strahopoštovanjem i divljenjem. Naša deca su spremna i izvode ples bez greške. Za nas se ne može reći isto, ali moj osmeh uzbuđenja nije izostao, kao i mrštenje zbog sunca koje je tuklo pravo u naša lica. Naravno, bilo mi je prezabavno. Osetila sam potrebu da ih sve izgrlim, nikoga nisam. I na to sam se već navikla, pa mi nije padalo teško kao ranije i nije umanjivalo moju sreću. Dok smo se približavali autobusu, fotografisali smo se svi zajedno. Čak i Teri i Sun bili na istoj fotografiji. To me je posebno radovalo. Verovala sam da će nas sve ovo pomalo zbližiti i da će promeniti neke stvari, ukloniti postojeće barijere i učiniti da se bolje razumemo.

Ipak, život mi ponovo pokazuje da su želje jedno, a mogućnosti drugo. Netrprljivost između Terija i Suna je bila vidljvija, ali najčešće na Terijevom licu i u njegovim gestovima. Dugo bi me držalo sećanje na moj prvi nastup u Kini, da mi nije već nakon tri dana usledio hladan tuš od strane koleginica sa kojima sam provodila svaki do svaki drugi dan u sali. Pogotovo od profesorke plesa. Od silne sreće kada me vidi i simpatičnog: „Zdravo“ (eng. Hello), spale smo na to da se ne javljamo jedna drugoj. Ne uvek, nego ponekad. Ni dan danas ne znam, koja je to razdaljina pristojna za njih da bi se neko pozdravio. Bilo je trenutaka kada se sretnemo na praznom hodniku, i pogledamo u oči na većoj razdaljini, ali kako bismo se približavali, pogled bi odlutao u stranu. Ne samo sa njom, već sa svim profesorima. Ponekad bih pomislila da sam ja nešto loše uradila, onda bih mislila da je zbog Terijevog ponašanja prema Kinezima, onda bih mislila da možda Keti, Endi i Nikol govore o nama nešto, pa onda ostali profesori na osnovu toga formiraju sliku o nama. Od svega toga, ja sam samo mislila, a istina je da je to njihov način života, njihova „kultura“, pogotovo u ovim nerazvijenim predelima.

112.
Nije mnogo vremena prošlo kada je do nas došla informacija da će nas Endi napustiti. Nakon što ga je Teri izbacio iz kancelarije, ali uviđavno rekavši da bi Endi trebalo da ima svoj prostor i ne dele zajedno kancelariju, Endi je rešio da napusti školu. Teri je imao prethodno iskustvo u Kini, ali pored velike zarade, ništa drugo nije lepo poneo odavde. Takva slika o Kinezima je i dalje vladala. Nije im verovao, nije ih voleo i mnogo je truda ulagao da izgleda kao da ih poštuje. U kancelariji smo bili bliskiji nego ranije, te smo svi zajedno komentarisali dešavanja u školi. Džo je uvek bila prisutna i u početku nismo krili naša mišljenja, niti ih pakovali u poklon pre izgovaranja. Govorili smo otvoreno o svemu i bez uvreda na bilo čiji račun. Iako se nismo slagali sa načinom na koji Teri ostvaruje komunikaciju sa ND (nacionalnom divizijom), imali smo slobodu da na sastancima izrazimo naše saglasje ili nesaglasje po pitanju bilo čega. I zaista, Teri je to uvažavao i razmatrao. Ukoliko bismo imali problem sa načinom organizacije ND koja je uticala na naše časove, obratili bismo se Teriju, a on bi na svoj način to rešio sa njima.
Problemi bi bili rešeni, mi bismo bili zadovoljniji, ali bi Teri svakoga dana bivao sve stresniji i sve nezadovoljniji životom u Joćingu. Da mu pozicija ne bude išta lakša, Džo je vrlo otvoreno i direktno krivila Terija što se nalaze u Joćingu i nekoliko puta naglasila da bi odavno otišla, da nema njega. Koliko je bio očajan zbog tih izjava, toliko se i trudio da učini njoj život u školi podnošljivijim. Kako nije moglo da bude toliko transparentno da mnogo toga radi samo zbog nje, benefite smo osećali svi. U kancelariji su uvek napete teme i uglavnom se izražavaju nezadovoljstva, te je okolina poprilično zagađena. Spas mi je vreme ručka i vreme odmora nakon ručka, kao i vreme večere, jer to vreme provodim sa Kelvinom.

113.
Kelvin je naivno dobar, jedan od ljudi za koje biste rekli da mrava ne bi zgazili. Nije voleo tračarenja, a ako bi i dao komentar na nešto, to bi bilo rečeno sa dozom nevinosti i velikom dozom iskrenosti, uz smeh, pa i kada bi zapravo nekoga uvredio, niko se ne bi ljutio. Eto, toliko je nevino dobar. Bio…

Sa Kelvinom su razgovori išli od Ratova zvezda, koje voli, do toga kakvi su Srbi, na osnovu dva čoveka koja je upoznao u svom životu, od kojih sam jedan ja. Često mi je govorio da sam retka osoba koja uspeva da bude srećna i pored svega lošeg što se dešava. U engleskom rečniku postoji reč za to, a kada mi je prvi put rekao, nisam znala šta znači, a on nije hteo ili nije umeo da mi uprosti (eng. resilient). Tek nakon što bi mi to ponovio peti put, odlučila bih da pretražim šta to znači. Kada sam saznala, onda je i sam rekao: „Da, to ste vi Srbi. Bar ti jesi! U stanju ste da podnesete mnoga sranja, ali mislim da ne valja kada vam prekipi.“ Na svaki njegov opis mene, ja sam se smejela, glasno. On i ja smo bili zaraženi smehom, pogotovo posle jela. Valjda smo zadovoljni i zbog osećaja sitosti, a onda i zbog mog konstantnog lupetanja, pa njegov smeh koji je zarazan i moj koji zvuči kao da se gušim, pa onda podstiče Kelvina da se još više smeje.
Jednom mi je rekao: „Jednog dana ćeš mi biti zahvalna, jer sam ja zadužen za tvoje trbušnjake.“ On je nagađao da, kao profesor fizičkog, imam trbušnjake. Kelvin je umesto trbuha imao bojler, zategnut kao kod trudnica u devetom mesecu. Bez preterivanja. Kinezi su se često šalili sa njim na taj račun, pogotovo kada u tanjir stavi oko desetak pohovanih pilećih bataka. On se uvek smejao i tome sam se divila. Nikad se nije ljutio na njihov način humora, koji je pomalo bio i uvredljiv.

114.
Pored hrane, Kelvin je voleo i da pije. To sam saznala kasnije, nakon što je pošiljke sa aplikacije za kupovinu-Taobao, počeo da naručuje na adresu škole. Ušao bi u kancelariju sa kutijom u kojoj je bilo oko šest flaša neke žestine, a u odvojenim kutijama bi bilo još po tri pića. Kelvin je oženjen, ali živi sam. Žena mu živi u Pekingu, kako kaže, tako su se dogovorili da je bolje. U jednom od razgovora se dotičemo i mog ljubavnog života, koji je bio siromašan. Bar onaj ljubavni život koji podrazumeva partnera. Tada je ljubav prema sebi uveliko rasla. Možda je i sve ono kako me je Kelvin video doprinelo tome, da i sama uvidim da neke stvari koje jesu tačne. Zaista mogu da podnesem mnogo. Premda ja nikad nisam znala šta je mnogo kada ja podnosim, ali kada bi nekog drugog stavila na svoje mesto, sigurno bih umela to da prepoznam.

Tokom tih razgovora on mi je dao savet i rekao da na internetu postoje aplikacije koje povezuju ljude i da je on tako upoznao svoju ženu. Bilo mi je čudno, mislim da sam se čak i nasmejala. Ali bilo je i tužno. Ipak, ako je on srećan, to je onda prava stvar. Pokušala sam da biram reči. Htela sam da kažem da nisam toliko očajna da bih tražila dečka preko takvih sajtova, ali sam shvatila da bi to značilo da o njemu mislim da je bio očajan kada je na taj način našao ženu. I istina je, mislila sam to. Ne očajan kao jadan, već očajan kao razočaran, izgubljen u ovakvom svetu, što je normalno za nekoga kao što je Kelvin.

115.
Pre nego što je Endi otišao, došla sam kod njega u kancelariju, jer me je bilo sramota da za sve što je na kineskom pitam Nikol da mi pomogne. Zamolila sam ga da mi u aplikaciji Taobao ukuca adresu škole i stana, kako bih i ja mogla da naručujem nešto i da jednim klikom odaberem gde bi da mi dostave naručeno. Od škole smo dobili karticu u vrednosti od 200 juana sa kojom bismo, preko druge aplikacije Džej di, mogli da kupujemo predmete koji imaju oznaku da mogu biti kupljeni karticom. Tada sam iskoristila priliku da kažem Endiju da mi je žao što odlazi i da škola neće biti ista bez njega, da mislim da je vrlo dobar i vredan čovek. Endi je obećao da ćemo se čuti i rekao da će biti u Pekingu, da to nije daleko i da ćemo se videti nekad, da će me odvesti da obiđem Peking, čim se dogovorimo.
Ubrzo po njegovom odlasku, Teri imenuje Nikol za njegovog asistenta, pa Nikol pored časova nauke i TOEFL engleskog, dobija još jedno zaduženje. Taj posao će obavljati iz kancelarije u kojoj je i do sada bila, sto pored mog. Posao asistenta se sastojao u prevođenju svakodnevnih elektronskih pošti, prevođenja knjige koju je Teri pisao za zaposlene u ID-u (eng. handbook), a koja je imala preko stotinu strana. Takođe, morala je da prisustvuje svim sastancima, da prevodi dvosmerno. I ono što Teri govori, i ono što govori Sun. Taj posao je nezahvalan jer zahteva da umete da pronađete adekvatnu zamenu za svaku postojeću grubu reč, a sigurno ih je bilo.

Uz sve to vreme, sve bolje upoznajem sebe. Rešila sam da pronađem novu muziku koju bih mogla da slušam. Šerbedžija, Balašević. Rundek i gomila ostalih koje sam slušala su učinili svoje i osećala sam da mi je potrebno nešto što do tada nisam čula. Na društvenim mrežama je ili novokomponovana muzika u kojoj ne pronalazim ništa za sopstveni rast duha ili pesme koje vrte svi, pa ih samim tim već poznajem. Tokom listanja jutjuba (eng. youtube) u predloženoj muzici se zadesila pesma koja nosi naziv Džungla. Kako sam osećala da živim u takvoj, a na naslovnoj fotki je bila devojka u svojoj naizgled haotičnoj sobi, odlučila sam da poslušam pesmu. Od tog trenutka, više ništa nije bilo isto u mom životu.

116.
Nemam običaj da gledam spotove, ne pamtim ni imena izvođača, ni naziv pesama, ali ovu sam upijala i pogledom, i sećanjem, i ušima i dušom. Ježila sam se na njenu izvedbu, jer je bila ispunjena čistoćom, predanošću, ljubavlju, sobom. Možda baš to, njena snaga da bude ono što jeste i sa kolikom strašću radi ono što voli, ne možete ostati ravnodušni na to. Ili možete, ako ne vidite sve te kvalitete. Pesmu sam vrtela iznova i iznova sa slušalicama u ušima, u kancelariji gde niko nije bio srećan mestom u kom se nalazi. Sedela sam zadivljena i srećna, kao da i sama radim ono što volim i u tome u potpunosti uživam. Podelila sam pesmu na društvenoj mreži. Pomislila sam da možda još neko traži novu muziku, inspiraciju, motivaciju da bude ono što jeste i da će ga život naneti na taj video i u toj osobi probuditi isto što je u meni. Promenu.

Par sati pre večere, imala sam obaveštenje na društvenoj mreži. Pored mame koja uvek klikće „Sviđa mi se“ (eng. like) na sve što brat i ja kačimo, stajalo je još jedno ime. Miran Gojić. Odjednom sam se preznojila i osetila veliko uzbuđenje, koje me je bukvalno nosilo ka tastaturi da mu se obratim. Sećam se i njegovog reagovanja od pre dvadesetak dana na jednu od fotografija. Kada sam videla njegovo ime, bila sam iznenđena, prijatno. Mirana sam upoznala preko fakulteta kada smo putovali na ergometrijadu u Novi Sad. On je tada još uvek bio srednja škola, ali je nekako završio sa nama u autobusu da predstavlja naš fakultet na takmičenju. Bio je simpatičan, ali potpuno dečački simpatičan, sa plavim očima koje nikada nisam volela. Vremenom, Mirana sam najčešće viđala sa njegovom tadašnjom devojkom. Kako je rastao i razvijao se, postajao bi sve muževniji i lepšeg izgleda, pritom je i uvek bio zaljubljen, bar sam tako mislila, pa je to dodavalo lepotu na njegovu već postojeću. Uvek me je oduševljavala njegova vaspitanost. Nismo se mnogo puta sretali u životu, ali i ta tri puta koliko jesmo, uvek bi me pozdravio u prolazu i sa osmehom.

117.
Kada sam videla da mu se sviđa fotografija, bilo mi je pomalo drago, jer me je podsetio na sebe i pitala sam se kako je i šta radi, ali fotografija je bila takva da se većinom sviđala muškarcima koji su u svemu videli samo moj donji deo leđa. Nisam verovala da je kao i drugi, ali nisam ni želela da znam šta stoji iza njegovog reagovanja na fotografiju.
Kada se obaveštenje pojavilo za pesmu Džungla, sigurnost koju sam osećala povodom mišljenja koje sam o njemu stvorila, a onda i uzbuđenje, su učinili da mu se obratim putem poruke na fejsbuku. Ipak, odlučila sam da sačekam i dopustim da vreme ubije uzbuđenost. Mislila sam bar da će se to desiti, ali čak i nakon dolaska iz škole i pripreme za spavanje, meni nije izbijala iz glave ideja da mu se javim i da razumem zašto mu se svidela pesma.

Nisam imala želju da mu se dopadnem, niti se on meni dopadao na način da sam želela sa njim išta više od kvalitetne komunikacije. Nisam znala da li je još uvek u vezi i da li nešto remetim, ali osećaj da je razumeo pesmu baš kao i ja je bio dovoljan da se usudim na slanje poruke. Svo strpljenje koje sam u Kini do tada izgradila, kao da je isparilo. Svraćala bih na poruku s vremena na vreme da vidim da li ju je video, da li možda neće odgovoriti. Pripremala sam se i na to da mi ne odgovori, iako se to nikako ne bi uklapalo u sliku lepo vaspitanog dečka, koji ume da oseti takvu pesmu. Nisam mogla da razumem sebe. Nisam želela ništa više od njega do razgovora o pesmi, ali sam se ponašala zaljubljeno, a to nije bilo moguće.

Prošlo je skoro dva sata, u Kini je tada već bio 26.septembar 00:33 kada mi je stiglo obaveštenje da imam poruku. Taman kada sam mislila da ću utonuti u san i kada sam dozvolila i prihvatila da ne utičem na stvari, one su počele da se događaju. I to da se događaju najlepše moguće.

118.
Dopisivanje je trajalo do 3 sata posle ponoći. Pisali smo o muzici, mesecu koji je tako jako sijao te večeri, da me je pozivao da se prepustim svemu što osećam. To sam i činila, a reakcija na moje prepuštanje je bilo razumevanje, prihvatanje, otvorenost, poverenje, magija. Osećala sam se kao da sam u bajci, kojoj u potpunosti pripadam sa njim. Kako je sve od jedne pesme dovelo do prepoznavanja duša, istih jedno za drugo, a potpuno različitih od ovog sveta. Moje reči su za njega bile pokretačke, a moje pevanje poput zvukova prirode. Govorio mi je reči koje pomeraju stene, a koje su mene, već pomerenu, nosile u vazduh i plesale mnome kao što vetar pleše sa perom koje je opalo tokom ptičijeg rasta.

Sav rad na sebi, sigurnost koju sam osećala i zadovoljstvo, bilo je primetno. Nisam se trudila da mu se dopadnem, bila sam svoja, a dopala sam mu se. A on je mene oborio s nogu. Nisam želela da zaspim, ali sam odlučila da verujem. Bila sam zahvalna što sam makar na trenutak mogla da osetim tako nešto. Usudila bih se da kažem da je to bilo prepoznavanje duša, ljubav u najčistijem obliku, jer nije imala nikakve namere, samo se prepoznala. Zahvalila sam mu se na predivnoj večeri. Rekla sam mu i da je bogat onaj ko ima mogućnost da vreme provodi sa njim i da ću ga sigurno potražiti kad dođem u Srbiju: „Makar da ti kažem ćao u prolazu, a ti da imaš nasmejane oči i usne kao i uvek kad sam te sretala“.

Ujutru me je dočekala pesma u pristiglim porukama na fejsbuku. Kako još uvek imam tu ružnu naviku da dan počinjem s telefonom u rukama, taj dan je to bila najbolja odluka. Ljubav me je ispunila, zadovoljstvo i najčistija sreća. Pripremala sam se za školu, sama u stanu, sa najvećim osmehom na licu i blagom nevericom. Miran, onaj lepuškasti, sa plavim očima koje nisam volela, oblikom očiju koji miluje i uvek nasmejanim usnama koje čkilje u senci ispod kapuljače dok izgovara: „Ćao!“, je jednoj sasvim običnoj Ani napisao pesmu. Tako sam ga pamtila. U maloj zemunskoj ulici, kojoj ni ne znam ime, gde sam ga poslednji put srela pre godinu dana, kako razgovara sa tadašnjom devojkom, neraspoložen, a ipak me pozdravlja sa osmehom.

119.
Tog jutra sam išla do posla biciklom. Li je morao da se preseli u školu, jer je razredni starešina i treba da je sa đacima već od 7.15. Keti je ta činjenica malo brinula, jer je stan koji su iznajmili bio veiki, a i skup. Ipak, ubrzo nije bila sama u njemu. Njen svekar i ćerkica su kasnije došli da žive sa njom.
Moju sreću svi prepoznaju na licu, ali po prvi put nisam želela o njoj da govorim. To sam ovde i mogla, ljudi nisu mnogo zapitkivali, bilo im je drago da sam srećna, koji god da je razlog za to. Sanšajn aktiviti ipak uspeva da mi ubije svu energiju i dovede me u novo stanje razočaranosti zbog odnosa kolega prema deci i drugim kolegama. Voditi pokušaj nastave sa šezdesetoro dece, različitih interesovanja, na igralištu koje nudi razne sadržaje za njih, a ja ih držim okupljene na jedno mesto, je bila kazna i za njih i za mene. Koleginice, čak njih četiri, bi sedele na travi, gledale u telefone i smejale se svojim pričama. Imala sam prilive kada sam želela sve da ih šutiram kao lopte, da se otkotrljaju u gol. Mnogo me je boleo nedostatak empatije sa njihove strane. Još više me je mučilo moje razmišljanje da moram da ispunim nečija očekivanja, koja se tiču ovih svakodnevnih aktivnosti.

U kancelariju stalno dolazim bez energije i vreme za povratak iste sve duže traje. Ali, ne i tog dana. Vremenska razlika je konačno pokazala pravo vreme i u Srbiji, te se Miran probudio. Dopisivanje sa njim me je uvek vodilo u drugačije predele, u vanzemaljsko, a opet onome što je čoveku najbliže. Kreativnost. Izražavanje kroz stihove, rečima koje bi u fizičkom smislu bile ruke koje grle i usne prislonjene na čelo druge osobe. Dok sam vozila bicikl do škole, došla sam do ideje. Sulude, bar za onu prethodnu Anu, a i za većinu ostalih ljudi, uključujući i moju porodicu. Znala sam da Novu godinu želim da dočekam negde gde je toplo, kako ne bih imala osećaj da je to dan kada se većina prijatelja i porodica okuplja na jednom mestu.

120.
Nikada nisam bila osoba koja bi se usudila na put sama. Više iz socijalnih razloga. Volim da sa nekim delim divljenja prirodnih lepota koja nas okružuju, da razgovaram o običnim i laganim temama, koje ne opterećuju, a čine da ste potpuno prisutni u trenutku. Ipak, nakon što se veza sa Vukašinom okončala, ja sam prihvatila da će moj ljubavni život stagnirati, te sam sa tim prihvatila i da na odmor odlazim sama. To se tada i nije činilo kao loša odluka, jer sam sebi postajala sve bolje društvo i retko sam dolazila u situaciju da mi je dosadno, da nemam šta da radim sa samom sobom ili na sebi. Iz takvog prijateljstva prema sebi, bila sam nagrađena većim. Kroz dopisivanja sa Miranom, osećala sam da prirodu posmatramo na isti način. Prelepu u svojoj jednostavnosti i neponovljivosti. „Ej, šta radiš za Novu godinu?“ Naravno da nije znao, bio je kraj septembra i retko ko u to vreme ima planove za ulazak u narednu godinu. Verovala sam da osoba koja nam prva čestita ulazak u Novu godinu, da će nam takva godina i biti. Kad god sam proslavljala sa najboljim drugom, godine bi mi bile ispunjene lepim stvarima i uspesima, jer je on takav, dobar i uspešan, jer ima sreće, a sreća ga prati zbog njegove skromnosti i dobrote.

„Da li bi slavio Novu godinu u Kambodži ili na Baliju?“ kao grom iz vedra neba, usledilo je pitanje. Pitanja sam postavljala bez ijednog drugog očekivanja, osim vizije da sa njim provodim kvalitetno vreme i razgovore, bez ikakvih intimnih momenata. Pristao je! Vođen avanturističkim duhom, a i delio je želju za kvalitetnim vremenom sa nekim, daleko od svih koji ga poznaju. To je bilo to! Trebalo je samo ispuniti tri cela meseca kvalitetom, a ne čekati da sami od sebe prođu. Samo ispuniti. Samo tri meseca. Uviđanje da „samo“ nikad nije „samo“, već mnogo više od jednostavnosti.

121.
U to vreme počinjem sa pisanjem pesama intenzivnije, a i sa pokušajima da iste odrecitujem ili odglumim. Želela sam da se naviknem na svoj glas, mimiku, lice. Retko se ogledam, a slika koju imam u glavi kada zamislim sebe uvek je različita i nije uvek tako lepa. Pritom, vremenom sam prihvatila tu sliku kao realnu, da je nisam smatrala ružnom, već sobom. To sam ja i ne mogu to da promenim. Kroz pisanje pesama i snimanje istih, počela sam da stvaram novu sliku o sebi. Ponekad bih se gledala u kameru i činilo se kao da je to odraz potpuno druge osobe. Smešila sam se sebi, nisam tražila kako da stanem da istaknem svoj krivi nos koji sam polomila još kao mala, nisam tražila osvetljenje da istaknem bore između očiju koje me prave na mrguda uvek kad nemam osmeh na licu, a koje su postojale zato što nisam slušala majku kada mi je govorila da se ne mrštim i da nosim naočare za sunce. Videla sam osmeh, beo, iskren, lepo oblikovane usne, oči iz kojih isijava sreća, najčešće nepočupane obrve koje su baš uporne sa rastom, mekane obraze i širok nos koji je uvek nalegao u te žljebove između bora smejalica perfektno. Volela sam sebe nasmejanu. Ne volela, volim sebe nasmejanu!
U stan su mi od početka godine dolazili već dva puta da provere da li su uspeli da saniraju curenje s plafona, od komšije odozgo. Kako je kvar još uvek postojao, a mene već počelo da zamara da uvek odlazim iz škole zajedno sa njima da bih ih nadgledala kako teku radovi, odlučila sam da im dozvolim da odlaze u stan bez mene. Verovala sam Kinezima, valjda zbog strogog zakona koji vlada u ovoj zemlji. A i bilo je do toga da u stanu stvarno nije bilo ništa što bi moglo da se ukrade ili da se vidi nešto što ne treba.

Dogovorila sam večeru sa Nikol u Langfangu. Ona je odatle, pa će nas odvesti svojim kolima do tamo u petak posle škole i onda ćemo otići negde na večeru. Nikol je, činilo se, bila drugačija od većine Kineza. Studirala je u Engleskoj, te je iskustvo sa ljudima drugih kultura obogatilo za toliko da ne pokušava da nametne kinesku tradiciju uvek i svuda, već je nešto usvojila. Makar to „Dobro jutro“, ako ništa drugo.

122.
Otišle smo na picu, nakon što mi je pomogla da kupim telefon. Bez nje, uspela bih da kupim telefon tek nakon tri sata. Sa njom, to je trajalo sat vremena, uz povremene konsultacije sa tatom preko telefona. Ljubav prema tehnici sam nasledila od tate, ako takve vrste ljubavi mogu da se naslede. Volim kamere i telefone, mada ni na lap topove nisam ravnodušna. Iako je moje divljenje više površno, na osnovu izgleda, kroz razgovore sa tatom se upoznajem i sa karakteristikama uređaja, koje govore o efikasnosti, a koje pamtim tek toliko dok ne kupim telefon, i posle zaboravim. Posle sat vremena, nov telefon je bio u mojim rukama i više nisam morala da koristim dva telefona za dve kartice, pa da uključujem deljenje mreže (eng.hotspot) da bih mogla da koristim srpski broj. Potpuno olakšanje, a i lepota.

Odlazimo u piceriju i sedamo odmah pored prozora. Dok čekamo da pica stigne, postavljam Nikol pitanja koja me je drugar zamolio da saznam. Potpuno smešno, a i pomalo sramotno, gde bih od svake tradicionalne kineskinje bila posramljena što pitam, Nikol se nasmejala. Pitanje se odnosilo na veličinu muških polnih organa kod Kineza. Mene taj detalj nije zanimao, ali drugara jeste, jer je čuo priče o Kinezima i želeo je da zna da li je to tačno. Nikol je rekla tada da zavisi od osobe do osobe, ali da i ona zna za priče koje kruže o Kinezima. Ni u jednom trenutku mi nije bilo neprijatno što sam postavila to pitanje. Osećala sam potpunu slobodu. Mnogo meseci kasnije, Megan mi je rekla da je mit o Kinezima tačan, jer ima drugara koji je homoseksualac i koji je bio sa mnogo Kineza, te je on potvrdio te priče.

Priče o polnim organima nisu trajale duže od Nikolinog odgovara na pitanje, a odgovor je bio kratak. Pošto me nije zanimalo ništa na tu temu, nastavile smo razgovor o školi, o planovima životnim, dok u jednom trenutku kroz izlog nisam ugledala mnogo visokog dečka u plavoj trenerci. Bila sam hipnotisana. Kako se približavao prozoru kod kog smo mi sedele, ugledala sam grb Srbije na njegovim grudima. Počela sam ushićeno da govorim Nikol: „Dečko iz Srbije! Dečko iz Srbije!“ i izjurila iz restorana jureći ga. „Ej! Čekaj!“, trčeći ga dozivam kao da se znamo dugo.

123.
Prilazim ozarena i nasmejana: „Jesi li ti iz Srbije?“, postavljam pitanje na koje i sama znam odgovor, jer mu i na poleđini trenerke piše velikim slovima Srbija. Nasmejao se i rekao da jeste. „Jao čoveče, ne možeš da veruješ koliko sam srećna što vidim nekog Srbina!“ Sledi upoznavanje. Ispostavlja se da u Langfangu ima ljudi različitih nacionalnosti i da su neki od njih Srbi, Bosanci, Ukrajinci, Poljaci. Govori mi da čeka drugara koji je Srbin i da idu u neki bar. „Bar?“ pomišljam u sebi, a na tu misao se nadovezuje „Čoveče, gde ja živim. Niti izlazim, niti viđam ikoga drugog osim ljudi iz škole.“ Ubrzo dolazi Sava, Vojvođanin, visok i krupan sa duhovitošću koja je srazmerna njegovoj pojavi. Nije mu trebalo mnogo da me nasmeje već deseti put. „Ej, mi planiramo za desetak dana na put do jednog mesta blizu Pekinga. Biće tu još neki ljudi…“ nabraja mi nacionalnosti: „Skroz su kul, mi se tako družimo i nekad putujemo zajedno. Hoćeš sa nama?“, nije mi trebalo ni pola sekunde da odgovorim: „Može! Samo mi javi kad i koliko para treba da dam!“

Te ljude sam videla prvi put i nakon svega tri minuta razgovora, rekla sam da želim da odem sa njima na pet dana u mesto koje ne znam ni gde je. Nije to nepromišljeno, to je instiktivno, a instiktivno nije nikada pogrešno. Razmenili smo vičet profile, kako bismo se dogovorili oko detalja.

Vratila sam se kod Nikol i osmeh se nije skidao. Rekoh joj šta smo se dogovorili i potvrdila sumnje da su to Srbi. Vreme do čuvenog decembra sada izgleda mnogo realnije da bude popunjeno kvalitetom. Kad sam stigla kući, pisala sam Rajku. Rajko je dečko za kojim sam izjurila iz restorana. Lep je, ali je i opčinjen svojom lepotom, te misli da moje pisanje ima veze s tim, pa pokušava da dobije od mene sve što može da izvuče. Zasićena takvim ljudima i stavovima, brzo uviđam da on nije osoba sa kojim bih mogla da provodim kvalitetno vreme. Sava je bio potpuno drugačiji tip. Pristupačniji, ljubazniji, duhovitiji, sve ukupno srećniji.

124.
U tih desetak dana se nije mnogo toga desilo u školi. Sva zbivanja su sada bila prenesena na papir, na ekran, kroz muziku, pisanje, dopisivanje. Miran je u to vreme pisao sa prekidima, što je umelo da me izvede iz ravnotežu, u kojoj sam verovala da sam. U želji da ga razumem, morala sam da razumem sebe prvo i šta je to što me izvodi iz balansa, mira i zadovoljstva. Želja da se zadovolji ego nečijom stalnom pažnjom. Borba sa egom je i dalje trajala, samo što sam u pojedinim trenucima uspevala da je prepoznam. Dolazi jutro odlaska do mesta blizu Pekinga sa jednom jedva poznatom osobom i šestoro nepoznatih.

Naziv mesta je Fangšang distrikt Peking i tamo smo se uputili 2. oktobra. Kako smo krenuli, počelo je s nuđenjem alkohola, u kombiju koji su iznajmili da nas odveze. Svi su bili veseli i sa dugogodišnjim iskustvom života u Kini, osim Poljakinje Aleks i mene. Nisam se osećala kao da ne pripadam tu, nijednog trenutka me nije bila sramota da budem ono što jesam. Odbila sam alkohol, komunicirala sa svima, uživala u muzici, pitala da je promene ako mi ne bi odgovaralo više pesama u nizu. Sve ono što bih inače prećutala ili uradila drugačije, sada sam uradila onako kako bi Ana uradila. Mesto u kom odsedamo se ne opisuje rečima. To su ona mesta na koja poželite da odvedete sve drage ljude, da podelite sa njima stene, zelenilo koje krasi obode i vrhove stena, kao što je to nekad milje radio na našim stolovima i televizorima. Voda prozirna, hladna, kampus sa vikend kućama i dvorištima uređen tako da mislite da niste u Kini, već da ste na Zemlji. Kao da granice ne postoje i vi ste na pravom mestu, u celom svetu pomalo. Možda je tome doprinela i to što je nekoliko nacija bilo prisutno.

125.
Sobu, a i krevet treba da delim sa Aleks, Poljakinjom. Roštilj je počeo da se dimi, te je nekolicina nas otišlo da obiđe obližnju reku. Afrikanci su se i okupali unutra. Njih dvoje su dugo u vezi. To su oni ljudi koje kada vidite, osećate ispravnost toga što ih je život spojio. Prirodno je gledati ih zajedno. Došli smo do isturenog betonskog dela, sa kog ljudi uglavnom pecaju, kada su se njih dvoje odlučili da skoče u vodu, neznajući temperaturu iste. Prvo je skočila devojka, u teksas šortsu i brushalteru, poput onih koje viđamo u američkim filmovima. Izronila je s rečima: „Ledeno je! Ali je predobro, ajde skači!“ Odmah za njom je skočio i njen dečko. Bilo je divno gledati ih slobodne, ispunjene i potpuno u skladu s prirodom. Ubrzo po povratku u vikendicu gde smo bili smešteni, postavili smo sto i čekali da roštilj bude gotov. Posle jela, momci su odlučili da prošetaju, a mi smo ostale u dvorištu i pričale, uglavnom o momcima. Tada sam im rekla da osećam da je Miran onaj pravi, što je vrlo čudno, jer smo u kontaktu svega dve nedelje.
Moju otvorenost pospešila je rakija koju smo lagano ispijale. Kako smo iscedile sve priče, a i bivale sve više pod alkoholom, postajalo nam je dosadno da samo pričamo, pa je Afrikanka pustila muziku koja se inače sluša po rejvovima. Igrale smo, valjale se po travi, noć nikako nije padala, a ja nisam želela da se dan završi. Osećala sam prirodno pripadanje nekome, ali je postojala i svesnost doprinosa alkohola ovom osećaju povezanosti. Momci su se vratili i nisu se činili iznenađeni što nas zatiču pijane. Ukrajinka je vodila glavnu reč, pa nisam stigla da dođem do izražaja sa svojim glupostima, kako bi to inače bivalo kad sam pijana, ali sam uspela na drugom mestu da budem i srećna, i tužna, i pričljiva, i zbunjena i plačljiva. Miranu sam slala govorne poruke i to najčešće kada bih završila u wcu. Potom bih mu poslala par poruka, potpuno nesvesna šta je prethodno rečeno u govornoj poruci. Na stolu za kojim smo sedeli je bila nargila. Nikada nisam pušila nargilu, nisam tačno ni znala šta je to.

Za mene je sve što sadrži dim ukazivalo da je to vrsta narkotika ili opijata. Ipak, to veče zbog osećaja pripadnosti i poverenja, probala sam svoju prvu nargilu. Osećaj krivice nije postojao, ali je i osećaj zadovoljstva izostao. Nisam razumela zašto bih ikada ponovo to probala. Ipak, bila sam pomalo i ponosna na sebe, jer sam za mrvu izašla iz zone komfora, a da to nije bilo ništa ekstremno.

126.
Priče su tekle i poneka muzika, a ja sam nekako završila u kuhinji spremajući sebi kajganu. Ujutru sam se probudila na ugaonoj garnituri, pomalo nesvesna gde se nalazim. Nakon par minuta, setila sam se da sam došla na vikend u neko mesto sa zabavnim mladim ljudima. Bilo je rano jutro, ali se i Neno brzo probudio. Neno je Bosanac i mnogo bolje podnosi alkohol, ali i zna kako da pije. Sava je budan takođe. On tvrdi da sinoć nije ni pio, jer je neko morao da bude trezan, pa me je i upoznao sa tim šta sam sinoć radila, nakon kajgane. Ispostavilo se da sam jaja jela iz tiganja, koji sam malo i upropastila, jer sam uključila šporet na vrlo jaku vatru, te su se jaja zalepila za tiganj. Odmah po završetku jela, potopila sam tiganj i legla na ugaonu garnituru. Sava me je pokrio, a Afrikanka mi je skinula patike. Mada je bila ljuta borba, kako kaže, jer sam sve vreme pričala kako hoće da mi ukrade patike i borila se da ih ne skine.
Poljakinja je još pre mene završila u našoj sobi, a pre toga i u wcu nekoliko puta, jer je verovano i ona izašla iz zone komfora i prepila se, pa ispustila dušu u toj sobi. Ipak, jutro menja sve, jer Neno, Aleks (Poljakinja), par iz Afrike i ja odlučujemo da se popenjemo uz stenu na koju gledaju prozori naše vikendice. Trežnjenje nije moglo da bude lepše, delotvornije i više okrepljujuće za dušu. Prizori koji su se pružali sa svakim korakom naviše su oduzimali dah. Priroda je imala na sebi proleće, leto i jesen, sa svim bojama i veličinama. Na nekoliko mesta smo seli da bismo uživali u pogledu. Zapravo, na nekoliko mesta su sedeli, ja sam tada stajala sama sa strane i uživala u trenutku. Ponekad bih gledala i njih četvoro kako sede i pričaju i kako se savršeno uklapaju u prostranstvo prirode i ponora pred njima. Pripadali smo tom mestu tog dana.
Silazak je bio teži i zahtevao je više fokusa na odabir puta, zbog odrona i suvih granja. Pratili smo Nena, jer je tvrdio da se svoj ceo život penje po okolnim planinama svog rodnog mesta. Afrikanac je ostao bez jedne papuče (oboje su krenuli na planinarenje u papučama), a pred nama je bio dobar deo puta u kamenju. Nekoliko puta nam se dešavalo da krenemo jednim putem, ali da moramo da se vraćamo, jer bismo došli do strmog pada koji je zahtevao penjačku opremu, a i iskustvo. Konačno, pronašli smo jedan deo prirode koji je izgledao kao da se tu možemo spustiti. Na dnu su nas dočekale koze, u ogromnom stadu i osećali smo nelagodu, jer smo bili na njihovom terenu. Osećali smo se kao da smo im upali u dom. Put smo završili prelaženjem preko reke, na samoj ivici gde nastaje vodopad. Bilo je nestvarno hodati po takvom izdanku.

127.
Uveče smo igrali društvene igre, koje su opet uključivale alkohol. Posle mnogo smeha, i nekoliko ispijenih čaša, Sava je prekinuo igru, a i ja sam se isključila, jer mi se plesalo. Ostali su nastavili sa igrama, prešli na poker i nastavili sa pićem. Veče se za mene brzo završilo, jer su oči počele da se zatvaraju već na početku filma koji smo nešto kasnije hteli da gledamo. Sutradan smo očekivali vlasnike vikendice da dođu i da nas nauče da pravimo damplingse. Damplings je popularno kinesko jelo, od testa u koje se stavi punjenje od mesa i povrća, zatim se zatvori kao džakčić i stavi u vrelu vodu. Brzo, efikasno i vrlo ukusno. Pored toga, vlasnica i njen tata, koji nas je i učio pripremi damplingsa, su doneli but, ribu, mnogo povrća i domaćeg voća. Opet sam bila zbunjena. Ne mogu da definišem Kineze, toliko dobrih stvari učine, trude se, a sa druge strane, nije im stalo, ne žele da pokušaju, niti da se menjaju. I ovo nije dovoljan opis…
Povratak je bio neudoban. Taksi je došao po nas, ali je nas bilo osmoro, plus naši rančevi. Auto jeste bio veći i predviđen za više ljudi, ali maksimalno šestoro. Zadnje sedište je bilo prebukirano ljudima i zamalo nije pokvarilo sav utisak od prethodna dva dana. Posle skoro četiri sata vožnje, svi smo dobili priliku da se opružimo i da se pozdravimo jedni sa drugima. Pozdravljanje nije dugo trajalo, jer svi žive u Lang Fangu i znaju da će se uskoro videti, ukoliko već večeras. Ja svoj put nastavljam ka stanu u Joćingu.

128.
Ulazim u stan, iscrpljena, ali i bogata iskustvom, a verujem i prijateljima. Ipak, znajući sebe i osvestiti mesto u kojem se nalazim, prizivala sam realnost u sadašnjost tako što sam priznala da je prijateljstvo nemoguće održati, zbog posla vremena koje provodim na poslu. Naime, kako su oni svi bili iz Langfanga, mnogo im je bilo lakše da se organizuju za viđenje, dok bi meni uvek trebalo makar pola sata, u najboljem slučaju. A i tih pola sata bi bilo najčešće posle radnog dana, te sam to vreme želela da sačuvam za sebe. Čudno je, u pojedinim trenucima uživam u provođenju vremena sama, a u nekim trenucima primetim kao da žalim sebe što nisam okružena prijateljima. To je luksuz kojeg nismo svesni, dok smo okruženi ljudima na koje možemo da računamo za smeh, zabavu, plač, žurke, ručkove, pića i sl. U svakom trenutku možemo da biramo da budemo sami ili da nekoga pozovemo i prošetamo i da upotpunimo trenutak sa još dva oka, uva, nogu, ruku…
Volim slobodu koju mi pruža ovaj stan. Iako sam često govorim sebi da želim da se ponašam slobodno, a slobodu povezujem s nagim telom, ipak navlačim zavese kada se spremam za tuširanje. Pošto je veš mašina na terasi, kao i korpa za prljav veš (improvizovana, kao i većina stvari), u neko doba večeri se ta zavesa malo otškrine i ja izvirnem gola da bacim prljave stvari na njihovo mesto. Za moj komšiluk je to možda mini predstava, a za mene je to mini trka. Na terasi je hladno, te i zbog toga moram biti brza, a uz to, što sam duže tamo, veće su šanse da se vide konture mog, više stubastog, nego peščanog oblika, tela.

Pod tušem razmišljam, sumiram utiske, pevam pesme, stvaram stihove, a ponekad samo slušam kapljice i gledam kako me miluju. Miran je divno biće, priznajem sebi. Nije ni nalik bilo kome koga sam do sada srela. Pomalo je mističan, a opet osećam kao da mnogo o njemu znam. Setim se poruka koje sam mu slala u pijanom stanju, a on ih je tako dobro prihvatio, mnogo bolje nego što bih i ja mogla da opravdam sebe u najboljem scenariju. Od njega sam mogla da vidim uvek drugačiju perspektivu. I dalje je bio tu, postojao je u dalekoj Srbiji, a opet tako blizu moje sadašnjosti.

129.
Raspust je prošao u otkrivanju sebe, nove muzike, novih fotografija, novih pisanja, i boljeg upoznavanja Mirana, ali i nas. Jedne večeri, dok sam ležala na ugaonoj garnituri i bila poprilično uzbuđena zbog postojanja nečega velikog u mom životu, što mi daje želju da radim na sebi više, dopisivala sam se sa drugaricom sa fakulteta. Jelena me podseća da će Bojanina svadba uskoro i da će joj biti mnogo žao što neću moći da budem tu, pa da se veselimo nas tri kao nekada. Potvrđujem da je nemoguće, jer se raspust završava već sutra, a svadba je narednog vikenda i stvarno je nemoguće doći, najviše zbog vremena koje mi je potrebno da stignem do Srbije i da se vratim. Jelena, šašavo progovara: „Pa taman je vikend, šta te briga, dođi!“. Nesluteći da je u moju glavu usadila ideju koja će učiniti sve da ideja bude realizovana i postane mogućnost koja je iskorišćena. Saopštavam Miranu da mi se koleginica udaje i da sam na svadbu pozvana još u februaru ove godine, ali sa bivšim dečkom. Govorim mu: „Znaš, možda bih i probala da dođem u Srbiju, ako bih imala pratnju za taj dan.“ Miran se smeje i govori mi koliko bi bilo sjajno i potpuno neverovatno, ujedno i prelepo da tako nešto uradim za svoju koleginicu i vrlo dobru drugaricu, te i pristaje da mi bude pratnja na venčanju, ako ikako uspem da sredim sve da dođem. Ovo je za mene bio povod da pomerim stene, a kad u nešto verujete, vi to i možete.
Sutradan sam ceo dan provela u ekspediciji traženja avionskih karata do Srbije, ali i mogućnosti da do Srbije odem. Prvo sam proverila raspored. Na rasporedu stoji da imam čas prepodne. „Hm, samo jedan čas“, pomišljam. Napisala sam rezervni plan, za slučaj da neko treba da me menja, to ne bi trebalo da bude problem. Imam pravo na slobodan dan, ni to ne bi trebalo da bude problem. Razmišljam još i kako to da ljudi uvek traže svoje slobodne dane da bi nekome otišli na sahranu i kako često tada bivamo povlašćeni, dok se lepe i dobre stvari podrazumevaju i zanemaruju. Ne želim to! Želim da novac i vreme uložim u svadbu, radije nego u sahranu. Spremna odlazim kod Terija sa pitanjem da dobijem slobodan petak i otvoreno mu govorim o čemu je reč. Teri pristaje, čak mi i govori da će me on menjati na mom času i postavlja mi pitanje: „Imaš li dovoljno novca za kartu?“. Iznenađena njegovom obazrivošću, a ujedno i presrećna zbog pozitivnog odgovora, odgovaram iskreno da nemam, ali da ću se snaći. On mi nudi pozajmicu, ali sam je odbila. Nisam se osećala dovoljno blisko sa njim da bih pozajmila novac od njega. Retko to i činim, a kada do toga dođe, to obično bude od ljudi od kojih se ne stidim da zatražim.

130.
Vil je prvi kojem se obraćam u vezi pozajmice. Vil ima trostruko manju platu od mene, ali nekim čudom on ima ušteđevinu. Karta je preskupa, čak 5000 kineskih juana. Spremna sam bila da zatražim pozajmicu, ali ne i da izgovorim koliko karta košta. Pred njim, tokom večere, listam sajt za prodaju karata i pokazujem mu koliko koštaju, kao da će sramotu pojesti to što će se on sam uveriti u cenu, a neće je čuti od mene. „Da li treba odmah da ti pošaljem novac?“, opet pitanje na koje nisam imala spreman i odgovor bez srama. „Proveriću još večeras karte, u slučaju da nađem nešto jeftinije“, odgovaram dok se sreća zbog odlaska guši sramom zbog činjenice da nemam ušteđeno ništa i da tražim od osobe koju poznajem tri i po meseca, koja provodi u školi mnogo više vremena od mene.
Odlazim kući, saopštavam Miranu i Jeleni vesti, ali tu se ne zaustavljam. Javljam Žeži, tatinom kolegi koji je takođe u Kini i koji je upoznat sa situacijom o mom ljubavnom životu, zapravo životu uopšte, jer je on mogao da razume kako je to živeti sam u Kini, po prvi put u životu. Žeža mi daje dobar savet, na koji se oglušim, jer sam zauvek buntovni štreber koji sve radi po dogovoru, propisu, poštovanju i istini. Ne mogu da ne kažem svojima da ću doći u Srbiju, iako ih neću videti. Možda bih i mogla, kada nikakav materijal u vidu fotografije sa svadbe ne bi postojao, ali da odem na svadbu, a da se fotografišem, da mi ostane i fizička uspomena, to ne mogu, pa čak i ne želim. Udišem duboko i pišem ocu i majci. Čudno je to, iako su razdvojeni godinama, često mi daju iste odgovore, još je čudnije što im se nikada ne obraćam isto, ne pišem sistemom kopiranja prethodno napisanog jednom od njih dvoje. Mami detaljišem, ona se uvek činila osećajnija i prijemčivija za priče o ljubavi, pa pokušavam i da je na tu vodu navodim, kada govorim za razloge dolaska. Tata je daleko od neemotivnog, ali verujem da u njegovoj glavi muškarac treba da ostane uvek stabilan na nogama, gde se kolebanja u srcu ne vide. Kao takav, on traži razumne razloge mog ishitrenog dolaska na jedan vikend. Ništa što bih rekla, njega ne bi ubedilo, a ni mamu ovoga puta. Govorim im da ne želim da kući dolazim za sahrane, da mi nije žao da dam novac koji sam sama zaradila i da niko ne može da zna kako je živeti potpuno sam u zabiti i bez prijatelja. Ali šta je onda Vil, sa pozajmicom tolikom, ako ne prijatelj? Ipak, taj sam deo ostavila za sebe da se pitam.

131.
Nervozom zbog razgovora sa svojima, delom shvatanja da su u pravu, delom razumevanja da oni za taj novac rade po par meseci, a ja ću ga potrošiti za vikend, delom ubeđenja da radim pravu stvar, nastavljam dalje sa širenjem informacije o svom dolasku. Pišem tetki i teči. Oni su živeli u inostranstvu, sigurno znaju kako je to kada si izolovan, kada imaš mogućnost da dođeš zbog venčanja koleginice sa fakulteta, koja je uvek bila tu da pomogne, podrži i pogura. I razumeju i podržavaju, možda uljudno, ne želeći da kažu isto što i roditelji, a možda i zaista osećavši to. Laknulo mi je da bar od još nekog svog naiđem na odobrenje. Brat je podeljen između novca i razuma, ali su oba u kategoriji za „ne“. Ipak, ne želi dublje da se meša, jer je to moj novac i ja treba da imam slobodu da raspolažem njime kako smatram da je najpametnije. On ume da kaže stvari tako da mi povrate nadu, ali i da ostavi prostora da se zapitam. Razgovor sa Miranom i Jelenom dodaje ružičastu notu svemu postojećem i vraćaju mi želju da već sutra doletim u Srbiju.

Preko poruke je lakše, te javljam Vilu koliko koštaju povratne karte i naglašavam nekoliko puta da ću novac vratiti odmah po dobijanju plate. Novac mi stiže na telefon u roku od pročitane poruke i karte bivaju kupljenje za vreme koje mi je trebalo da popunim informacije o putniku, odnosno sebi. Od uzbuđenja, jedva da mogu da zaspim, te sa Miranom duboko u noć delim želje, mišljenja i nadanja o našem susretu. Za dva dana, prvi put ću se sresti s Miranom, razgovarati s njim prvi put kao sa osobom o kojoj znam toliko mnogo. Srce mi preskače! Iznenadiću Bojanu, ona ni ne sluti da dolazim. Videću je u venčanici. To će biti moje „Hvala“ za sve što je učinila tokom studiranja za mene, a da je to radila jer je to bilo u njenoj prirodi.

132.
Jutro mi ne pada teško, iako sam malo spavala. Odlazim presrećna na posao. Teri mi govori o novom projektu koji želi da započne. „Hteo bih da uvedem novi predmet, nešto poput ‘Life skill’-a. Svi profesori bi zajedno učestvovali u tome. Da li možeš sa nekoliko predloga o tome šta bismo mogli da učimo decu da dođeš danas kod mene u kancelariju?“. Polovično shvatajući šta mi govori, još uvek emotivno u nebesima jer već sutra idem kući, odlazim u kancelariju i stavljam na papir oko 20ak ideja koje samo naviru bez prestanka. Osećam zadovoljstvo svojim učinkom i time što dajem doprinos kao profesor. Odlazim kod Terija sa listom ideja. On ih posmatra i oduševljeno izgovara „Znao sam da si ti idealna za ovako nešto. Nemoj da se brineš, svi profesori će pomoći“. U mojoj glavi kao da se desio prekid sinapsi, jer reči ne čujem onako kako bivaju izgovorene, već onako kako mislim da treba da budu izgovorene. Shvatam da je novi predmet predmet svih nas i da ćemo se smenjivati u nastavi, da neće samo jedan profesor biti glavni, da će svako moći da „ćapne“ moju ideju i na osnovu nje napravi čas.

Vreme ručka je i kako to već postaje običaj, ručavam sa Kelvinom, Singapurćaninom. Par reči o mom odlasku za Srbiju, deljenje sreće i osmeha zbog toga i nebrojano mnogo Kelvinovih: „Ti si još uvek mlada, zato i jesi toliko srećna… Ahhh Ana, ti si tako smešna!“, sa gromoglasnim aplauzom. Volim ručavanja i vreme provedeno s Kevinom, jer imam osećaj kao da mu vraćam nadu i veru u ljude i život. Njegov osmeh je toliko glasan, kao da je bio zarobljen godinama. Odlazimo iz kantine i setim se novog predmeta, te pitam Kevina da li je pričao sa Terijem o tome: „O da, čestitam! Čuo sam da ćeš biti profesor još jednog predmeta. Znači nema više one šale da si SAMO profesor fizičkog?“. Smejem se i govorim mu kako je sve pogrešno razumeo, ali Kelvin samouvereno odgovara da je meni nešto promaklo, jer mi je on dodeljen kao prevodilac, te je sasvim siguran da ću ja biti jedini profesor na tom novom „predmetu“. „Da li je to zato što sam najmlađa? On to misli da ja ne umem za sebe da se borim i da ću ćutati? Po ugovoru ja sam profesor fizičkog, a ako hoće još nešto da radim, treba da me plate za to! Naučila sam i ja nešto ovde, a to je da se nikad ne radi više od onoga što je ugovorom određeno! I sam mi je rekao da imam više sati rada, nego što treba!“. Kelvin uviđa da sam besna, pa mi daje savet da odem i popričam sa Terijem o svemu. „I hoću! I to odmah!“, odgovaram dok odlazim.

133.
Dolazak do drugog sprata kao da je trajao duže od ta dva minuta, jer je glava stigla da se napuni strahovima od razgovora s Terijem. Kucam na vrata i pitam ga da li možemo da razgovaramo, na šta on naravno pristaje. „Teri, ti si meni rekao da će svi profesori biti deo ovog projekta, ja nisam razumela da ću ja biti jedini profesor!“, Teri se u sekundi crveni i stiska šake, podiže glas i pita me: „Ana, šta sada hoćeš da kažeš? Da odustaješ? Jutros si došla da mi potvrdiš da hoćeš da radiš i sada menjaš odluku? To tako ne može! Jutros si mi potvrdila!“, sa svakom rečenicom glas je bivao za stupanj viši, moji strahovi veći, a ja sve nesigurnija. „Nisam razumela! Nisam razumela da ću ja biti jedini profesor, nisam spremna na to!“
„Ne možeš tek tako da promeniš! Ja sam već prijavio nov predmet, ti ne možeš to da uradiš! Moraš da budeš profesor, nema ko!“. Podsećam ga da imam više časova nego što je predviđeno, on vadi kopiran papir i pokazuje mi prstom, i dalje vičući, vene su mu poiskakale po njegovoj ćelavoj glavi, koja se sija od znoja prouzrokovanog nervozom: „NEMAŠ! ODAKLE TI? Ovo sam ja dodao, to niša ne postoji! Oni to ne vide, to za njih nije rad! Ti moraš da imaš više časova!“. Osećam se kao da sam matirana, iako o šahu ne znam mnogo, ali to je valjda potez koji vam ne ostavlja izbora. Moj strah i bes se pretvorio u beznadežnu tugu koja je tekla u vidu suza: „Ja sam uplašena! Nikad to nisam radila i nema potrebe da vičeš na mene. Ovo je sve nesporazum, nisam te razumela jutros, nisam znala da ću biti jedini profesor na ovome, i strah me je da neću biti dovoljno dobra.“ Ne znam da li je zbog suza ili je shvatio da me je slomio, stišao se i rekao: „Vidi Ana, nikakva očekivanja ne postoje. Moraš da razumeš, pritisli su me sa svih strana. Ti ni ne znaš kako je meni ovde, kakve mejlove dobijam svaki dan da bih opravdao naš posao, da ga ne bismo izgubili. Rob ovo ne može da radi, već ima previše časova, Kelvin ne znam mnogo o tome, hteo sam nekoga mladog i zato mislim da si ti najbolja osoba za to. Nemoj da te je strah, biće dobro kako god da izgleda.“ Sve mi je bilo jasno…

134.
On zapravo jeste pitao Roba, ali on nije pristao glupavo kao ja, Džo nije htela, Megan nije ni hteo da pita, jer je nije podnosio, a Kelvin nema dovoljno iskustva u takvim stvarima, ali može da bude prevodilac. Dogovorili smo sve, uskoro ću dobiti raspored časova gde će biti ubačen još jedan čas sa našom internacionalnom divizijom. Petkom ću imati čas, ali to sve počinje od naredne nedelje, jer ovog petka već putujem. Do kraja dana ljutnja, tuga i bes su se smanjili. Kelvin me je podsećao na ono lepo što sledi i govorio mi da se ne brinem oko novog predmeta, da je siguran da ću se snaći sasvim dobro u tome. Dodajem u CV-ju novo iskustvo, menjam informacije na poslovnoj mreži LinkedIn i na društvenoj mreži Fejsbuk. Ljudi mi oduševljeno čestitaju, verujući da je to unapređenje, da sam nešto posebno, da je neko prepoznao moje kvalitete, ali stvarnost je bila ta da nije imao ko, da sam zbog pogrešnog razumevanja pristala, da je bilo besa, svađanja, suza i prisile. Ta situacija mi je osnažila volju da odem negde gde ću se, makar na kratko, osećati sigurno u prisustvu onih kojima sam stvarno draga, koji me ne vide kao korist, već kao osobu od emocija i nešto znanja. Želela sam da me neko zagrli i da tim zagrljajem potvrdi svoje prisustvo u mom životu i sigurnost, bez onog klišea od kog sam se ježila: „Ti to možeš!“. Na taj zagrljaj sam morala da sačekam još samo jedan dan. Podelila sam sa tatom loše iskustvo i razgovor sa Terijem. Postavljao je mnoga pitanja, da se uveri da sam dobro i da on nije neki ludak, ali me je podsećao i na situaciji u našoj zemlji, kao da je postojala bojazan da bih se mogla vratiti zauvek. Nije to bojazan gde on ne želi svoju ćerku kraj sebe, da može uvek da je vidi, zagrli, porazgovara s njom, već ona bojazan da će se vratiti ničemu i osećati se kao ništa, zbog nemogućnosti da unovči svoju diplomu. Nije mi prijalo da me podseća na Srbiju, jer sam bila svesna toga i nisam želela da se vratim za stalno. Uverena sam da je on bio nesiguran u to sve do mog dolaska u Srbiju.

135.
Sa Taobao aplikacije sam naručila dve haljine i jedan kombinezon. Kombinezon je stigao i opran je, a haljine su na putu i sve su veći izgledi da neće stići do mog odlaska. I haljine i kombinezon su sa otvorenim leđima, baš kako volim. Pitam Nikol da proveri na aplikaciji da li će možda stići danas u toku dana, ali vesti nisu dobre. Svoje nestrpljenje i sreću delim sa svima koji dođu u kontakt sa mnom. Ugovorila sam i taxi za ujutru, da me vozi do aerodroma, a do večeras ću se spremiti koliko mogu. Skidanje dlaka laserom izgleda sjajno i dobro radi, ali me je žena upozorila da ne smem da se brijem sama između tretmana. Kod nje sam prvi put otišla kada smo se vratili sa izleta. Poljakinja mi ju je preporučila, ali mi je rekla i da budem uvek na oprezu, jer stalno fotografiše svoj rad, pa ako želim da radim intimnu zonu, da ne zatvaram oči, iako će mi možda žena to zatražiti. Ta žena je bila jedina koja me je videla u raznim pozama, i najčešće potpuno nagu, kako bi doprela do nekih mesta i otklonila dlake. Nije mi bilo neprijatno, koliko sam bila ubeđena da će biti, ali verujem da je to mahom zato što to ne radim ni kod koga ko bi možda poznavao nekoga ko me poznaje. Ono što jeste bilo čudno je činjenica da ona svojoj ćerci, koja je možda prvi razred osnovne, dozvoljava da se šeta po salonu (koji im je možda i stan) i da zvera u moje međunožje dok njena mama prvo to skida žiletom, a onda maže ledenim providnim gelom i zatim ispaljuje fleševe lasera. Jeste joj rekla da se pomeri, ali verujem da je više zbog toga da joj zaštiti vid od lasera, nego što je zbog toga što raskrečena osoba leži na krevetu, sa nogama podignutim iznad nivoa stomaka. Kako sam nerazgibana, te seanse su doprinele mojoj fleksibilnosti, jer sam u pojedinim pozama bila dok ne utrnem. Još jedan čudan momenat se desio na drugom tretmanu (a svaki se radi na mesec dana), kada mi je pokazala rukom da ustanem i stojim na krevetu, da gledam u zid, kad me je šljepnula po guzici i onda mi rekla da se vratim da legnem. To je samo jednom uradila, možda je to i snimila, ali to će zauvek ostati misterija.

136.
Bilo kako bilo, pošto sam poslednji tretman radila pre dve nedelje, dlake u pazušnoj jami su se pojavile, a takva stvarno ne mogu na svadbu, jer kombinezon nema rukave. Šaljem joj poruku sa upitom da li mogu da otklonim makar te dlake i objašnjavam situaciju. Srećom, dobijam potvrdan odgovor, ali i upozorenje da to mogu da uradim samo jednom. Čupanje obrva je skoro gotovo, perem i kosu, jer ću po sletanju aviona otići pravo kod Jelene, tušnuti se, a onda i otići da se vidim sa Miranom. S nestrpljenjem očekujem sve i preispitujem plan puta u glavi. Kofer je spakovan, roditeljima sam javila kada polećem i kakav je plan, objasnila sam im da neću stići da ih vidim, jer slećem u petak uveče, u subotu idem na svadbu i već u nedelju letim za Kinu. I dalje nisu oduševljeni idejom da se vraćam na vikend, ali stvar je već gotova, tako da moraju da se pomire sa tim. Platu treba da dobijem svakog trenutka, te ću to iskoristiti za poklon, za kupovinu povratne karte, ali i da vratim novac Vilu. Od Vila sam pozajmila 5.000, kupila kartu do Srbije za 2.166 juana, a za povratak moram biti spremna da platim duplo više. Ne razmišljam o novcu, on je sada važan u tolikoj meri da sam zahvalna da ga imam, jer mogu ovako nešto ludo da priuštim, ali nikakvu veću vrednost od te mu ne pridajem.
Vozač je već stigao, a i ja sam spremna da se sjurim liftom dole. Stan nije u haosu, đubre je bačeno, prozori zatvoreni, ja spakovana, pasoš u torbi, ljubav u srcu i nestrpljenje u svakoj ćeliji tela. Polećem u 8:45 po lokalnom vremenu Kine, preko Varšave i slećem u 16:15 po lokalnom vremenu u Beograd. Jelena će me dočekati, a ako je bilo plate, skinuću novac odmah po dolasku i sve će biti baš kako treba. Polećem!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s