Priče

11-5

Prvi čas fizičkog u srednjoj školi. Dan ranije (nedelja) sam upoznala Majkla koji je već godinu dana profesor fizičkog u ovoj školi. Razgovor s njim pomogao mi je da dobijem uvid u način rada. Reklo bi se da je slično onome što sam imala prošle godine, uz par manjih izmena na bolje i malo manje dobro. Ne osećam podrhtavanje, nesigurnost, strah, ali primećujem da nemam ni očekivanja.
Čas traje 55 minuta, što je poprilično dugo za čas upoznavanja. Ovaj put ne idem da ikoga impresioniram, kao što je to bilo u prethodnoj školi gde sam htela da se dokažem. Sebi pre svega. U svesku zapisujem par osnovnih pitanja koja će mi pomoći da bolje upoznam studente, shvatim njihove želje, šta vole, u čemu su dobri, imaju li cilj u životu.
Ulazim u salu, bez osmeha. Čudno za mene, pogodno za situaciju. Nisam se pretvarala. Sve je teklo po osećaju. Na ulazu me je dočekala učenica našminkana i u papučama. Pomišljam kako ovo već ne sluti na dobro, ali ubrzo podsećam sebe da je vreme da prestanem sa brzim donošenjem zaključaka.
Uputila sam studente na klupe za sedenje, sela na pod i predstavila se. „Ana iz Srbije, mala zemlja u Evropi. Engleski mi nije maternji jezik, tako da ne treba da se stidite da pričate sa mnom. Kao što je vama, tako je i meni, engleski drugi jezik. Sada bih volela da se vi predstavite, imenom, da li volite da se bavite sportom i kojim, da li znate da plivate, da li volite da plivate, imate li životni cilj. Neću vas prozivati, ko se oseti spremnim, neka se javi.“
Prva je podigla ruku našminkana devojka u papučama, sa termostatom na cevčicu koji ima šljokice, od kojih ne vidim piće. Već na ulazu u salu sam je iskritikovala za obuću, a kasnije im svima naglasila da, osim vode, drugo piće ne mogu donositi na fizičko. Megi dobro govori engleski i poprilično je sigurna u sebe, zauzima stav koji bi mogao da je odvede daleko, ako je potkrepljen znanjem. Zna da pliva, ali ne voli sport i plivanje, ne voli da se znoji. Poštujem njenu iskrenost i pokušavam da joj objasnim da je znojenje, izazvano fizičkim radom, dobro po nas. Megi ima opasku kako sve to može izbaciti kroz mokraću. Sviđa mi se njena sigurnost, skoro toliko da bih mogla da se ugledam na nju. Zbog tu i tamo engleskog, jedino što mogu da joj odgovorim je da se ne može sve izbaciti putem mokraće. Čini se da shvata, te nastavljamo dalje…
Studentkinje, jedna za drugom, govore kako ne vole sport, jer ne vole da se umaraju i znoje, a neke i zato što misle da nisu dobre u tome. Jedna od njih mi odgovara: „Volim da igram badminton i pomalo basket, ali nisam dobra u tome.“ Sa sumnjom na licu pitam je: „Da li je to tvoje mišljenje ili ti je neko to rekao?!“
„Profesor fizičkog.“ Zaprepašćeno gledam u papir pod sobom i osećam težinu njenih reči, iako nije zvučala tužno ni ljuto. „Slušajte, ne postoji nešto poput ‘nisam dobar u tome’. Svi smo dobri u svemu, onoliko koliko se potrudimo. Takođe, nikada naš uspeh i sposobnosti ne treba upoređivati sa tuđim, već sa samim sobom od juče. Recimo, ja nikada neću biti kao vi u kineskom jeziku, ali sam bolja nego pre, jer sada znam nešto što ranije nisam znala. I još nešto, uvek sam za smeh, ali ne i za ismevanje. Ako neko nešto ne ume da radi, ali je željan da nauči, a vi to umete da izvedete, umesto da se smejete toj osobi, od vas očekujem da tu osobu tome naučite.“ Primećujem klimanje glavama kod pojedinih studenata, a kod nekih potpunu odsutnost. Iako tada nesvesna, sada dok pišem znam da je to stiglo do onih kojima to najviše treba.
Dečaci kao kroz pesmu, svi vole da igraju basket i svega dvojica do trojice vole plivanje Pomišljam kako će ovo biti veliki izazov, ali dobro je, izazovi nas menjaju i oblikuju. „U redu! Daću vam vremena da razmislite koji je vaš životni cilj, a do tada ću vas upoznati sa svojim pravilima. Nakon toga, vi možete izneti svoja pravila, ako ih imate.

1. pravilo – Poštovanje. Želim da se međusobno poštujemo i poštujete. Ne želim strahopoštovanje jer sam profesor, već poštovanje kao živo biće. Poštovanje kad jedan govori, ostali slušaju, ali i na ulici prema drugim ljudima, a po mogućstvu i životinjama.

2. pravilo ide pod ruku sa prvim. Nema kašnjenja! Ukoliko poštujete svoje kolege, koji će doći na čas na vreme, onda ćete isto uraditi i vi, da ne biste ometali čas. Naravno, i ako poštujete profesora. Ovo se odnosi i na život van škole, kada se nalazite sa vašim prijateljima ili rođacima.

3. Nema donošenja hrane i sokova na čas fizičkog.

4. Komunikacija. U svakom trenutku budite slobodni da mi kažete šta god da smatrate da treba. Šta možemo, promenićemo, šta ne možemo, probaćemo da se prilagodimo tome.“
Mje primetila da je studentima dosadno i da bi radije igrali basket. Istina, videla sam i sama, ali sam želela da sami nešto promene. „Hvala ti Megi, vidim i sama. Sve dok oni ne progovore, to znači da dozvoljavaju da im bude dosadno. Mogli da promene situaciju, ako bi podigli ruku i rekli da nemaju šta da dodaju na ovu temu i da bi radije igrali košarku.“ Ubrzo nakon što su dve studentkinje rekle šta ne vole kod profesora, odgovorivši na moje pitanje, uvela sam ih u čas fizičkog. Dve vrste…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s