Život u Kini

Život u Kini -prvih 100 beležaka

1.
Dolazak u Kinu bila je jedna od onih odluka za koje znate da su vam potrebne, za poslovni i materijalni napredak i takva odluka obično dolazi zbog zasićenja životom koji se trenutno odvija. Na novim ponudama gledate cifre koje vam zvuče odlično, gde što veći broj nula nakon prve cifre samo uvećava vrednost, ne smanjuje je. Otići ću, godinu dana će brzo proći, zaradiću, putovaću, steći novo veliko iskustvo. Stan koji prati ugovor izgleda bolje nego ijedan u koji sam ikada ušla, a kamoli živela. Ponovo letim avionom, ovaj put sama. To je odlično, moram se na sebe osloniti. Kad stignem i smestim se, već ću se sprijateljiti sa nekim i stvari će se postepeno odvijati svojim tokom.
Tako su se slike ređale u mojoj glavi, a pojavljivale su se tim redom pod prisilom mog mišljenja, osećaje nisam slušala. Prvo upoznavanje sa Kinezima mi je usledilo već u avionu iz Abu Dabija, gde su svi oko mene bili Kinezi i gledali me vrlo čudno, a opet ljubazno. Ustupila sam svoje mesto nekome da bi bio sa svojim članom porodice. To je bio potez godine za njih, oduševljeno su se raspitivali o zemlji iz koje dolazim, pretraživali na internetu gde je to Srbija i koja je to zemlja, jer je oni izgovaraju kao Ser vi ja, pa im engleski Serbia uopšte ne nudi nikakve asocijace. O Đokoviću ne znaju ništa, ali su imali ogromne osmehe na licima kada su saznali da sam profesor fizičkog i da ću se time baviti, pored posla kao trener plivanja. Činilo se kao da su svi oni hteli da ih podučim svemu i to odmah. Strasti su se slegle sat vremena po poletanju, gde su Kinezi odmah zaspali, a ja od uzbuđenja nisam mogla.
Radovala sam se kao da će me na aerodromu dočekati neko koga poznajem, onda ćemo prošetati i ja ću mu ispričati svoje iskustvo sa puta gde sam odgledala 2 filma, čitala knjigu, slušala muziku, pričala krnji engleski sa Kinezima, pažljivo gledala u hranu koju smo u avionu dobijali i čak pojela brokoli. Jedva sam čekala da sletim…

2.
Po sletanju na pekinški aerodrom i čekanja svog života koji je stao u 23kg kofera i 63kg osobe i dalje ne znam šta i ko me čeka sa druge strane ograde. Možda me dugo čekaju, nisam se najbolje snašla sa procedurom oko imigracionog, to mi je oduzelo vremena. Svakako, ništa tu ne mogu promeniti.
Prolazak ograde doživljavam kao pistu za manekene. Ovu bih reviju nazvala „Revija povratka“ za većinu ili „Revija nemanja pojma, straha i ludila“ za mene, a sigurno i nekolicinu drugih. Najezda ljudi okolo, svi sa papirima, nigde ne vidim svoje ime, a i ne zadržavam se predugo da dobro osmotrim. Rekla sam da imam pink kofer koji ne mogu da promaše i uzdam se u sav sjaj njegove boje. Na kraju „zmijice“ stoji jedan ćelavi čovek sa kačketom, niži, veoma širokim osmehom, deluje druželjubivo, a pored njega još druželjubivije, u odelu, svečan, stoji Kinez. Uvek sam te stidljive ljude doživljavala kao dobronamerne, pogotovo kada imaju osmeh na licu. Mašu mi, pretpostavljam da za njima treba da idem. Uzvraćam osmeh, počinje priča o putu i konstatacija da sam sigurno umorna.
Po ulasku u auto, dobijam karticu za telefon, ali kineske kartice najčešće ne rade u evropskim telefonima, te me je ta nesreća zadesila. Mojima sam samo javila da sam sletela i to me muči. Želela bih da im se javim, da im kažem da me obuzima čudan osećaj, koliko god se njih dvojica trude da atmosfera bude opuštena. Dali su mi novac, neke papire, fasciklu, hemijsku, kartice na kojima pišu osnovne informacije ako se izgubim ili hoću da naručim taksi.
Bojim se da zaspim, realno je da ove ljude ne znam, Kinez vozi vrlo sporo i oprezno, to mi uliva poverenje, ali nakon 2h vožnje, takođe me čini i nervoznom. Kada smo sišli sa autoputa, za svaki lepši predeo sam mislila da je to mesto gde ćemo izaći, ali je vožnja potrajala još bar pola sata.
Zašli smo u deo koji je potpuni nesređen, podseća na naše cigan male (bez namere da ikoga uvredim, već da dočaram skladište svega i svačega pored puta). Vrlo dobro se sećam knedle u grlu kada sam videla stolicu na točkiće bačenu naopako u jednu zelenu baru, odmah kraj puta, a ispred neke kuće i nečega sa kineskim natpisima.

3.
Kao da mi je stolica rekla da leži tu nedeljama i da to ovde nije važno. Nisam zaplakala, jer nisam želela da se objašnjavam. Nadala sam se da nismo blizu, ali nijedno od mojih nadanja tada nije bilo uslišeno.
Kinez je odmah svratio u prodavnicu da kupi jeftin telefon kako bih mogla da koristim karticu i javim se svojima. Ušao je u prodavnicu za koju bih mislila da je hladnjača, jer ima one rese od gume koja ne dopušta da se spoljna temperatura meša sa unutrašnjom. Gledala sam oko sebe, vozila su bila na tri točka, ispred lokala, za koje i dan danas ne znam šta su, stajale su pobacane kutije, prosipali su hranu po ulici, smrdelo je na užeglo. Ljudi postoje i oni u tome žive.
Odvoze me ka stanu koji je nedaleko od te ulice svačega, a ničega. Kampaund nam je nov, sređen, ima zelenila, čisto je, kao drugačiji svet. Pomalo mi biva lakše. Po izlasku iz auta upoznajem ženu onog ćelavog čoveka. Oboje su Novozelanđani, njen osmeh je vrlo veštački, njen engleski jedva da razumem, ali pokušavam da ne osuđujem na prvu. Ipak je iza mene dug dan i život sam promenila. Govori mi kako ćemo otići u prodavnicu kasnije, koja je u drugom gradu. Raduje me to, ali sam iscrpljena, ne znam ni šta bih kupila, da li ću se snaći. Odlazim u stan i konačno ostajem sama. Tišina je plakala sa mnom. Odmorila sam kratko, javila se svojima i krenula ka Langfangu (grad koji je 25km od Joćinga u kojem sam smeštena i gde radim). Tamo je prodavnica koja je dobro snabdevena. U Joćingu nema takvih supermarketa.
Gladna jesam, kupila sam nešto osnovno što će mi pomoći za početak. Snalaženje po prodavnici je olakšalo to što mi je Džoen objasnila otprilike šta je šta i gde. Mislila sam čak i da neću imati dovoljno novca, jer nisam mogla odmah da razumem njihov novac, iako je poprilično lako.
Na putu do i od Langfanga sam videla onu stolicu 2x i svaki naredni put bi mi bivalo lakše, jer sam počela da primećujem druge stvari osim te stolice i zelene bare. Tražila sam lepo u moru svega što ne razumem. Divila sam se drveću, suncu i plavom nebu. Makar nešto…

4.
Dolazak u prostran stan, obojen u hladno belu boju, bio je ugrejan spoljnom temperaturom. Ta temperatura bila je još jedna od stvari koje sam posmatrala kao dobre. Novozelanđani su me pozvali kod njih na večeru, ali sam rešila da to ostavim za sutra. Od velikog umora, nisam imala strah da zaspim, nisam imala snage da mi neko nedostaje, da se žalim, niti bilo šta slično.
Sutradan sam imala slobodan dan. Bio je kraj jula. Nisam se usuđivala da idem napolje, jer svuda gde smo išli, vozili su nas kolima, što znači da sama ne mogu da idem na ta mesta. U stanu sam odmah napravila svoju oazu. Ne svojim uređenjem, već povezanošću sa njegovom samoćom, jer je isto prazan kao i ja, kad nisam tu. Prvi put živim potpuno sama, na duži vremenski period i ovo je jednako uzbudljivo, koliko je i strašno.
Našla sam mir u sebi, cvrkutu ptica, suncu, muzici. Čim je vremenska razlika to dozvolila, moj mir upotpunila je priča sa dragim ljudima preko interneta. Taj dan učinio je da verujem da će ovo biti lepo iskustvo i da samo treba da se prepustim i verujem sebi. Tako lako i previše dobro da bi bilo istinito. Prebrzo donošenje zaključaka vođenih od strane trenutnih osećaja, a da još i nisam sve upoznala.
Spavanje u stanu ne prati nikakva bojazan od iznenadnih zvukova, jer ih jedva i ima. Sutra mi je prvi radni dan! Jedva čekam da vidim školu!
Dolaze po nas u 7.45 kolima i voze nas 10 minuta ka školi. To je ono što sam mislila, ali zgrada u koju smo ušli je podsećala više na banku, onu od pre 15ak godina, gde su zidovi na sklapanje bili odeljci koji su činili naše „kancelarije“. Nije mi bilo jasno, sve mi je novo, vidim druge Kineze koji će mi biti kolege, osmehuju se i čine da se prijatno osećam, iako ne razumem kakvo je ovo mesto. Nisam znala šta treba da radim, pa sam vrlo lako uspevala da preguram 8h u neznanju, slušajući muziku.
Oko 18h uslediće večera koja će potpuno poljuljati moju poletnost i potvrditi da kofere nisam raspakovala sa razlogom.

5.
Ulazim kod Teri i Džoen u stan. Stan je još veći od mog. Vode me u obilazak, govore mi kako su ga zatekli potpuno praznog kada su došli i da nisu želeli da i mene to snađe, jer razumeju da sam ostavila porodicu i prijatelje i da treba da bude učinjeno sve kako bi se ljudi osećali što prijatnije ovde. Pomišljam kako imaju pravo. Stan im ima dva kupatila, jedan se nalazi kod spavaće sobe, ali su nezadovoljni nekim stvarima, koje stvarno nisam mogla da razumem, ne zbog jezika, nego zbog preterivanja. Ipak, iz ljubaznosti sam govorila da razumem, ali sam i rekla da je stan zapravo vrlo lep.
Hrana je bila ukusna, ali je priča nakon toga usledila kao kafa sikteruša meni iz ovog grada. Saopštili su mi da se škola gradi još uvek i da je pitanje da li će početi sa radom, da oni sumnjaju da je to moguće, sve je prašnjavo i ne izgleda useljivo. Nedelju dana pre avgusta.
Teri govori kako su Kinezi poznati po brzoj gradnji, ali meni se večera vratila na nos, a u grlu je stajala knedla. Džoen su oči bile pune suza i počela je da se žali na to kako su dočekani ovde, kako zapravo sve ovo treba da izgleda i isticala mi sve propuste koji su samo činili da knedla bude veća i da konačno progovorim: „Meni niko nije javio da se škola gradi. Napustiću ovo mesto!“ Podržavali su me, a onda mi govorili kako je za moj CV bolje da ostanem ovde makar 2 godine, a ja sam se gušila na pomisao da ostanem ovde duže od 2 minuta. Potpuno su me zbunili podrškom da odem, a onda govoratanjem kako njima treba neko poput mene, mlad, željan dokazivanja, Teri bi uvek izabrao nekog takvog, nego iskusnijeg profesora, koji već otaljava svoj posao. Pamtim, ali njegove reči su bile previše. Trebalo mi je rešenje, trebalo mi je obrazloženje, podsednik šta to tražim u Kini ako ne mogu da radim kao profesor fizičkog, kao što žarko želim.
Otišla sam u stan, zvala svoje, pisala prijateljima u Kini, plakala i ljuljala se telom, bespomoćna u sred ničega, bez vizije kako da promenim stanje. Pisala sam školi koju sam odbila da bih došla ovde. Pisala sam dok ovi u Kini nisu zaspali, a oni u Srbiji postali umorni od objašnjavanja da je svuda bolje nego u Srbiji.

6.
Jedina osoba koja je podržavala moj povratak i govorila mi da imam kome i čemu da se vratim čim to odlučim bio je tadašnji dečko. Osećala sam nelagodu što niko osim njega nije rekao da mogu da se vratim. Osetila sam da sam sama i da ono iskustvo da ću putovati sama avionom, sada dobiju prizmu putovanja sama kroz život. Nisam znala šta sam želela da čujem! Htela sam da neko donese odluku umesto mene. Ljudi iz Kine su se zaprepastili na činjenicu da škola nije gotova, ali su i opravdali to činjenicom: „Ali, to su Kinezi! To je normalno. Radiće škola, ako su tako rekli.“ Potpuno nezamislivo! Kad su ljudi postali tako ludi da veruju da je za mesec dana moguće izgraditi školu?
U svom životu sam često odustajala, menjala, počev od sportova, momaka, fakulteta, interesovanja. Nisam želela ovaj put da odustanem. Dala sam otkaz na poslovima koje volim da bih radila ono što još više volim, uz to da bih bila i plaćenija. Ako se vratim, vraćam se istom, vraćam se životu gde se zarada svodi na džeparac, a u drugom džepu imam master diplomu. Ništa ne pada s neba, došla sam i moram da probam!
Sutradan me je Endi (Kinez koji me je dočekao na aerodromu) odveo u obilazak buduće škole nakon što je video moje naduveno i zabrinuto lice. Kad god bi me ugledao, uputio bi mi osmejak utehe i razumevanja. Bilo mi je žao što na meni vidi prezir, tugu, bes i bespomoć. Spolja škola izgleda da mi vilica ispada, iako se nalazi iza ograde koja zaklanja vidik na radove. Hodamo po daskama i prašini i dolazimo do ulaza u školu. Malter, farba, najlon kese iz kojih su upravo izvadili delove i sklopili lift, a ja već ližem pod jezikom koji je ispao od oduševljenja. Potpuno sam oduvana onim što vidim, iako kablovi vise iz plafona, jedva dišem zbog radova i lutam po lavirintu gde ću kroz mesec dana možda raditi. Endi je smiren, potpuno siguran u budućnost ove škole i uliva mi poverenje, kao i želju da više vremena provodim sa Kinezima, a ne paničnim došljacima.
Nakon što sam videla atletsku stazu koja se postavljala, rešila sam da ostajem, makar i nemali đake prve godine.

7.
Dani su prolazili, počinjala je i kiša. Moje neozbiljno shvatanje svega dočaraću vam mišljenjem da možda nećemo ići u privremene kancelarije kad je ovakav kijamet. Naravno da grešim! Kola dolaze po nas. Tamo zaista ništa nisam radila. Džoen je uvek bila poprilično zauzeta, što mi je stvaralo dodatan osećaj krivice. Moje neznanje prekinuće razgovor sa Terijem, koji sam pokrenula samoinicijativno. On je bio direktor Internacionalne divizije. Na pitanje šta se očekuje od nas da radimo, on je rekao da se opustim, da ni on još uvek nije siguran, ali ako sam spremna, mogu da krenem da pišem nastavni plan i program. Od informacija nemam koje ću rekvizite imati na raspolaganju, kako će sala izgledati, koji uzrast dece ću podučavati, koliki broj časova će jedno odeljenje imati. Dakle imam ništa. Jedino što je pored svega bilo sigurno, bar tada, je to da ću biti i trener plivanja. I počela sam. Krenula sam da pišem plan i program za sedmake, jer su oni srednja škola (engl.middle school, između primary i high school). Napisala sam kurikulum pretpostavljajući da će imati bar 3 puta nedeljno časove i jedan od tih mora biti plivanje. Poslužila sam se nastavnim planovima i programima iz Srbije, snalazila se. Za tri razreda mi je trebalo dva dana, najviše zbog prevođenja na stručni engleski. Uživala sam radeći to. Poslala sam plan i program na proveru, Teri mi je rekao da sam baš brza i temeljna, ali Endi me je podsetio da ćemo mi koristiti IB kurikulum (i treba da vam ne bude jasno, jer i meni nije bilo), dao mi literaturu da iščitam, poslao šablon koji se koristi za taj IB kurikulum da prema njemu prilagodim svoju nastavu. Debakl! Šta sam učila sve ove godine? Ništa mi nije jasno, niko me nije uputio, a oko mene niko ne izgleda neznalački uplašeno zbog te IB stvari.
Prečešljavam literaturu koju mi je Endi dao i počinjem da shvatam filozofiju činjenja stvari više komplikovanim u svetu. Neko se dosetio da da naziv kurikulumu koji za cilj ima stvari koje se, ako ste završili pedagoški fakultet, podrazumevaju! Samo je svemu dato ime, pa to zvuči otmeno, skupo i naučno.

8.
Nastavni plan i program su bili napisani mnogo brže nego što je iko očekivao. Kada ste profesor fizičkog, ljudi ne žele mnogo da se mešaju u vaš posao, jer i ne znaju mnogo o tome, ali takođe i zbog toga što ne smatraju fizičko za bitan predmet. Što meni ne smeta ni najmanje, uživam u toj slobodi i najlepše titule Profesora fizičkog. Dobili smo par slobodnih dana. Kasnije će se ispostaviti da je Teri, kao direktor, tražio mnogo slobodnih dana i sati za Džoen i mene, a ponekad i za njega, samo zato što mu se moglo, ne zato što je to bilo isplanirano kalendarom. U tim Terijevim hirovima, podstaknuti Džoeninim nezadovoljstvom života u Joćingu, ja benefitiram tako što sa njima odlazim i upoznajem deo Pekinga i Šangaja. U Pekingu smo obišli neke znamenitosti, ali ograničeno, jer kad putujete u grupi, a još ste i najmlađi, ne biste baš da se gurate kako želite još nešto da vidite, već pratite one koji su organizovali sve. Ljubaznost iz zahvalnosti, rekla bih. Platili smo debelo za jednu sobu, jer je kao to jedina soba koja je ostala u hotelu. Meni su doneli neki krevet na rasklapanje, Džoen i Teri su ležali u raskošnoj sobi i krevetu, a iz te sobe se ulazilo u kupatilo sa đakuzijem. Nadam se da su uživali. Ja sam zaspala odmah posle tuša, jer julsko sunce na betoniranom Pekingu isisava dušu. Cilj odlaska u Peking, osim da se doručkuje zapadni doručak, i dalje ne znam. I ovo govorim zato što Teri nije obilazio Zabranjeni grad sa Džoen i sa mnom, a Džoen je šampion u brzom hodanju i nije želela da platimo virtuelnog vodiča kako bismo bolje razumele građevine koje se razlikuju samo po veličini.
Predlažu mi Šangaj na 4 dana sa njima, oni će mi platiti, ja ću im vratiti. Zvuči dobro, ako zanemarimo činjenicu da se baš ne osećam prijatno u njihovom društvu. Ipak, Šangaj, ko zna kad ću moći opet da odem, a i bolje s nekim nego sama. Pristajem.

9.
Pre odlaska u Šangaj, morali smo da odradimo demo čas u nekom hotelu. O demo času znam samo da ga stranci mrze, a Kinezi forsiraju, jer veruju da će tako primamiti više dece da upiše baš njihovu školu. Nazovimo to pijaca časova fizičkog, hemije, nauke, engleskog i sl. Džoen opet preuzima inicijativu i osmišlja igre, iako sam ja već 10ak osmislila, na koje se ona toliko oduševila, da je izašla sa četiri nove. Naručili smo obručeve, lopte, ping pong loptice i kašičice. Od svega, iskoristili smo lopte i obručeve. Pored Džoen sam uvek osećala da nisam dovoljno dobra, da ne motivišem dovoljno i da sam neradnik. Na demo času smo imale pomoć oko prevođenja i tada upoznajemo dve Kineskinje, koje će biti naše koleginice u Internacionalnoj diviziji. Prijatne su i vrlo uzbuđene jer mogu da pričaju engleski s nekim. Nisam imala priliku da ih bolje upoznam, jer egocentrična Džo ne zaklapa usta, a iz poštovanja prema starijima, ne prekidam je. Posle časova bivam raspoložena i entuzijastična, videla sam im decu, sada mi je jasno sve što sam nekada čula o sportu i Kinezima. Deca su toliko simpatična da biste se po ceo dan igrali sa njima i kupali se u njihovim oduševljenjima svega običnog (recimo uhvatiti loptu koja leti)…
Letimo do Šangaja i dva sata se smrzavam, jer neiskusno nisam ponela ništa preko majice, a u avionu klima radi i ne pita. Dobili smo prva mesta u ekonomskoj klasi. Opet pomišljam kako nas sreća služi, ali kako se kasnije upoznajem sa pravilima kupovine avionskih karata i biranja mesta, shvatam da se ta mesta doplaćuju. Moje kratke noge zaista nisu zahtevale taj luksuz, ali Novozelanđani, iako visoki kao i ja, ne misle tako. Džoen mi je usput tri puta ponovila kako ona zna za jadac da je u avionu hladno i zato sa sobom uvek nosi srebrni blejzer. Nisam ni znala koliko mogu da budem učtiva prema određenim ljudima. Često sam podsećala sebe šta su sve za mene učinili, pa me je čak i mučilo to što mi se nisu dopadali.
Sletanje u Šangaj, naručivanje taxija, odlazak u Marriott hotel nedaleko od centra, lepa okolina.

10.
Oduševljena sam. Grad je baš onakav kako zamišljate gradove u Kini. Sa ogromnim zgradama, svetlećim reklamama, prozorima umesto zidova, mnogo pešačkih nadvožnjaka, tu i tamo zelenila, prostrane ulice. Ulazimo u hotel, već na ulazu shvatam da je jedan od skupljih. Ipak, ne zadržavam se na toj misli. Ulazak u dvokrevetnu sobu, sa ogromnim mekanim dušekom, prelepim kupatilom od stakla i čistoćom, me ne ostavlja ravnodušnom. Teri i Džo su na nekom od spratova iznad, te smo se dogovorili da mi jave kada ćemo krenuti u obilazak i cenkanje.
Šangaj je poznat po podzemnim prodavnicama svega i svačega, gde ljudi obožavaju da se cenkaju. Kako sam vrlo loša u tome čak i kad imam ideju koliko nešto treba da košta, a i imam Džo koja je uvek najbolja u svemu, prepuštam to majstoru. Zaista je bilo zanimljivo. Nekima bi možda bilo i naporno i prenapadno, ali tu ste došli i oni samo rade svoj posao. Imaju ogromne osmehe, znaju engleski toliko da vam kažu „Sestro moja, baš si lepa!“ ili „Ti si moj brat!“ i nakon toga obično sledi „Ajdeee brate! Pa, mi smo braća.“ Za devojke je uglavnom „Hajde lepotice, prelepo ti stoji!“ čak i ako otvarate kišobran da ga pogledate. Kada umesto novca vide vaša leđa, posle više bezuspenšnih pokušaja da vas vrate i namame na što manju cifru, izjave vam ljubav na kineskom. Psovkom, razume se.
U kupovini smo proveli više od pola dana. Iako inače nisam neko ko u tome uživa, u ovome jesam. Džo je, činilo se, zaista bila uspešna u cenkanju, te smo nakupovali mnogo stvari. Koliko smo zapravo verovali u njenu veštinu više nego što je trebalo, pokazaće koji dan kasnije, kad odemo u radnju gde su cene već istaknute.
Veče provodimo šetajući blizu hotela i odlaskom na večeru u obližnji restoran. Priča se uglavnom svodila na školu. Po dolasku u hotel sam isprobala kinesku haljinu, koja mi je zapravo stajala potpuno bezveze, iako su mi Džo, Teri i prodavačica rekli drugačije. Istuširala se i zaspala.
Sutradan nas je čekalo bolje upoznavanje Šangaja.

11.
Dogovor je bio da se nađemo na spratu na kom se nalazio restoran hotela. Kao po običaju, ugovoreno vreme shvatam ozbiljno, ali T i Dž su na opuštenoj varijanti kašnjenja. Nakon desetak minuta, odlučujem da sednem i započnem svoj doručak. Pre ulaska u restoran treba ispuniti papir sa imenom i prezimenom i brojem sobe. Noćenje s doručkom je bilo uplaćeno i nisam razumela ovaj način beleženja stvari, ali verujem da ljudi znaju svoj posao.
Nakon dvadeset minuta od ugovorenog vremena, T i Dž dolaze, dok je Teri poprično besan. Ne znam kada je uspeo to, s obzirom da smo tek oči otvorili. Izgleda da mu politika zapisivanja imena ljudi koji dolaze na doručak nimalo ne odgovara, a na sve to slab engleski Kineza ga dodatno frustrira. Tokom doručka stvari ne bivaju bolje, jer Džo naručuje kafu sa specijalnim zahtevima i Kinezi se zdušno trude, ali pozivaju menadžerku čiji je engleski mnogo bolji od njihovog. Po dolasku, Džo i dalje objašnjava da bi kafu sa pola šolje mleka, a pola baš vrele vode, ne mlake, dok Teri ima neke druge zahteve. Verujte mi da Novozelanđani imaju baš čudan izgovor engleskog. Recimo, za hleb govore brid, za crveno kažu rid. Imala sam poteškoće da ih razumem, tako da su Kinezi zaista imali pune uši posla. Srećom, sve prolazi, pa i taj doručak.
Upućujemo se metroom u grad. Teri oseća da je važan jer ume da koristi aparat za izdavanje karata u koji gurnete novčić. Džo je zadovoljna njegovim veštinama, što je za mene win win situacija, jer su oboje zadovoljni jedno drugim.
Pristižemo u centar Šangaja, kraj reke koja, iako vidno prljava, meni izaziva skokove ispunjene srećom i okretanjem, širenje ruku i konstatovanje „Konačno!“. Iako njima izgledam potpuno blesavo, moja ljubav prema vodi je velika i zaista uživam kraj nje, ma kako da ona izgleda. Par fotki i krećemo u šetnju pored reke. Teri velikodušno nudi da nas dve nastavimo našim putem, jer je snimio klupicu u hladovini i smatra da tu privilegiju treba da iskoristi.

12.
Šetnju nastavljam sa Džo sa kojom pričam o svojoj ljubavnoj vezi na daljinu, kao i mom nepoverenju prema osobi sa kojom sam, a i nedostatku volje s druge strane da to nepoverenje odagna. Na priču se Džo nadovezuje svojom životnom pričom, o kojoj iz poštovanja, ne bih pisala.
Krećemo nazad, jer Džo ne bi da Teri predugo čeka. Na putu ka njemu, ona mi govori da su se upoznali prošle godine u Omanu gde su oboje radili kao profesori. On je vozio od jednog grada do nje svakog dana, iako mu je trebalo sat vremena. Živeli su u vilama, pa je onda bilo potpuno jasno zašto su im ovi stanovi bili tesni, iako su imali dovoljno prostora za petočlanu porodicu. U braku su od jula ove godine, a u Kinu su došli jer je Teri imao problema u Omanu zbog svog agresivnog stava prema njihovom načinu obrazovanja i rešavanja problema, gde je potpuno normalno da ako ste dete šeika, bacite stolicu na drugo dete i da ga povredite. Ipak, kada odete u tuđu zemlju, ako ne možete da se prilagodite, onda iz nje izađete, ne pokušavate da promenite druge, već sebe. Svakako, ta priča dovela je da se dvoje Novozelanđana upoznaju sa jednom Srpkinjom i sa njom provedu par dana u Šangaju.
Nastavljamo šetnju besciljno, dok nisam ugledala open loop autobus (autobus sa otvorenim krovom) i rekla T i Džo da su ovakve stvari dobre za brzinsko razgledanje i upoznavanje grada, jer je realno bilo da nismo imali mnogo vremena na raspolaganju, kako smo se već sutra posle doručka vraćali nazad u Joćing. Potpuno neoduševljeni i bez želje da siđu bilo gde i pogledamo nešto, bivamo samo telad koja bleje u šarene pejzaže, sa slušalicama u ušima na kojima nam virtuelni vodič govori gde je šta. Ubeđena sam da ili žuri ili kasni, jer u trenucima kada je govorio da je sa naše desne strane neko utvrđenje, tu se nalazilo prostranstvo ulice sa 6 traka. Ipak, jesam uživala u gradu, jer je podsećao na evropske gradove, svojim građevinama.

13.
Sa druge strane reke nalazio se novi Šangaj koji je moderan i sve građevine su najčešće u staklu, ljube se sa oblacima i uveče su na njima razne boje koje razbijaju tamu noći. Stigli smo do tamo metroom i tražili tržne centre. Za Džo i T je to bila senzacija. Obožavaju tržne centre, jer imaju klimu, podsećaju ih na Evropu, civilizaciju, pa čak i ako stalno gledaju jedno te isto. Džo, naravno uvek može da kupi nešto, što najčešće i čini. Prolazimo pored nekih znamenitosti kojima ni sada ne znam ime, jer nisu želeli da čekamo sat i po ili dva da bismo kupili karte i popnemo se gore, odakle se vidi ceo grad, ili da odemo u akvarijum. Pod izgovorom da su već umorni, ali da ja mogu da ostanem ako hoću, oni se upućuju ka metrou ka centru.
Izlazimo gde smo počeli turu autobusom. Blizu je ulica koja izgleda kao šetalište. Džo primećuje adidas radnju, u koju mora da svrati da upotpnui svoju kolekciju od 25 pari patika. Prekoputa se nalazi Forever 21. To zaista nema ni u Lang Fangu, te odlazimo tamo. Kako je u hotelu postojao bazen, odlučujem da kupim kupaći, jer sam svesna da će ovo biti jedinstvena prilika da otplivam makar malo u Kini.
Teri nas opet čeka ispred i to me čini nervoznom, jer ne volim da me neko čeka. Džo, nakon uviđanja da mi se radnja dopada i da bih da probam neke stvari, saopštava mi da će i ona izaći i čekati me ispred. Odlazim ka garderoberu koji je na četvrtom spratu i do kog se stiže liftom koji nikada da dođe. Dok sam se popela pokretnim stepenicama, Džo mi je već poslala poruku s pitanjem da li sam gotova. Od trenutka njenog izlaska do stizanja poruke je prošlo 4 minuta.

14.
Odgovaram da sam na redu da isprobam stvari i da verujem da ću za desetak minuta biti gotova.
Džoenin odgovor me ne smiruje, jer me obaveštava da će se oni možda uputiti ka hotelu, jer Terija zaista boli noga. Zabrinuta sam, jer nisam previše obraćala pažnju na metroe koje smo koristili, jer je Teri uvek kupovao karte. Govorim da izlazim brzo. Odlučujem se za kupaći, neke stvari ostavljam neprobane. Izlazim i Džo mi govori:“Nisi morala da žuriš, čekali bismo te.“ Kipim, ali idem. Ponavljam u sebi: „Nauči Ana, u se i u svoje kljuse.“
Po dolasku na stanicu koja je blizu hotela, obratila sam pažnju kako metro funkcioniše, kako bih se večeras našla sa drugaricom koju sam upoznala u Americi prilikom Work and Travel programa. Konačno malo srpskog, što jezika, to i humora. Džoen je želela da zaviri u tržne centre koji su preko puta hotela. Pravim joj društvo, jer glupavo ne umem da kažem ne. U šoping idem samo kad mi stvarno nešto treba, te mi ovo razgledanje besciljno zaista izgleda kao ceđenje energije.
Dva sata kasnije upućujem se ka gradu gde treba da se nađem sa drugaricom. Korišćenje aparata za metro kartice kao i samog metroa je lako, ako znati engleski i naziv stanice gde treba da siđete. Sve je iscrtano i obojeno različitim bojama, kako biste razlikovali linije metroa. Naravno da ja mogu da pogrešim, tako što ću ući u metro koji vodi na pogrešnu stranu. Ipak, tu je zaista potrebno sići i preći na drugu stranu i ući u naredni metro. Prvo se vozimo autobusom do ulice gde se nalazi muslimanski restoran. Tada nisam znala da je muslimanska vera zastupljena u Kini. Žedna sam opasno, a u staklenu čašu mi sipaju vrelu vodu, te čašu ne mogu ni da držim. Miona je naručila hranu, ono što ona inače voli da jede tu i bilo je korektno, zasitilo me je. Vodu još nisam mogla da pijem. Dok se voda ohladila, završile smo s jelom i bila sam opet žedna, ali to je značilo još bar 15 minuta čekanja da se ohladi, a toliko vremena nismo imale. Miona me vodi na krov zgrade, odakle bi trebalo da se vidi ceo Šangaj na vodi…

15.
Miona me vodi na krov zgrade, odakle bi trebalo da se vidi Šangaj na vodi, ali Kinezi su krov prekitili cvećem, pa se voda nazire između listova, kao i svetleći neboderi. Smeštaju nas za sto sa dvojicom momaka, koji nas ni ne primećuju. Ovde je to normalno, da ako ima slobodnog mesta, budete smešteni sa nekim. Potpuno sam otvorena da upoznam drugačiji način izlaska. Njih dvojica ubrzo odlaze, ali dolaze dvojica drugih, vidno raspoloženi za priču. Ispostaviće se da su Australijanci koji rade nedelju dana u Kini, pa se vraćaju nazad. Razmenjujemo wechat, jer zaista wechat ne shvatam ozbiljno i koristim ga samo za posao, eventualno da se čujem sa mojima kada mi probna verzija VPN-a ne radi. Miona objašnjava momcima kako da stignu tu gde treba, a mene ispraća na metro. U putu se javljam dečku, referišem upoznavanje sa Australijancima i razmenu wechata, što ga nije baš umirilo, baš naprotiv. Shvatam da sa ove distance, ne mogu objasniti veličinu nebitnosti kontakta na wechatu, te prepuštam da jutro bude pametnije od večeri.
Ulazak u hotelsku sobu u kineskoj haljini mi daje ideju o fotkanju. Soba je imala zanimljiva svetla ispod stola, a svetlo iz kupatila je pravilo lepe senke. Prozor je bio veliki i moglo se sesti ispred njega, posteljina je bila nevino bela, stvorena da istakne svu lepotu boje kože. Oduvek sam se divila fotografijama gde su ljudi nagi, ali sa dozom umerenosti, gde misliš da vidiš sve, a zapravo ne vidiš ništa, sve se odvija u tvojoi glavi. Volela sam crtanje po telu, gde u svemu vidiš sliku, a ne da je telo platno i da je ono golo. Smatrala sam, a i danas je tako, da je telo samo po sebi umetnost, koja se izražava pokretima, higijenom, čistoćom. U higijenu ubrajam i trening, koje naše telo čini funkcionalnijim. Fotografije koje pravim me takođe inspirišu i da pišem nove beleške, koje nisu povezane sa mojim životom i onim što se trenutno dešava.

16.
Ujutru pravim nekolicinu fotografija na prozoru, obgrljena belim peškirom. Sunce je davalo taman toliko svetlosti da mi koža izgleda poput svile. Uživala sam u procesu nalaženja mesta i načina da stanem pred kameru, da ne budem posramljena zbog onoga što sam, kao i da nađem ugao odakle je to najbolje uraditi, a onda i pronaći način da baš na to mesto stavim telefon.
Nakon petnaestak minuta, odlučujem da se uputim prvo ka bazenu, a onda i na doručak. Ovog jutra ne čekam T i Džo. Znam kada treba da krenemo nazad ka aerodromu i prema tome se orijentišem. Višeminutno čekanje mi se podrazumevalo, pa sam se smestila u luksuzni lobi hotela i divila se okolini. Put ka aerodromu prošao je u tišini, rekla bih čak i neprijatnoj, ali mi je više bilo neprijatno da razgovaram sa njima, nego da ćutimo. Verujem da nas činjenica, da odlazimo iz lepog Šangaja u Joćing koji nema ništa, nije radovala.
Endi nam je rezervisao vozne karte od Pekinga do Lang Fanga, međutim u Pekingu ima nekoliko voznih stanica, nazvane su uglavnom po stranama sveta, slične su nazivima, samo im nedostaje po jedna reč. To nas zbunjuje, Endi odgovara na poruke, ali nam ni to ne pomaže. Idemo metroom od aerodroma ka nekoj od voznih stanica i oslanjamo se na sreću. Mislili smo da se ceo Peking sjatio baš tu. Stajali smo u redu dobrih pola h, i rešili da zamolimo, uz pomoć uređaja koji prevodi, da nam ustupe mesto u redu, jer nam voz uskoro polazi. Džo i ja čekamo da Teri dođe sa validnim kartama, ali to nije ono što nas zatiče. Zapravo se nalazimo na pogrešnoj stanici i te rezervacije tu ne važe. Moramo na drugi šalter da kupimo karte za voz koji nam treba. Nije mi prijatno, ali nisam sama, te se prepuštam verovanju da će sve biti u redu, kao što i jeste bilo, osim što smo malo duže bili na stanici. Brzim vozom se do Lang Fanga stiže za 20 minuta. Odlučujemo da se zaputimo ka tržnom centru da pazarimo u velikom supermarketu, i naravno da pogledamo nešto od garderobe i odeće.
Dolaskom u radnju svakojakih sandala, otkrivamo da je Džoenino umeće cenkanja bilo debelo precenjeno. Sve sandale i to mnogo kvalitetnije od onih koje smo mi kupile su koštale isto ili čak i jeftinije.

17.
Vidim da Džo nije prijatno, ali ne postoji ta stvar koju dva para sandala ne može da reši. Iscrpljuje me šoping iz dosade, i ne mogu da dočekam da stignem u stan i nastavim sa svojim novim hobijem. Fotkanjem.
Od Lang Fanga do Joćinga se može doći samo taxijem. Džo i T su već imali račun u banci, pa su tako imali i novac na telefonu. U Kini se za plaćanje, naručivanje taxija, rentiranje uličnih bicikala i mnogo toga ostalog, koristi telefonski način plaćanja uz pomoć skeniranja koda. Teri naručuje taxi preko aplikacije i oseća se kao vrlo moćan čovek kojem sve dolazi pod noge jednim klikom. Uživa u tome.
Joćing nam je na četrdesetak minuta udaljenosti. Opet ona (ne)prijatna tišina, dremka u kolima i stigosmo. Rastanak sa veštačkim osmesima ispred moje zgrade i automatsko skidanje planine s ramena. Osećam se tako slobodno! U Joćing smo se vratili u petak. Preda mnom je bio treći vikend u Kini. Subote provodim čisteći stan, perući i prostirući veš i ponekad u pokušajima da ispitam svoje kulinarske sposobnosti. Sve to mi nikada ne obuhvati celu subotu. Iako to najčeće radim dok svi u Srbiji spavaju, da bih mogla da se čujem sa ljudima kada se probude. U shvatanju da mi se sve dešava podređeno srpskom računanju vremena, odlučujem da počnem da se bavim sobom i više se posvećujem fotografisanju.
Ponela sam haljine koje verovatno nikada neću obući. Isprobavam ih i imam dovoljno vremena da se zagledam u sebe i da se ne okrenem na sve negativno što vidim, već da sačekam da stignem i do toga što volim na sebi. To je bio trenutak kada sam počela da radim na prihvatnju sebe, fizičke sebe. Način na koji sam to radila je sa sobom donosio i psihičku borbu sa onim šta osećam i sa tim šta ljudi smatraju da je ispravno za mene. Nadam se da uviđate ludost u tome da drugi govore kako vi treba da se ponašate, šta da radite čak i ako to znači da treba sputavati sebe. Iskušenja su vremenom bila sve veća, od strane porodice, prijatelja, poznanika i neznanaca na društvenim mrežama. Iskušenja od strane Kineza i Novozelanđana su popustila stisak. To je valjda taj životni balans. Ali je ovo sve takođe i prelomni trenutak za moj dalji razvoj. Tada je počela spoznaja sebe same i…

18.
Tada je počela spoznaja sebe i okoline. Kad živite sami, nađete se u razgovorima sa sobom. Najčešće se oni odvijaju u tišini vaše glave. Kao da se dve osobe raspravljaju. Jedna je Ana iz Srbije, kojoj je važno da udovolji ljudima, kojoj je važno tuđe mišljenje i koja se brani time da je ona takva, da je to njena priroda. Druga je neka nova Ana, čini se kao buntovnik, smatra da je važno da prati svoj osećaj i da radi ono što voli i što je ispunjava. Iako stara biva glasnija, jer duže boravi u ovom biću, nova ima veći entuzijazam i početnički zalet, a i jednostavno je ne dotiče, ne čuje…
Na poslu dobijam Apple laptop, za posao. Bivam baš srećna, jer sam ljubitelj tehnologije, volim upoznavanja sa novom telefonima, laptopovima, televizorima. Na posao dolazim sa dva laptopa, jedan je privatni, na njemu imam muziku, a drugi je nov, poslovni, u kojem počinjem sa pisanjem teksta za priručnik. Priručnik je mesto gde imate sve informacije o školi, kao i predmetima koje će deca pohađati. Naravno da pišem remek delo, jer sam jedini profesor fizičkog i sve što napišem je dobro.
U Kini ne možete pristupiti zapadnim aplikacijama kao što su Instagram, Facebook, Viber, Whats app ili čak Google pretraživač. Na ovo su me upozorili prijatelji koji su neko vreme u Kini, te sam došla sa probnim i besplatnim verzijama virtuelne privatne mreže (VPN-virtual private network). Ona omogućava da se preko drugih zemalja povežete na te aplikacije i zaobiđete zabrane koje su postavljene u Kini. Probne verzije uglavnom rade, s tim da VPN srče i internet i bateriju, te nisam uvek dostupna na pomenutim mrežama, niti mogu išta da pretražujem. Ljudi koji su želeli da ostanemo u kontaktu su instalirali wechat.
U početku me je mnogo ljudi često kontaktiralo, ponavlja sam istu priču po nekoliko puta na dan. Umelo je da bude i zamorno. Posle 2 nedelje konstante prisutnosti na telefonu, opet sam počela sa odvajanjem vremena za sebe, van posla. Učila sam kineski preko aplikacija i zaista mi je išlo dobro. Početnički dobro, kao kada kockaru krene kada prvi put dođe u kazino.

19.
Uporedo s tim, nastavljala sam sa fotografijama, treninzima i bila sve zadovoljnija sobom. Možda sam samo sebe zatrpavala stvarima, jer svaki trenutak proveden u neradu, prolazio je dugo i vrlo neprijatno.
Nemali broj puta se dešavalo da ostanem budna do vrlo kasno, čak i do 3 ili 4 ujutru, jer bismo tadašnji dečko i ja imali priliku da odvojimo vreme samo za nas. Budila sam se svako jutro u 7.30. Nije bilo lako, ali kada svesno pristanete na vezu na daljinu i imate cilj pred sobom, znate da morate da žrtvujete neke stvari. Posle tri nedelje, već postajem osetno umorna i ne uspevam da ostajem budna toliko kasno. Prilagodila sam se na kinesku vremensku zonu, koja je tada bila 6 sati ispred Srbije. Moje prilagođavanje na vremensku zonu i sve veće zadovoljstvo sobom, sa sobom donosi sve veću udaljenost od osobe sa kojom sam. Razgovori su postali ustaljeni gde se najčešće govorilo o nedostajanju, ili su se vodile rasprave zasnovane na nepoverenju.
Polovinom avgusta, veza počinje oziljno da se klima, što mi unosi nemir. Odlazak na posao, uspeva da mi skrene misli na pozitivnu stranu. Oktobar je bio mesec kada je tadašnji dečko trebalo da dođe. Znala sam da će sve razumeti kada bude video gde i kako živim, kad bude shvatio samoću, potpunu. Mesto gde jedino na sebe možete da računate, osim ako se i sebe ne odreknete.
U njegovim očima, moja potreba za više pažnje i ljubavi značila je sebičnost i nerazumevanje da on ima život i van telefona. Bilo je teško oboma i različito smo se s tim nosili. Svaka naredna izjava ljubavi je gubila značaj posle silnih rečenica iz kojih izbija nerazumevanje.
Na poslu se dešavaju promene. Za koji dan dolazi Englez, a i sve više Kineza dolazi u zgradu koja služi kao improvizovana kancelarija. Povodom dolaska Engleza, T i Džo organizuju večeru dobrodošlice, kao i za mene. Rob, Englez, ima oko 40ak godina (možda koju malo manje), voli da popije, a voli i da ubeđuje druge da treba da gucnu malo, pričljiv je i baš duhovit. Na moje nerazumevanje engleskog, on se potrudi da objasni reč koju ne razumem i da je izgovori drugačije. Mozak mi postepeno gubi stege koje je zadobio razmišljajući koliko pojma nemam engleski kad pričam sa T i Dž.

20.
Popila sam malo viskija (ako je to bio viski), pričali smo o mnogim stvarima, Rob je u Kini već tri godine, zna mnogo o Kinezima, druželjubiv je i postaje svetla tačka u mom sivom bezprijateljskom životu u Joćingu.
Ujutru, sećajući se mog prvog jutra i praznog frižidera, pozivam Roba da jede kod mene, ukoliko nema ništa. Došao je, spremio sebi doručak, obišao stan i konstatovao da je veći i lepši od njegovog. Uvek mi je bilo neprijatno što mi hvale stan, jer nisam želela da se ističem po tome da sam dobila nešto bolje od njih. Posao doživljavam mnogo prijatnije, jer vidim da i Robu nije najjasnije šta to treba da se radi, kad ništa nije uređeno. Sa posla bi trebalo da odlazimo u 17.30, ali pošto ručamo u zgradi gde radimo, Džo i ja dobijamo dozvolu da odemo sat vremena ranije svakog dana. To je bila dozvola od Terija, ali nas je Endi svakoga dana pitao gde ćemo, dok su mu oči pokrivene smeškom govorile: „Nije lepo to što radite.“ Nikada ništa nije rekao, ali sam se osećala kao da radim nešto što nije u skladu sa propisima koje treba da poštujemo.
Razgovaram sa Terijem o tome, on me uverava da je to sasvim u redu, on je meni nadređen i ako je on to rekao, to je tako i nikako drugačije.
Našem skromnom timu, od petoro ljudi, priključuju se Keti i Nikol. Dve Kineskinje koje su nam asistirale prevođenjem na demo času koji smo Džo i ja imale u hotelu u Lang Fangu. Rob zna ponešto kineskog i omiljen je u društvu, jer uspeva čak i sa to malo kineskog da bude duhovit. Svaki Kinez ili Kineskinja koji su nas tad upoznali rekli su: „Možemo zajedno da učimo. Ti mene učiš engleski, ja tebe kineski.“ Zvučalo je sjajno. Sve priče koje sam čula od ranije o Kinezima su mi bile potpuno strane. Pomišljala sam da su možda oni lošiji na jugu, a ovi ovde na severu, gde je sve još nerazvijenije, bolji, druželjubiviji, otvoreniji za nešto drugačije. Rob se zaista lako i brzo sprijateljio sa Kinezima, te je ugovorio ručak sa Nikol, njenom drugaricom i njenim verenikom, pozvao Džo, Terija i mene. Ja sam vrlo rado prihvatila, dok T i Džo sevaju od „posla“ i nemaju kad.
Taj ručak ću pamtiti mog celog života.

21.
Odvode nas u luksuzan restoran, dobijamo zasebnu sobu, na sredini stola je okrugla staklena površina koja se okreće. Pitaju me šta otprilike volim da jedem, da bi u skladu s tim naručili. Hrana je pristizala 10 minuta. Na staklenoj površini nije bilo mesta ni za čačkalicu. Počeli su od mene, jer sam gost i žensko sam. Od svega uzimaš šta god želiš, štapićima, ubacuješ u svoj tanjir ili odmah jedeš. Probala sam ribu, jela je štapićima, probala piletinu, povrće, pirinač je uvek tu kao sigurica. Nakon ručka od kog Kinezi brekću, a ja sam i dalje nesvesna da li sam gladna ili ne, donose dulek presečen tako da izgleda kao čamac. Ispunjen je tečnošću i nečim belim što izgleda kao vata. Obično već na pogled znam kad nešto ne treba ni da probam. Ipak, sve oči su uprete u mene i uz to dobijam objašnjenje: „Ovo je vrlo skupo i namenjeno je samo ženama, jer ih čini još više seksi.“ Pokušavam šalom da skrenem s teme: „Mislim da ne mogu biti više seksi od ovoga“, što ih jeste nasmejalo, ali su me i dalje bodrili rukama. Probala sam samo tečnost i pomislila da nije toliko loše.
Kineskinje kašikom grabe i dulek, i ono belo i tu tečnost. Jedu to kao da je najslađa čokolada na svetu. Nudim Robu da proba uz potpuno uvredljivu šalu, koja je takva samo zbog moje brzopletosti: „Jeste da je samo za žene, ali kad sam ja mogla da probam, sigurno možeš i ti.“ Sreća da je Rob čovek koji je obišao neke zemlje, pa i Srbiju, te u humoru ne vidi negativno. Odgovara mi sa: „Ja se nadam da ti vidiš da jedino više seksi što može da bude na meni jesu moje uši. A i to je pitanje!“ Smejem se na glas, što u Kini nije baš otmeno. Ali zato jeste otmeno da pljunete pored stola.
No, Rob probava dezert i ne uspeva da sakrije gađenje. Na pitanje šta je to, Nikol govori da je to ptica. Rob je vegetarijanac, duže vreme. Na odgovor koji smo dobili, prestaje sve da mi bude smešno. Rob ponavlja pitanje u neverici, malo se zacrveno, ali Nikol opet odgovara da je deo ptice ili tako nešto. Rob me gleda, osećam da bi me najradije opsovao, ali tek me je upoznao. Izvinjavam se i uzimam telefon da preko pretraživača Bing nađem nešto o dezertu ptičije gnezdo. E, to je avantura! Bing, pa još na kineskom.

22.
Posle 10ak minuta Bingovanja uspevam da pronađem dobre vesti. Tačnije, delom dobre! Ovaj dezert, koje su Kineskinje dovršile još pre 30 minuta, se ne pravi od ptice, već od njenog gnezda. Fiju! Rob se smeje. Nastavak teksta glasi: „Ptica pravi gnezdo svojom pljuvačkom! Vrlo je teško naći ovu vrstu ptice i gnezda…“ Ček, šta?! Pljuvačka od ptice?
Raduje me činjenica da Rob nije jeo meso, ali me ne raduje činjenica da sam jela prokuvanu pljuvačku od ptice. Tog dana odlučujem da verujem sebi kad ne želim nešto ni da probam, po cenu da se domaćini uvrede.
U kancelariji su me nazvali Snek grl (eng. Snack girl), zato sto sam uvek imala nešto za grickanje kod sebe i uvek nudila svima. Istine je da je to bilo zato što u Joćingu nema brze hrane, pa kada sam polugladna unosim gluposti poput Orea, čipsa, keksića.
Nakon svega par dana od Robovog dolaska, negde polovinom avgusta, Teri nam saopštava da će sledeće nedelje biti organizovan letnji kamp i da ćemo Rob i ja ići, s obzirom da smo se baš dobro združili sa Kinezima. Mislim se, naravno da ćemo se združiti, kad komuniciramo s ljudima.
Letnji kamp je nešto poput naših ekskurzija. Hvata me panika, treba voditi računa o gomili dece, bez znanja jezika. Rob mi objašnjava ulogu belaca u Kini. Svaka škola koja ima strance, po mogućstvu belce, postaje vrlo prestižna. U skladu s tim, mi treba na letnjem kampu samo da postojimo, niko neće očekivati da stvarno nešto radimo. Proklet štreberski život me jeste naučio da sve završim makar i u poslednji čas, ali ne nije naučio kako da samo postojim negde, smeškam se i ne radim ništa. Iako sam pomalo paničila, radovala me je činjenica da ću upoznati nove delove Kine. Ova Terijeva odluka možda i nije loša!

23.
Sva srećna javljam svojim vesti o odlasku na letnji kamp i prenosim im i oduševljenje, kao i zabrinutost. Dobijam potpunu podršku i poverenje da ja to mogu da uradim, kao i veru da će mi na letnjem kampu biti predivno.
Sa fotkanjem sve više napredujem, u smislu da bivam sve zadovoljnija sobom te svoje zadovoljstvo rado delim sa ljudima putem društvenih mreža. Ono što sam tada naučila, jeste da ljudi veruju da sve što radite činite zbog drugih. U međuvremenu saznajem da je profesor sa fakulteta takođe u Kini, te ponekad dane provodim u kvalitetnim razgovorima i savetima od iskusnog profesora. On je u Kini bio povodom trenerskog posla sa ženskom stonoteniskom reprezentacijom.
Delimo iskustva sa posla, razmenjujemo mišljenja o Kinezima, pričamo o vremenima koja su nekad bila, o poznatim ljudima kojima se ja divim, a profesor je imao privilegiju da ih lično upozna. Razgovori su profesorom su me nagonili da razmišljam o tome koliko su muškarci ranije bili više okrenuti poeziji i čitanju knjiga, sviranju, lepim manirima. Odbijala sam da budem od onih koji govore da su rođeni u pogrešno vreme.
Uspomena na dešavanja u vezi u tom periodu nemam. Pretpostavljam da je stagnirala. U kancelariju dolazi sve više Kineza, koji su zapravo profesori u nacionalnoj diviziji. Upoznaju me sa profesorkom fizičkog, koja je nasmejana i nežna i tiha. Bavila se fudbalom i to je polje njenog vladanja. Presrećna sam što sam je upoznala i u glavi razvijam film kako ćemo deliti znanje, ideje, pa čak i vreme zajedno. Iako ona ne govori engleski, a ja ne govorim kineski, uvek se možemo koristiti prevodiocem na telefonu. U tom periodu, počinjem da volim Kinu, svoj život u Kini, Kineze. Pomišljam kako je bilo lako prilagoditi se na sve, za manje od mesec dana.

24.
Dve nedelje nakon mog dolaska sam upoznala Vila (eng Will, kineski Zhuo). On me je intervjuisao zajedno sa nekim strancem koji nije deo škole više, a trebalo je da bude direktor. Na Vila sam bila ljuta u trenutku kada sam saznala da se škola gradi, jer sam osećala kao da je on lažov koji je to prećutao da bih pristala da dođem ovde. Vil me odvodi u Peking na lekarski pregled koji sam već obavila u Srbiji. U putu do Pekinga lupetam, što Vila najčešće dovodi do smeha, kao i vozača koji ne razume engleski. Ako ne lupetam, onda verovatno spavam. Ispostaviće se da je Vil zapravo dobar i vrlo pažljiv i da daje svoj maksimum da učini sve da nama bude prijatno dok smo u Joćingu i ovoj školi.
Kada je konačno radna viza bila završena, odlazimo u banki da dobijem bankovnu karticu. Konačno ću moći da vratim novac T i Džo za Šangaj, i da ne osećam toliki pritisak da im bilo šta, pa ni novac, ne dugujem. Kartica mi omogućava da kupim i VPN na godinu dana, koji radi sve vreme. Moja ljubav prema Kini i mogućnostima ovde sve više raste.
Na poslu sam bila opomenuta jednom od strane Džo da ako želim da slušam muziku, moram da stavim slušalice, jer njeno štampanje stvari zahteva punu koncentraciju. Kontrolišem svoj ego koji bi se naljutio, ali razumem da sam u kolektivu i da ne svako drugačiji.
Čini mi se da sam od strane tadašnjeg dečka imala veću podršku kada sam se žalila na život u Kini, nego sada kada sam zadovoljna. Još malo će oktobar, doći će i razumeće. Tako razmišljam.
Pošto u Kini voda sa česme nije za piće, a potrošila sam balone vode koji su me zatekli u stanu, male flaše koje kupujem kada sam na poslu (ako se setim) takođe nema. Idem biciklom ka prodavnici koja je blizu privremenih kancelarija. Nosim ranac mali, a bicikl mi nema korpu. Kupujem nešto za grickanje, jer je prodavnica skromna, još uvek ne postoji supermarket ovde, i kupujem balon vode od 5l.
U Kini ne osećam nikada strah da bi neko mogao da mi naudi, ali me saobraćaj ovde mnogo plaši. Saobraćajni znakovi ne postoje, semafor imamo samo u glavnoj ulici, na velikoj raskrsnici. Oni trotočkaši kada žele iz desne trake da skrenu levo, ne prate polukružnicu, već seku raskrsnicu i ulaze uvek u pogrešnom smeru.

25.
Vozim bicikl sa punim rancem i balonom vode. Njega stavljam na šipku ispred sedišta i pridržavam ga jednom rukom. „Ma ja sam car!“ pomišljam dok vozim s kolenima u stranu, desnom rukom na guvernali kod prednje kočnice, a levom na izvoru života, vodi. Stižem kući bez većih poteškoća. Super mi je ta činjenica da moram da smišljam kreativne načine da donesem nešto kući, ali moram da priznam da ume da bude i zamorno to što moram toliko na sebe da se oslanjam. Prvi put u svom životu osećam da se ne bih busala u grudi kada bi mi neko ponudio da mi ponese nešto, već bih rado to prepustila.
17. avgusta krećemo na letnji kamp. (Vremenska artikulacija mi je loša. Sreća da sam i tada bila redovna na društvenim mrežama, pa mogu da ispratim datume, makar okvirne.) Letnji kamp traje 4 dana, 3 noćenja. Teri nas ispraća do Lang Fanga ujutru, gde treba da dočekamo decu i gde nas čekaju autobusi. Rob i ja samo postojimo, T nešto priča, ja sam gladna, ali ne znam šta bih jela, ni gde da kupim, ni kada krećemo. Rekoše nam da ne mrdamo odatle. U rancu bi trebalo da imam čips, to će poslužiti. Potpuno sam nespremna krenula na ovaj put. Pavlaka nema da se kupi, pa nisam ni sendvič napravila.
Ulazimo u autobus, sedam sa Robom i u priči i smehu s njim zaboravljam na glad. Deca nas posmatraju radoznalo, te počinjemo priču i sa njima. U autobusu smo sa najmlađima. Ne pričaju engleski, ali bi želeli. Vadim telefon koji ima aplikaciju za učenje kineskog. Deca mi priskaču u pomoć, pritiskaju umesto mene kada vide karakter i daju mi pogled koji govori: „Evo, vidiš, baš je lako!“ Uživam, preslatki su, dobri su prema nama.
O kineskim letnjim kampovima ne znam da se staje samo na predviđenim mestima i odlaze na planirane ture, te svraćanja u prodavnice nije bila nikad opcija. Posle četiri sata vožnje, dobrano smo se ukočili, a deca već postala nervozna. Pristižemo u neki hotel na ručak. Opet oni okrugli stolovi gde sve stoji na sredini i uzimaš šta želiš. Ja se nekako i najedem, ali Rob je vegetarijanac, a Kinezi baš forsiraju meso, te se najčešće zadovoljava pirinčem i povrćem.

26.
Od dezerta ništa, a ja pomalo kriziram za slatkim, jer mi je organizam navikao zbog silnih orea i kolačića. Tešim se idejom da ću kupiti slatko, ali tada još ne znam da je to nemoguća misija. Vraćanje u autobus. Ne znamo kakav je plan puta, svi su fini prema nama kad god nam se obrate, što i nije tako često.
Konačno stižemo na odredište gde ćemo večerati i provesti noć. Večeras će biti i torte, jer troje deteta slavi rođendan. Mesto je poput kampa. Ima bungalove, spavaća kola, prostor za postavljanje šatora, reku, stazu za trčanje, dva mosta, parkove. Kao mala uređena tvrđava. Predivno je sve što vidim. Kako saznajem, ovaj kamp se nalazi blizu Velikog kineskog zida. Posle večere odlazimo na raspodelu soba. Nakon što su smestili svu decu i po koje profesore, Rob i ja i dalje nesnađeno stojimo poput dece, čekamo dalja uputstva.
Upućuju nam molbu i dozvolu da se prošetamo po kampu. Rob tvrdi da je nastao problem i da verovatno nemaju sobu za nas. Ne potresam se previše, ne verujem da bi nas ostavili bilo gde. Rob sa rancem, ja sa koferom, odlazimo u šetnju po kampu. Predivno izgleda i uveče. Ugovaramo vreme da i ujutru prošetamo pre doručka.
Nakon 15 minuta opšta pomama traje za mnom i Robom. Možda smo previše ozbiljno shvatili šetnju, i otišli malo dalje. Valjda su želeli da nas imaju na oku. Žurka je već počela i sekla se torta, pa su nas zvali da se proveselimo zajedno. Gomila svetlećih balona, krunica, narukvica, vatra u sredini, pet vrsta torti, a ja patim za slatkim još od ručka. Upućujem se ka stolu i dete mi seče tortu. Čak mi i je dozvoljava da ja to uradim. Oduševljeno se zahvaljujem i želim srećan rođendan. Šmekam drugu tortu, za kojom niko je stoji, neprijatno se osećam kad obleću oko mene toliko. Taman da posegnem za plastičnim nožem, dolazi drugo dete, koje čak i nije slavljenik: „No, no, no!“ On će da iseče. Topim se.
Odlazim u nameri da se proveselim, da možda i započnem neki ples, ali uviđam sa je rasklanjanje u toku. Osećam kao da smo Rob i ja bili odustni duže od 15 minuta. Kad se pre završilo, kad je počelo uopšte?
Upoznaju me sa devojkom i ženama s kojima ću biti smeštena.

27.
Ostajem da pomognem oko rasklanjanja haosa koji je za nama ostao, zahvaljuju mi se, ali mi ne dozvoljavaju. Rukama pokazuju na ključ, pravac bungalova, spavanje, tuširanje. Gospođa sa kojom ću deliti sobu kreće sa mnom da pronađemo bungalov. Posle malo muke, nalazimo drvenu kućicu, ima i svoje dvorište, gleda na reku. Zaljubila sam se.
Uzdišem zadovoljno. Ulazim unutra, sve je od drveta! Raspametila sam se. Gde sam to ja? Čime sam ovo zaslužila? Raspakujem sva 4 para papuča da imaju i jednonoćne cimerke kada se vrate. Tuširam se na brzaka, odlazim u krevet koji je na sprat i pored kojeg je malen prozor koji gleda na reku.
Mir! Cimerke dolaze, pričaju, a ja sam obuzeta zahvalnošću. Imam veru u sve što dolazi, sve što jeste. Zahvalno tonem u san.

Ujutru se nalazim sa Robom, pre doručka. Odlazimo u obilazak kampa. Razgovaramo o rekama Kine, nakon što smo videli mnogo mrtvih riba i pecaroša koji strpljivo čekaju da se neka nakači baš na njihov mamac. Kamp ima raznovrsne bungalove. Neki imaju šatorske vrhove umesto krovova, neki su skroz u staklu, neki u drvetu, postoje čak i stene, točak iz luna parka za decu (htela sam da se vozim, niko nije radio). Doručak, pa nazad u autobus. Nova avantura i upoznavanje Pekinga. Ne znam gde idem, ali sam prepuštena i otvorena za sve.
Juče smo, između ručka i večere otišli u neki centar gde postoji pozorište, bioskop, snimanje zvukova za crtaće, probavanje tradicionalnih haljina i hodanje pistom u njima, i ko zna šta sve što nismo ni stigli da vidimo. Podrazumeva se da sam izrazila želju da i ja probam neku od haljina. Dozvolili su mi, ali sam morala da prošetam pistom. U svakom gradu, ma i selu, u Srbiji bih se osetila kao blesava, a ovde sam mogla da budem normalna tako zainteresovana i željna da isprobam nešto novo. Njihova deca izgledaju prelepo u tradicionalnoj nošnji. Zanosni su. Pre izlaska na pistu, pokazali su mi kako treba ruke da držim kada napravim pauzu za slikanje. Izlazim, ljudi govore ono što jedino i znaju kada je nešto simpatično: „Beautiful!“ Za mene je to dirljivo, ali me isto toliko i postidi.

28.
Za mene je to dirljivo, ali me isto toliko i postidi. Sa širokim, a opet stidljivim smeškom završavam još jedno iskustvo u mom životu.
Što se predstave tiče, bila je za decu, na kineskom, sa zanimljivim efektima, ali je za mene neprocenjiva bila reakcija dece na sve to. Sedela sam pored jednog nevaljalog dečaka, koji se baš uživeo u predstavu, borio se i sam protiv medveda. Celu predstavu mi je objasnio. Na kineskom, naravno.
Teško da danas može da nadmaši jučerašnji dan, ali prepuštena sam toku. Odlazimo u obilazak Konfučijevog hrama. Izražavam želju da i ja uđem unutra, sedim na podu i ispratim sve šta se dešava. Kinezi su oduševljeni mojom željom za tako nečim i srdačno mi dozvoljavaju da uđem i bez odela. Sedim kraj jednog dečaka, posmatrak svi decu oko sebe. Zavidim im na kulturi koja je bogata, na mogućnosti da ovako nešto nauče, svesna njihove nesvesti o svemu tome. Izlazi učitelj, i govori nešto, a deca ponavljaju. Pokušavam sa ponovom, ali ne uspevam čak ni da ubodem trenutak kada su samoglasnici u pitanju. Smešno mi je, ali mislim da ne ide da se smejem u hramu. Uče nas da pišemo karakter koji označava osobu, ljude. Koristim mastilo i četkicu, i malo gvirim od dečaka s kojim sedim. Kinezi opet oduševljeni, a karaktee izgleda slično kao naše pisano čirilično slovo L. Meni i nije nešto, ali oni kažu da je dobro. Sledi zahvalnost svim profesorima. Studenti ustaju i treba da se zahvale profesorima uz pretklon trupom. Ja vežbam zahvalnost sa studentima, ali me pozivaju da stanem pred njih, jer sam profesor. Nećkala bih se, ali nije mesto. Odlazim tamo, studenti govore u isto vreme reči zahvalnosti, zatim se klanjaju i uspravljaju u isto vreme.
Red je na profesore da urade isto. Da se poklonim i znam i želim. Sa rečima mi opet ne ide.
Opet sam ispunjena! Mnogo bih volela da je ovde neko meni blizak da prolazi sa mnom sve ovo, da deljenjem sreće ona postane još veća. Toliko sam srećna, mnogo mi fali da pričam o ovome sa nekim. Mašina kampa se nastavlja. Idemo dalje u obilazak ostalih hramova i mesta.

29.
Rob je pozvao Megan da dođe do mesta gde smo. Megan je Robova prijateljica iz prethodne škole, a ujedno i naša buduća koleginica. Taman dok smo čekali da se svi okupe, Megan se pojavila. Nisam dugo pričala sa njom, jer kao što rekoh, iako se od mene ništa nije očekivalo, nisam umela ništa da pružim.
Kad god smo bili van autobusa vodila sam računa o deci, starala se da idu u koloni jedni iza drugih, pa tada učim i kako da kažem: „Vrsta!“ na kineskom. Zapravo, ja mislim da sam naučila, ali svaki put kada sam to rekla, deca su me gledala zbunjeno, a posle trećeg pokušaja da pogodim akcenat, oni prepoznaju reč i među sobom se izorganizuju. Posle večere smo otišli u cirkus, akrobatski, gde ljudi izvode nemoguće stvari. Bila sam glasnija od dece svojim oduševljenjem. Snimila bih ceo šou i poslala svojima, da se zajedno oduševljavamo.
Ahhh prokleta memorija, moram da brišem nešto, i to baš sad u sred predstave. Da li da samo uživam i da posle prepričam ljudima? Ovo se ne može prepričati! Zašto niko, od onih koji su podjednako zaluđenici za akrobatikom, nisu sada pored mene da zajedno skakućemo od sreće i oduševljenja, aplaudiramo kad svi ćute i smejemo se kad ne možemo da isustimo: „Neverovatno!“ Umeju Kinezi da nagrade viđeno, ali moja energija prevazilazi sveukupnu u sali, uključujući i decu. Obećavam sebi da ću doći ponovo ovde, makar i sama. Ili da ću bar opet gledati predstavu, nevažno gde.
Nastavljamo put do hotela, iscrpljenji i emotivno i fizički. U hotel pristižemo u 22h, a sa nama su deca od svega 5 godina. Rob i ja konstatujemo nepravdu koja je zadesila decu koja su mnogo više u autobusu, nego što se slobodno kreću, a uz to im je i spavanje uskraćeno.
Nakon sat i po, konačno i ja dobijam sobu. Izgleda da sam prošla bolje od svih, jer sam sama u sobi. Ne smeta mi, uživam u prostranstvu i udobnom krevetu. Uključujem televizor nakon tuširanja, da ne bih spavala u tišini. Muzike nema, a uvek spavam s muzikom.
Sledeći dan, za mene od najvećeg značaja ima obilazak Ptičijeg gnezda, Olimpijskog centra u Pekingu. Nestvarno mi je da sam tu, ispred građevine. Osećam se nagrađenom, a da ni sama ne znam zbog čega. Ponovo pronalazim u sebi zahvalnost.

30.
Tada je moja zahvalnost bila stidljivija, jer nisam znala da li je ova sreća zbog mene, ili zbog osobe koja je sa nama u grupi. Znate kao što ima malera, pa taj zarazi sve svojom nesrećom, pomislila sam da je mene neko zarazio svojom srećom. Moj osmeh je širi i od Ptičijeg gnezda. Ne ulazimo unutra, te i to ostavljam za naredni put. Sama ili sa nekim.
Jedva čekam da javim svojima sve! Tata će se posebno oduševiti zbog Olimpijskog centra. Volela bih i da on može da vidi ovo. Kao dugogodišnji sportski novinar, znao je mnogo više o rezultatima koji su postignuti na OI koje su se odrzale u Pekingu, nego ja.
Tog dana svratili smo i u rusku ambasadu. Ćirilica je oko nas, ponešto mogu da pročitam i razumem. Mislim o mami. Ona je učila ruski u školi. Sećam se još dok sam bila mlađa, volela sam jezika i tražila sam mami da mi ponekad kaže nešto na ruskom. Uvek je govorila da ne zna i da se ne seća, stidela se valjda, ali kad progovori ja se zaljubim u njenu Rusiju. Da je ovde, sigurno bi uvidela koliko zna, a da nije ni svesna. Naučeno ostaje u nama, samo treba da ga se podsetimo vežbom.
Pomalo prevodim unapred šta govori Kazahstanac, na šta se Kinezi oduševljavaju i misle da je ruski isto što i srpski. Bilo mi je prijatno. Setila sam se i malog Nikole kojeg sam učila da pliva. I drugog, starijeg Nikole, moja prva ruska zaljubljenost. Mnogo uspomena vezanih za Rusiju.
Nakon toga odlazimo u centar za edukaciju. Učimo da pravimo naše mirisne torbice koje štite od komaraca, učimo tradicionalne kineske karaktere koji su povezani sa prirodom, i iz kojih su nastali ovi „pojednostavljeni“. Šta je tu pojednostavljeno, nisam sigurna, ali učim gledajući, verujem osmesima koje vidim, upijam energiju. Kad ne razumete reči, slušate ono što je u pozadini svega. (Objava 25 je fotka iz tog centra sa karakterima koje smo učili. Robovi su u boji jer poznaje malo kineskog, ja sam potpuni početnik.)
Na narednom mestu smo učili kako da napravimo šare na beloj krpi uz pomoć gumice za tegle, štipaljke i prokuvane vode u kojoj je boja. Stavljamo sve radove na gomilu i moja slučajno zapada u žutu. Moja omiljena boja.

31.
Šara mi je potpuno jednostavna, jer nisam razumela da imamo slobodu da sami kreiramo čvorove, da kačimo štipaljke gde god, već sam pratila rad profesorke. Ipak, moja prva šarena marama i to žuta. Kakav dan!
Za poslednji dan ostavili smo obilazak pekinškog Univerziteta, jer naša škola nosi naziv Univerziteta, jer smo, koliko shvatam, ogranak njegov. Pred Univerzitetom je krcato. Ne shvatam šta se dešava. Nije muzej, to je mesto gde se studenti obrazuju, kakva je ovo gužva pred kapijama? Pekinški Univerzitet je najprestižniji u Kini, kako saznajem, ili bar među najprestižnijima. Pošto smo posetu najavili, imamo poseban ulaz. Unutrašnjost (dvorište) je ogromna, imaju i jezero, park, slikare pored jezera, šetališta… I zaboravila sam gde smo. Po završetku obilaska, vraćamo se u autobus i idemo na krajnju destinaciju gde će roditelji doći po decu. Ostajem u Pekingu da se vidim sa profesorom koji se zadesio slučajno u Pekingu, jer sutra odlazi nazad za Srbiju. Dugi razgovori o Kini, saveti da naučim jezik, tai ci, ali od onih starijih ljudi, da beležim rečima svoj život, čak i bez potrebe da ga delim s drugima, da zapisujem sve o svojim putovanjima, kako bih uvek imala uvid o rasponu cena, planiranju, nazivima, a i da mi ostanu uspomene. Ispraćam profesora na avion i upuštam se u avanturu da se sama prevezem metroom od aerodroma do vozne stanice, a zatim i kupim voznu kartu od Lang Fanga do Joćinga. Uzbuđena sam. Sama sam u velikom Pekingu, sa roze koferom, glavom punom uspomena, sa telefonom na kojem imam i novac i srcem punim entuzijazma.

32.
Kupujem kartu za brzi voz do Langfanga. Sve je već rezervisano, te nalazim mesto u vozu koji polazi za 4 sata od trenutka mog pokušaja kupovine. Čekanje sam ispunila ručkom i pisanjem beleške u restoranu brze hrane. Karta je bila skuplja od uobičajene. Prvo sam mislila da je to zato što sam je kasno kupila, ali će se ispostaviti da sam zapravo kupila kartu za biznis klasu voza. Udobno je i prostrano, ali moje uživanje traje tek do polaska, jer uspevam da zaspim, iako za 15 minuta stižem u Lang Fang. Voz pristaje na peron. Gvirim kroz jedva otvorene oči i shvatam da moram da ustanem. Brzi voz je strava, ali kada si umoran, radije bi išao onim sporijim, da spavaš sat vremena.
Naručujem taksi pomoću aplikacije na telefonu. Prvo svraćam do Volmarta (eng. Walmart). Uzimam kolica i pretovarujem ih, a kasnije i sebe, kao da će mi još minimum dvoje ljudi pomoći. Uz to, sa sobom vučem i kofer. Ponovo zovem DiDi (taksi koji se naručuje preko istoimene aplikacije) do kuće. Kofer, 5 ogromnih kesa i pola lubenice. Ne mogu čak ni da je kotrljam. Stižemo u Joćing, a ja sve vreme smišljam strategiju kako da ponesem sama sve do stana. Vozač staje na neku adresu za koju nisam sigurna ni da li je blizu mog kampaunda. Kako u Joćingu nema ulične rasvete, ništa i ne mogu da prepoznam. Pokazuje mi na telefon čije su nas mape dovele na mesto koje sam ukucala. Za kucanje adrese su mi poslužile kartice sa osnovnim informacijama koje mi je Endi dao. Adresa koju je on napisao sastoji se od bar 10 reči i minimum 80 karakter, dok DiDi za adresu podržava 20ak. Na sreću sam ukucala deo adrese i sreća me je izdala.
Dok sedim u taxiju i govorim na kineskom: „Idi, idi!“ pokazujući rukom pravo, jer vidim semafor, taksista odbija da vozi dalje. Sa koferom i kesama i pola lubenice, zaista ne mogu da izađem ovde. I koliko god da se nisam plašila Kine uveče, nije mi prijatno da izađem negde gde ne znam gde sam i u mrkli mrak.
Koristim prevodilac i objašnjavam mu da znam gde živim i da treba da me odveze do kuće, platiću dodatno. Uz negodovanje njegovo, pristaje.

33.
Bili smo udaljeni minut od mog kampaunda, i za taj minut vozač je bezobrazno tražio 100 juana. Od Lang Fanga do Joćinga je vožnja koštala 60, a on je tražio još 100. Pišem u prevodiocu da je to sramno što traži i da jesam voljna da platim više, ali da to što ne pričam njegov jezik, ne znači da treba da se bahati na takav način. Mumla i spušta na 60. Dajem mu pola od toga, plus regularna cena koja je otkucana na aplikaciji i koja se plaća automatski. Izlazim iz auta pomalo se brinući da li će mi uopšte dati stvari iz gepeka. Vadi stvari, ja proklinjem i sebe i Kinu i kupovinu i Joćing i život. Obezbeđenje na kapiji kampaunda ne prilazi da pomogne, iako vidi da se mučim sa svime što imam. Legla bih na pločnik i vrištala, zaspala tu i od ujutru nastavila novi dan.
Prilazim stražaru i molim ga da mi pomogne, na engleskom, pokazujući stvari. Nije razumeo, te koristim prevodilac. Poziva nekoga preko voki tokija. Dolazi kolega sa skuterom na struju. Skuter na struju ću morati da vam fotkam, jer je teško objasniti kako to izgleda i koliko je malo zapravo, ali ga Kinezi koriste za svakodnevne potrebe. Uzima od mene 4 kese i lubenicu, ja do svoje zgrade vučem kofer i jednu kesu. On me već čeka kod zgrade. Vadim oreo da mu se zahvalim, ali odbija. Kolegi koji dežura na kapiji sam ostavila pakovanje, ali ovaj baš ne želi da mu se zahvalim.
Stižem kući i a mene stiže muka od života kakav vodim. Namirnice stavljam gde im je mesto, sanitariju takođe, kofer ostavljam u dnevnom boravku. Sve vreme plačem bez glasa, jer je očajno čuti čak i šmrkanje u stanu koji ovoliko odzvanja. Samo vas nagoni da još više plačete. Odlazim pod tuš i u krevet. Ne uzdam se ni u snove ni u jutro koje sledi.

34.
Jutro počinje kao i svako radno jutro. Spremam se za posao, a pre toga pregledam društvene mreže i poruke na njima. Većinom ljudi označavaju da im se dopadaju fotografije sa kampa, poruke su usmerene ka aktivnostima koje su se odvijale na kampu i to mi potpuno skreće misli sa onoga što se desilo sinoć. Nisam nikome govorila o tome što se desilo. Prošlo je i znam da bih pričom o tome, pogotovo u onakvom stanju kakva sam bila sinoć, samo potresla svoje i unela im više brige u njihov život. Zaboravljanje na događaj ide mnogo bolje nego što bi se očekivalo. Kancelarija je sve ispunjenija ljudima, mnogo je više interakcije i početničke zainteresovanosti, pogotovo ka nama strancima. Tog dana mi prilazi Vil (kinesko ime Zhuo) i pita me da li bih možda išla posle posla na basket sa kolegama iz nacionalne divizije. Oduševljena predlogom prihvatam i pozivam ostatak divizije. Rob pristaje. Neverovatno uzbuđenje! Nisam igrala basket toliko dugo, ali upoznaću nove ljude, bavićemo se sportom, verujem da će biti zabavno. Cupkam u kancelarijskoj stolici jedva čekajući kraj radnog vremena. Vidim da pomalo i nerviram Džo jer na licu imam neki kez koji krasi budale. A ja te osmehe najviše volim, najiskreniji su.
Odlazim do stana da se presvučem i vraćam se brzinom svetlosti do kancelarije da bi me odveli do terena gde ćemo igrati, jer ne znam gde je. Keti i Nikol takođe dolaze. Ljudi kasne, nema nas mnogo u početku, te počinjemo sa stoni tenisom. Igram sa profesorom muzičkog koji je mlađi od mene tri ili četiri godine. Mnogo je dobar u stonom tenisu. Verujem da su svi Kinezi takvi. Uspevam da mu budem kvalitetan protivnik, mada me moja neozbiljnost savladava. Smejem se na svaku prebačenu, promašenu, osvojenu loptu.

35.
Dolazi stariji kolega, koji je profesor matematike. Njega znam sa kampa, uvek mi se ljubazno smešio, pogotovo kada su me deca učila kineskom jeziku, a ja bila baš loš, ali uporan đak. Profesor matematike i nije baš reprezent kineske sposobnosti u stonom tenisu, ali veoma poštujem što u njegovim godinama želi da se rekreira i što se rado odazvao ovom okupljanju. Vidim i badminton, pa bih i tamo da odjurim na trenutak, što i činim. Kad bih samo mogla da budem na više mesta odjednom. Dobacujem se sa Kimi (kineskinja koja je zadužena za sve što nam nedostaje u stanu, i za sve eventualne probleme koje možemo da imamo u stanu). Kimi tvrdi da je debela, želi da smrša, ali mnogo voli slatkiše. Pored toga tvrdi da je loša u badmintonu, ali zapravo ima orijentaciju u prostoru, svesna je loptice i reketa, ume da uzvrati loptu, jedino joj kretanje nije bila jača strana. Sve što je u rasponu ruku i reketa je dobro, van toga je išlo teže. Rob, Keti i Nikol dolaze. Rob ostaje na badmintonu, a ja odlazim na košarkaški teren. Okupilo se više profesora, podelili su nas u ekipe. Dlanovi mi se znoje, ne bih volela da se obrukam, ipak sam neki profesor fizičkog. Počinjemo igru, igramo tri na tri. Ja čuvam Keti koja se stalno smeje, pravila i ne poštuje, ali joj niko i ne zamera, vrlo često joj dodaju loptu i uvek je bodre da postigne pogodak. Zaljubila sam se u ovu naciju i njihovo međusobno poštovanje. Niko se ni sa kim nije svađao, devojke su bile dobrodošle da igraju, bilo je mnogo smeha, ali i znoja. Kakav taksista, kakve kese i prodavnice? Ovo je život! Presrećna odlazim kući, nakon što sam upoznala nove ljude, buduće kolege, odigrala kvalitetan basket i zapravo ostavila dobar utisak.

36.
Presrećno delim vesti na društvenim mrežama, javljam svojima. Opet onaj osećaj da želim svoju sreću da podelim sa nekim. I bilo bi divno da je to uživo, ali sreća je sreća. Deliću je nesebično i putem interneta. Javljam i tadašnjem dečku kako mi je bilo. Govori mi da mu je drago, ali njegova boja glasa mi govori drugačije. Nisam uspela na njega da prenesem osećaj sreće i ispunjenosti. Govori mi da je razmišljao o našoj budućnosti. Ne znam zašto mi to sada spominje. Imali smo plan, sve je tek počelo, mesec dana je prošlo od našeg rastajanja, sve tek treba da počne da se odvija. U trenutku zaljubljenosti u Kinu, njene državljane, lagodnosti života, on mi spominje promenu zemlje, verujući da on ovde ne bi našao svoje parče hleba i sreće. Pokušavam da ne idem dublje u temu o kojoj nije bilo realno pričati, jer je sve vrlo sveže i ne možemo da znamo šta će sutra doneti, ali moje odlaganje više dobija prizvuk toga da ja ni po koju cenu ne želim da se selim iz Kine. U njegovoj glavi odzvanja da ćemo u budućnosti uvek ići i raditi ono što ja želim. Ovaj razgovor me je sa kineskog neba vratio na srpsko tle. Razgovor je prekinut, a ja sam dugo nakon toga razmišljala o planovima koje smo krojili, o promenama koje su pomenute, o mojim željama i ciljevima koji su bili usmereni ka oboje.
Šaljem poruku koja bi trebalo da spusti loptu. Opet one izjave ljubavi koje skoro da su prestale da imaju značaj. Svakog dana je bilo priče o nedostajanju, ali tog dana nisam osećala to nedostajanje i bila sam potpuno iskrena. Bila sam srećna što mogu da volim, a da ne osećam prazninu, ali je njemu to bio alarm da sam se promenila. Od smirujuće poruke prelazimo na raspravu u tekstualnom obliku. Odustajem od objašnjavanja. Prekidam svaku dalju raspravu u nadi da će sutrašnji dan biti bolji za nas.

37.
U to vreme, razlika između Srbije i Kine je bila 6h. Pošto je on radio noćne smene, bio je budan tog jutra. Zapravo tog jutra u Kini, a noći u Srbiji. Šaljem poruku za dobro jutro i sve se čini kao da su se stvari stišale i da će danas biti bolje, kao nekada. Iz radoznalosti, delom nepoverenja za koje sam imala želju da preraste u poverenje, postavljam pitanje koje s druge strane budi ogorčenost. Akcija i reakcija u svom najizraženijem izdanju, s tim da je reakcija bila potpuno neadekvatno agresivna u odnosu na mirnu akciju. Nesvesna stanja koje prouzrokujem svojim postojanjem, pitanjima, odgovorima, odlučujem da ponudim odmor od svega što se među nama dešava, da dam prostora pre svega njemu, ali i sebi, da vidimo kako će se sve odvijati. Druga strana to rado prihvata, što me nimalo ne raduje. Odlazim na posao, pomalo neraspoložena.
Danas treba da dođe Kelvin. Kelvin je Singapurćanin i likom podseća na Kineze, samo je viši i punačak. Deluje pristupačno, druželjubivo i pomalo zbunjeno. Upoznajemo se sa njim. Ima dugogodišnje iskustvo kao profesor biznis studija, kao i društvenih studija i ekonomije. Požalio mi se na bol u ramenu koji ga muči još odavno. Razgovarali smo malo o tome, pošto nam je zid na sklapanje, koji je delio kancelarijske stolove, bio zajednički. Nije bilo mnogo priče, s obzirom da su svi želeli da se upoznaju sa novom osobom, a i meni je prijalo da odmorim od engleskog jezika, što od priče, to i od slušanja. Dan nastavljam sa slušalicama u ušima.
Kasnije, Vil mi ponovo nudi da posle posla odemo na basket. Opet pristajem i tamo potpuno zaboravljam da mi je veza okačena o neki čiviluk poput kaputa i da je pitanje da li će se dogoditi vreme da se taj kaput opet obuče. Prisutna sam u trenutnim dešavanjima i prepuštena sreći koja iz toga proizilazi.

38.
Dolazak kući sa sobom donosi želju i potrebu da podelim sve što se danas na basketu desilo. A desio se basket, ali kada prepričavam događaj, idem baš u detalje, do toga čemu smo se smejali, šta je to bilo zabavno, kako sam postigla neki koš, oduzela loptu, bila dobra u odbrani i sl. Ovoga puta, poruka se ne šalje na broj na koji se slala do tog dana. Vreme mi omogućava da vežbam u stanu. Kako je mnogo vruće, odevna kombinacija je minimalna. Čak ni toga ne bi bilo, ali sam rešila da se fotkam u položajima koji su zahtevni ili zanimljivi za oko. Javlja se kreativnost, te obnavljam svoj novi hobi fotkanja. Deljenje fotografija koje za mene predstavljaju umetnost tela, pokreta, nežnost, a jakost ženskog tela, kreativnost, za nekoga predstavljaju običan pokušaj da se nekome dopadnem. Istina je da mi je bilo drago da doprem do istomišljenika, ali je bilo mnogo više onih koji su sve to posmatrali na drugačiji način. Obično, ili da kažem u Srbiji, kada bih na nešto što me ispunjava dobijala toliko pogrešnih poruka, osuđujućih, ili onih svedenih na životinjski nivo, odustajala bih od toga, uveravajući sebe da je to što radim pogrešno, jer niko ne odobrava. Ovde to nije bio slučaj.
Fizička izolovanost od takvih umova, glasova i reči mi je omogućavala da nastavim da izražavam sebe na način koji meni prija, a koji će kasnije poslužiti kao fotografija za beleške. Sa svakom fotografijom uživam u onome što jesam sve više, jer sam svesna da pored tela koje se prvo vidi na fotografiji, imam i druge kvalitete koji neki već poznaju, a neki će upoznati samo ako žele. Mnogi su želeli samo da upoznaju veći deo fizičkog dela mene.

39.
U svemu tome nije me remetila činjenica da me neko posmatra samo fizički, jer je to govorilo o osobama koje su se zbog toga obraćale. Remetila me je činjenica da je među takvima bilo oženjenih, bilo je onih koji su u dugim vezama, naizgled srećnim. Uporedo sa razvijanjem mog hobija, koji je zapravo bio put da zavolim sebe, iako to tada nisam znala, već je došlo samo od sebe, mi počinjemo da se selimo iz privremenih kancelarija u škole. Prošlo je nekoliko dana, basket se organizovao svako veče posle posla, a ponekad čak i vikendom. Kontakt sa tadašnjim dečkom se sveo na osnovna pitanja: „Kako si? Kako si proveo/la dan?“. Odgovori su varirali, ponekad veoma kratki, ponekad opširniji, ali bez ikakvih prenetih osećanja. Dotičemo se teme mojih fotografija. Njemu nije prijatno da imam takve fotografije, iako sam na njima u pantalonama, sa sakoom ispod kojeg nemam ništa, ali se vidi samo stomak i kosti grudnog koša. Grudi se ni ne vide, jer takve kakve su, nikad nisu želele da prave neki dekolte i džaraju po očima drugih. Ipak, njemu ne prija to, iako me sve to menja i čini me sigurnijom i zadovoljnijom. S druge strane, njegov profil je prepravljen sličnim fotografijama, gde se ističu konture tela, s namerom da se dođe do klijenata. Podržavala sam ga u tome, ali mi je bilo žao što on mene nije podržavao. Verovala sam da će, kako vreme bude odmicalo, a on bude uvideo da sve to ne radim da bih se nekome dopala, već zbog sebe, da će sve ići drugačije. Opet sam svu nadu ulagala u vreme koje je bilo pred nama.

40.
Na poslu Endi postavlja pitanje ko želi sa njim da ide da očisti buduće kancelarije i učionice. Imaju manjak radnika, a kako treba da se uselimo sutra, bilo bi dobro da se uselimo u čisto. Javljam se da želim da pomognem, jer sam iovako besposlena u kancelariji. Sve što mi daju da obavim završim u najkraćem mogućem roku, a to ponekad ne dočeka ni kraj radnog dana. Oduvek sam bila loša u odlaganju stvari. Odlazim sa Endijem i Nikol. Metla i krpa u ruke i počinjemo ponosno da čistimo našu buduću školu. Mnogo je prašnjavo, ali kada počistite, vidite koliko ste zapravo očistili. Prašinu čistimo samo vodom i krpom. Nije baš najbolje rešenje, ali je bolje nego da ostavimo prašnjavo. Sve smo prebrisali jednom, što nije dovoljno, ali kako je rečeno, tako je učinjeno. Vraćamo se u kancelarije gde Endi saopštava da sutra možemo da prebacimo naše stvari tamo. Ja od stvari imam papir na kom piše moje ime, nacrtan pas i smešak, lap topove koje uvek nosim sa sobom, magnete, hemijske i iglice koje se zabadaju u zid koji okružuje kancelarijske stolove. Dakle, spremna sam.
Par dana pre selidbe u školu, došla je Megan. Ja sam je upoznala još na letnjem kampu. Džo je oduševljena što je tu još neko žensko koje govori engleski, i što ne mora više da komunicira sa mnom. Moje oduševljenje je veće od njenog, jer više ne moram da je slušam.

41.
Sutradan ujutru prenosimo stvari u školu. Mahom su to knjige, kopije koje je Džo napravila za svoje buduće studente. Svi joj pomažemo i nosimo, dok ona ponosno nadgleda svoje radnike, odnosno nas. Nije mi problem, volim da pomažem, ali znajući da ona posećuje teretanu, nije mi najjasnije da je njoj teško da podigne kutiju punu knjiga, a meni nije. Stižemo u školu u nekoliko automobila. Stižem prva sa Endijem te prenosim stvari iz nekoliko puta. Oni koji dođu poslednji, uvek najbolje prođu. Prenesu samo ono što donesu, ako i to ne pokupi neko drugi. Osećam se dobro kad pomažem drugima, ali mi se ne dopada stav podrazumevanja da ću ja nositi tuđe stvari.
U kancelariji snuždena lica, nezadovoljstvo ispunjava vazduh, a vala i prašina. Džo se prva javlja i negoduje dolazak u školu koja se još uvek gradi, kancelariju koja je prašnjava, nije useljivo. Za njom se javlja Keti, zatim Rob, a onda i Megan. Teri sluša i stežu mu se grudi, jer bi sve na svetu dao da njegova žena bude srećna, što očito nije. Endi, Nikol i ja ćutimo, jer znamo da smo juče počistili s poda i sa stolova preko 30 bubašvaba, obrisali prašinčinu i istu udisali. Teri donosi odluku da se vraćamo nazad u privremene kancelarije dok se radni prostor ne osposobi.

42.
Svi se upućuju nazad prevozom, ja odlučujem da idem pešaka. Endi je izjavio da će ostati u školi da čisti. Nudim mu svoju pomoć, ali on je ljubazno odbija. Svi su se žalili Endiju na naše useljenje u kancelariju koja nije spremna, kao da je taj dolazak bio njegova ideja. To je kao da se ljutite na poštara koji vam donosi lošu poštu, a on i ne zna šta piše unutra.
On se potrudio da to bude koliko toliko pristojno kad dođemo, ali nisu imali obzira. Koliko god se trudio da stvari sakrije smeškom, vidim da mu je na duši veliki teret. Endi je mnogo dobar čovek i žao mi je što ga tretiraju na taj način. Pešaka krećem ka kancelariji. Na putu do kancelarije plačem, pokušavajući da shvatim zašto su ljudi toliko neobazrivi prema drugima i puni sebe. Svi su se žalili na prašinu, ali niko nije tražio krpu da istu počisti, zato što to nije njihov posao, jer su oni profesori. Razumem potrebu i podržavam, da svako treba da ceni sebe, ali ceniš sebe i ako sebi obezbediš normalne uslove tamo gde ih nema, ali ne ugrožavajući tuđi integritet. Sunce je upeklo, isplakala sam se pošteno i biva mi malo krivo što nisam otišla kolima sa nekim, jer se put odužio. U kancelariju sam stigla nakon 50 minuta. Do tada sam se smirila i nisam ni sa kim govorila o tome šta sam na putu razmišljala. Nikol je znala, ne znam kako. Pogledala me je i rekla: „Znam. Ti si mnogo dobra.“ Od takvih komplimenata koji bi mogli da me rasplaču, najčešće se branim šalom na svoj račun.

43.
Dobijamo obaveštenje da će se sutra održati predavanje koje se tiče hemije. Kako imati zanimljiv čas kada predajete nešto što deci nije toliko zanimljivo. Naravno da sam uzbuđena, jer me sve novo uzbuđuje. Dele nas u grupe. Džo i ja smo za stolom sa Endi i Keti. Rob pomaže Megan da se useli u stan, Kelvin je otišao u Peking da sredi vizu, Nikol je odustna. Mi smo u ulozi studenata i organizuje se takmičenje među timovima. Predavanje je na kineskom i ništa ne razumem, ali gledam u ljude okolo. Izgleda da je zanimljivo. Keti i Endi se ponekad sete da nam prevedu, ali i predavač ne mari za prevod, te ne pravi pauzu dok govori. Kad dobijemo zadatak, pola vežbe i ne razumemo. Mene su nagovorili da izađem pred svima i kažem šta sam napisala o Endiju, svi su me gledali pogubljeno, očigledno je tema promašena. Trebalo je da napišemo šta nečije kinesko ime znači, a ja sam napisala kako ja doživljavam Endija. Na ispade sam se već navikla i ne potresaju me, ali mi jeste neprijatno što ne znam šta se događa.
Sledeći zadatak je predstaviti način kako bismo naučili decu o Pikasu, npr. Džo je vrlo rado podelila svoj način koji obuhvata istraživanje od strane dece. Rad u grupama gde bi svaka grupa dobila pitanje. Kad, ko, gde, šta? Onda grupa istražuje kada je rođen, kada je postao slavan i sl. sledeća grupa istražuje ko je on, šta je izumeo, gde je rođen itd.

44.
Istini na volju, to jeste dobra ideja, Kinezi je takođe prepoznaju kao dobru, uz Ketin prevod, ali nisu toliko oduševljeni da bismo dobili najveći broj poena. Džoen postaje isfrustrirana, jer u ovoj igri ne možemo da pobedimo, jednostavno ne razumemo način rada, a ni jezik. Ali ima drugih stvari u kojima možemo da uživamo. Pauza za ručak je u toku. Džo se požalilia Teriju i Teri donosi odluku da mi ne moramo da prisustvujemo skupu. Kako nemam šta da radim na donjem spratu, odlazim gore i posmatram ogled. Vil mi prevodi šta predavač govori. Bilo je eksperimenata sa jajetom u slanoj vodi, zatim u vodi sa uljem i čistoj vodi. Posle desetak minuta dobijam poruku od Terija sa pitanjem da li sam to ja na predavanju. Odgovaram da jesam i pitam da li je to problem. Njegov odogovor glasi: „Pa zapravo i jeste, siđi gole. Kad budeš sišla, dođi kod mene u kancelariju.“ Nimalo mi nije prijatno, moram da napustim prostoriju u sred predavanja, pri tom mi direktor šalje ovakvu poruku. Ne mislim da sam nešto loše uradila. Ulazim kod njega u kancelariju i on biva vrlo ljubazan, iako njegove poruke nisu imale takav „prizvuk“. Odgovara mi kako će imati probleme, kako je Mr Sun (direktor nacionalne divizije) nekako saznao da sam ja gore i da je rekao: „Ako ste već tražili da niko od vaših profesora ne bude tamo, zašto je onda jedan profesor gore?“ Izvinjavam se ako sam napravila problem. Teri mi odgovara kako na neki način Mr Sun ima sve informacije. Znao je i da se Megan još nije vratila nakon što se uselila u stan, pa mu je i to prebacio. Klimam glavom i pravim se da mi je jasno i da mu verujem.

45.
Dolazim za svoj sto i vraćam film unazad. Pre odlaska na gornji sprat Džo me je pitala gde sam se uputila. Iako smatram da nema potrebe da mi neko postavlja takvo pitanje, osim ako je direktor, i ako idem van zgrade, ipak sam odgovorila da idem na gornji sprat da slušam predavanje. Ona me je podsetila kako je Teri rekao da ne moramo, na šta sam ja rekla da znam, ali da želim. Tu je nastao problem. Nikakav Mr Sun nije dobio dojavu. Čak i da jeste, Kinezi ništa ne rade na pravu loptu. On nikada ne bi pozvao Terija i rekao mu da je neko gore, sačekao bi da se nakupi mnogo takvih ispada (ako ih uopšte tako mogu nazvati), kako bi to iskoristio kada mu zatreba. Ovo je bilo potpuno zapadnjački urađeno i izdiktirano od strane Džoen. Opet, svesna svega, ne mogu da se načudim malicioznosti dvoje zrelih ljudi. Nastavljam da ne radim ništa, na šta sebi Džo dozvoljava još slobode i pita me šta to radim, iako vidi da se klackam u stolici i slušam muziku. Odgovaram na srpski način: „Ništa, što?“ Srpski način, ali na engleskom. Kelvin počinje da se smeje, Džoen je iznenađena mojim pitanjem i odgovara da onako pita.
Koji mesec kasnije, Kelvin mi je ispričao kako je doživeo tu scenu i od tada to zovem srpskim načinom. Kada vas neko pita šta radite, vi kulturno odgovorite i ne pitate zašto vas to neko pita. Naravno da mene ne zanima kvazi kultura, jer ako imaš pravo da zabadaš nos u moje ništa ili nešto, imam i ja pravo da znam zašto želiš da ga zabodeš baš tu.

46.
Rešeno je, prekosutra popodne se selimo u kancelarije. Pre toga, imaćemo predstavljanje stranih profesora kineskim. Dobijamo kasno obaveštenje, skoro pred kraj radnog vremena. Svi negoduju, nije mi jasno zašto, ali po principu „Kud svi, tu i mali Mujo“ i ja negodujem kasno najavljivanje ovakvih stvari. Možemo da se predstavimo jednostavno, ili kroz video, ili ples ili pesmu. Da su ranije rekli, mogla bih kroz sve to, mada…
Dolazim kući, javljam tadašnjem dečku da ćemo sutra imati to predstavljanje i govorim mu ideju koju imam. Napraviću video o sebi i Srbiji, biće srpska muzika u pozadini, dok ću ja pevati, a na kraju ću im odigrati Moravac. Toga sam se dosetila u 21h. U 3 ujutru konačno završavam prezentaciju. Ne mogu da dočekam sutra da se predstavim, da predstavim svoju zemlju. Celo jutro cupkam, pevušim, podsećam se reči pesme, stalno proveravam kada će se sve desiti. Odlazim sprat iznad da proverim da li sve radi. Na prezentaciji se nalaze reči pesme na engleskom i na kineskom. Ja se predstavljam pretposlednja.
Teri se predstavio Hakom. Haka je tradicionalni ratni ples Maora, čiju su značajnost istakli ragbisti koji uvek pred meč otplešu Haku, kako bi uplašili svoje protivnike. Vrlo je glasno, životinjski, sa izraženim ekspresijama lica, energičnim pokretima ruku i nogu, čak i plaženjem.
(Na slici smo Džo, Teri, Endi-Kinez i ja. T i Džo izgledaju ljubazno i druželjubivo, jer je tek početak našeg druženja. Fotka je nastala kada smo išli za Peking).

47.
Pored zastrašujućeg dela, bilo je nečeg i duhovitog, uz Endijev prevod. Džo se predstavila govorom, skromno, ali i nerazumno. Rob je bio vrlo kratak i brz, pročitao je govor, Megan takođe. Svako od njih je rekao nešto što sam ja zaboravila da pomenem. Nisam opisivala moju porodicu, koliko nas je, šta sam završila od škole i sl. Predstavila sam se na kineskom i dobila aplauz i osmehe, i uvela ih u to da ću se predstaviti videom koji će reći više o meni i mojoj zemlji. O sebi sam, kao zaključak izvela da sam osoba koja se uvek smeje i koja voli da se kreće i bavi sportom. Kada je počeo video sa zvukom pesme, počela sam da pevam, a da čak nisam ni imala tremu. Pogrešila sam i tekst pesme, stajala, mašila tonove, ali sam bila ono što jesam. Moravac sam otplesala kao da igram u ansamblu sa svim folklorašima Srbije, ponosito, spremno i uigrano. Video se završavao sa smešnim delom jednog Kineza po imenu Su, koji je zadužen za IT sektor u školi, i koji mi je mnogo drag jer je nizak i mnogo velika dobrica. Su i ja smo plesali na košarkaškom terenu, ja sam bila na rolerima, držala sam ga za ruke i okretala i vodila u ples. Kako ima kratke noge, njegovo skakutanje za mnom je ono što je mnoge nasmejalo. Bila sam srećna, predstavila sam sebe i mesto iz kojeg dolazim. Malu tačku na mapi sveta sa divnom muzikom, hranom, energičnim ljudima koji sve više zaboravljaju koliko su posebni na lep način, već postaju posebni na loš.

48.
Dolazimo u kancelariju. Neki stolovi su bili spojeni i nisu imali pregradu između. Ja sam se ušuškala u dalji deo kancelarije od vrata, a i dalje od Džo i zauzela jedan sto. Počinjemo sa pripremanjem učionica. Iako neću predavati tamo, rado se odazovem da pomognem kolegama, čak i kada je ta koleginica Džo. Odlazim da pripremim njenu i Meganinu učionicu. Džo zna šta želi, a meni to odgovara, jer samo pratim instrukcije. Ako ne valja, ona mi kaže, ja skinem, pa zakačim opet. U slučaju da ne uspem da zakačim jer heftalica ne radi, onda sva snaga koju je stekla u teretani, Džo iskali na heftalici. Nakon što sam prenela stolove i stolice, iznerviano odlazim u kancelariju u kojoj Megan sedi zbunjeno i objašnjavam joj, bez osmeha na licu, da nekoliko nas sređuje učionicu u kojoj će ona predavati i da bi bilo lepo kada bi se aktivirala i pomogla. Da, umem da budem gruba, surova, ali uvek iskrena. To je moglo da bude iskazano na drugačiji način, ali moja impulsivnost tada sija u punom sjaju. Par meseci kasnije sam imala priliku da se izvinim za takav pristup uz objašnjenje.
U drugoj učionici Keti sama pokušava da sredi sve. Kao da je takmičenje u toku, čija će učionica biti bolja. Nakon što je Megan došla da pomogne Džo, ja dolazim kod Keti. Ona mi se žali kako njoj niko ne pomaže i kako je Džo uzela sav materijal koji su zajedno štampali. Nije mi jasno ko je tu lud, a ko blesav, te samo postavljam pitanja gde šta treba da se zalepi, okači, pomeri, zahefta. Nakon sat i po, učionice liče na ono što su one želele, ali ni nalik učionicama u kojima sam ja boravila. Verovatno to tako treba. Drago mi je da sam profesor fizičkog.
(Fotka nastala prilikom pomaganja kineskim profama da srede učionicu, gde sam mislila da se poštovanje nameštaja podrazumeva i da se izuvamo pre prenjanja. Sada je to drugačije)

49.
Izlazim napolje i sa koleginicama iz nacionalne divizije odlazim do vratila. Pokušavam da uradim sastav koji smo učili na fakultetu i uspeva mi, iako sam u farmerkama. Kineskinje vade telefone, aplaudiraju, smeju se i pokazuju mi kako rade poluzgib nakon što se odgurnu nogama od tla. Spominju kako su slabe i nemaju mišiće, dok sam ja baš jaka. Ističem njihovu ženstvenost spram moje i pomeram se od sprava jer mi biva neprijatno da se toliko priča o meni.
Na večeri, prilazi mi učiteljica trećeg razreda i upućuje mi molbu da na tabli napišem „Dobrodošli“, ali na engleskom. Rado pristajem, iako sam stvarno loša u pisanju velikih slova, slobodnom rukom, na velikoj površini. Ispisujem samo slova, šarena i u toku ispisivanja, Vera mi se zahvaljuje već deseti put. Pošto su mi slova skroz obična, odlučujem da ih podebljam senčenjem. Broj zahvaljivanja se udvostručuje, a uz to dobijam i „wow“. Kroz glavu mi prolazi kako je lako oduševiti Kineze. Obavila sam šta su me zamolile, ali vidim da je pred njima duga noć i da imaju da seckaju papire i da ih lepe, te se odlučujem da im i u tome pomognem, iako su odbijale pomoć. Nakon dva sata, još jedna učionica je uređena. Svedenije i minimalistički, a opet lepo i upečatljivo. Ispunjena i prašnjava i ulepljena od lepka i selotejpa, odlazim kući. Zadovoljna sam sobom.

50.
Pretrpavanje poslom mi zaista dobro ide. Osećam kao da živim dvostruki život. Ili možda to nije prava reč. Bilo kako bilo, na poslu sam najčešće nasmejana, ispunjena, zaodovoljna ovim životom, ali kad dođem kući osmeh spadne. Licemerno, moglo bi se reći. Prema sebi. Sa kolegama sa kojima sam igrala basket, profesor muzičkog, profesor fizičkog koji je i košarkaš, Vil koji je zadužen sa strance i Su koji je IT tehničar u školi, ostajem u baš dobrom odnosu. Ponekad zbijamo šale preko vičeta (eng. wechat. Kineska aplikacija, slično našim društvenim mrežama i aplikacijama za dopisivanje, pozive i razmenu fotografija, videa, dokumenata, lokacije i sl). Kolega koji predaje fizičko me je pre dve večeri pozvao da gledamo košarkašku utakmicu. Pošao je još jedan kolega koji predaje geografiju (to sam saznala tek nakon tri meseca). Li Šin Šue (profesor fizičkog) mi otvara vrata da uđem u auto. Postiđena sam potpuno, jer nisam navikla na ovakav tretman. Svaki put kada smo stali, on bi mi otvarao vrata da izađem iz auta ili ih pridrži da iz njih izađem. Ni Li Šin Šue ni drugi Li ne pričaju engleski, te komunikacija teče preko prevodioca, ali najčešće njih dvojica pričaju. Meni se obrate da mi kažu da ćemo prvo svratiti da možda kupe majicu, onda do prodavnice da kupe nešto za grickanje, pa na utakmicu. Kineske grickalice su sve što nikad ne želite da probate. Viršla u vakuum kesi, izložena kao gumene bombone kod nas. Isto tako možete naći upakovane morske plodove, ili komad prasetine ili teletine, s tim da je na sve to dodat šećer.
Stižemo na utakmicu. Utakmica je više smešna i simpatična, jer igraju ljudi koji mogu očevi da mi budu i koji nisu baš u formi. Vidim da imaju dresove, na semaforu se menja rezultat, vreme teče. Pomišljam, zar je ovo košarka? Iako sam oduševljena njihovom otvorenošću da svako može da se bavi sportom, iznenađena i brojem publike koja je došla to da gleda, ipak mi nije jasno, kako to da moj kolega koji ima 23 godine igra u istoj ligi sa veteranima.
Svašta može u Kini, izgleda.

51.
Utakmica se uskoro završava, ali mi Li Šin Šue objašnjava da će sada početi još jedna, ta koju treba da gledamo. Finalna utakmica ove sezone. On odlazi da kupi grickalice. U toku njegovog odsustva nailazi gospođa sa malim sinom i ustupam im svoje mesto da sednu, a ja sedam na parket, odmah do aut linije. Lepo mi je, osećam da su gostopromljivi prema meni, trude se i to je najmanje što mogu da uradim, a osećam ogromnu želju da uzvratim za sve lepe osećaje koje mi daruju. Pomalo me i posmatraju kao da sam čudo*. Belog tena, plave kose, to se u Joćingu ne viđa. Mi smo jedini stranci u Joćingu. Li Šin Šue se vraća, drugi Li sve vreme sedi i priča mi pomalo na engleskom, a pomalo na kineskom. Recimo jedna reč na engleskom, za koju mu treba dva minuta da se doseti i onda ostatak na kineskom. Potpuno sam smirena i podržavam njegov napor da priča engleski, te mi strpljenje, koje mi inače nije jača strana, zapravo postaje najjača karika. Slatkiši koje je ovaj put kupio su lizalice. To već i može da se gricka. Seda pored mene na parket, ponekad mi se obrati sa: „You know?“ kada sudija pokaže korake ili duplu ili faul. Pišem mu u prevodiocu da znam, da imam brata koji je košarkaš, pa zato znam ponešto. Na pola utakmice Li Šin Šue odlazi da se pozdravi sa svojim saigračima i tamo ostaje do kraja. Ostajemo na proglašenju pobednika sezone. Ova utakmica je bila dobra. Ne kao naše drugoligaško dobro, ali svakako bolja od prve utakmice.
Odlazimo na večeru. Kinezi obično večeraju već oko 18h, a bilo je već 20h i oni su bili vrlo gladni. Pitaju me šta volim da jedem i držim se sigurne varijante, te odgovaram „Nudle.“ Od kada sam probala ptičije gnezdo, više ne eksperimentišem sa probavanjem svačega.
.
*I možda su mi Kinezi i pomogli da i sama sebe doživim kao čudo*

52.
Li Šin Šue nas odvodi u „restoran“. Teško mi je da njihove restorane tako nazivam, jer liče na naše vašare pod šatorom, samo bez muzike. Mnogo buke, prljavo, tu i tamo ukusno. Nudle su bile ukusno, sa sve kuvanim jajem unutra. I jedan i drugi Li su oduševljeni mojim umećem jedenja štapićima. Li Šin Šue je platio večeru. Obećavam da ću naredni put ja častiti. Odvoze me kući. Izgleda da imam prijatelje i to baš kolegu koji predaje isto što i ja. To me zadovoljava, verujem da ću pored njega saznati više o kineskoj kulturi, jeziku i da ćemo razmenjivati znanja. Pošto je i rođen u Joćingu, možda će mi pokazati Joćing.
Veče kada sam se vratila iz škole, nakon što sam pomagala da se urede učionice, šaljem Li Šin Šue poruku i pitam ga kada bi mogao da mi pokaže Joćing i da li ima parkova u ovom nazovi gradu. Od utakmice, slabije smo se čuli i on bi stalno bio u žurbi kada bismo razmenjivali poruke. To veče odgovara da nije problem, da ćemo se dogovoriti, a da sada mora da spava, mnogo je radio i umoran je.
Sutra deca dolaze u školu, uzbuđena sam. Moji prvi učenici. Svega petoro njih. Obavljam standardne razgovore i izveštaje o danu sa mamom, tatom i tadašnjim dečkom. Situacija sa tadašnjim dečkom je još uvek napeta, a i čini se kao da ga moje zbližavanje sa kolegama Kinezima ne raduje. Ipak, to su Kinezi, ne bi trebalo da ikome predstavljaju pretnju. Nisam maštala nikada o Kinezu kao potencijalnoj ljubavi.

53.
Jutro je svanulo. Jedva da se sećam dana dolaska dece. Primećujem šablon odsustva iz svog tela kada se bitne stvari događaju. Imam rupe u sećanju na delove tog dana, iako je bio toliko važan. Pozdravili smo studente. Oni uplašeni pred nas šestoro stranaca i troje Kineza. Cela divizija devetoro ljudi, od toga je jedan direktor. Ne znam mnogo o školama po inostranstvu, ali mi devetoro ljudi za celu diviziju, iako ima petoro studenata, deluje malo. Mada, svi izgledaju smireno, što bih se ja brinula onda.
Na sastanku sa Teri dobijamo nove informacije. Izgleda da škola ne poseduje licencu još uvek. To znači da ne smemo da se bavimo profesorskim poslom, odnosno da držimo časove. Kada ćemo dobiti licencu, ni to se ne zna. Ove nedelje je ugovoreno da deca imaju vojne vežbe. Uče strojeve radnje, poštovanje reda i mira, ponašanje u kuhinji, tišini, čak i kung fu (ili nešto što meni liči na kung fu). Zvuči sjajno, taman ćemo kupiti vremena dok se upoznamo sa decom i shvatimo odakle da krenemo sa njima.
Dani prolaze veoma brzo. Osim puno vike vojnika na studente, plakanje đaka prvaka koji su se odvojili od roditelja i spavaju bez njih u domovima, nije se mnogo toga dešavalo. A da! Đaci, ili kako ih oni zovu studenti, spavaju u domu koji je spojen sa školom. I obaveze u školi im traju od 7 ujutru do 20h. Čak i najmlađi, koji imaju po 5 ili 6 godina.

54.
Tih nedelju dana mnogo sam šetala po celoj školi, jer me ne drži mesto. U kancelariji retko pričam s ljudima, svi su izveštačeno ljubazni jedni prema drugima, iako se vidi da se ne podnose svi sa svima. Najviše mislim na sve prema Džo i Džo prema svima. I sama sam izveštačena u zbornici, a to mi ne prija, te više volim da budem van nje. Na hodniku drugog sprata, nailazim na uplakanu devojčicu. Dolazim do nje, ne znam šta bih joj rekla, ali mogu da joj pružim ruke i da je zagrlim i čučnem i pogledam je u oči s osmehom. Njoj nedostaje dom, meni nedostaje dom. Razumem je, valjda to i oseća.
Verovatno je do plave kose i mog blentavo srećnog osmeha što sam tu gde jesam, uspevam da joj izmamim osmeh, iako suze i dalje padaju. Vodim je sa sobom da sednemo u uređen centralni deo hola. Pitam je da mi otpeva pesmu neku ako zna. Ja pevušim nešto, pravim budalu od sebe, jer duboko u meni čuči jedan klovn koji voli da zasmejava druge. Ona odmahuje glavom. Govori mi da više voli da pleše. Govori na kineskom. Služimo se prevodiocem na telefonu.
„U redu! Ajde onda da plešemo. Nauči me!“ Devojčica mi pokazuje beskrajno simpatičan ples, gde se ceo pokret odvija kao da klizate po podu, a stojite u mestu. Brzo shvatam i plešemo zajedno, imamo našu malu koreografiju. Ona se smeje! Sada i nije osmeh ispraćen suzama, već stvarno osmeh. „Ok! Mogu li sada ja tebe nečemu da naučim?“, ona pristaje. Učim je sa-sa. Kolega Li je naišao u tom trenutku, snimio nas i fotografisao. Prelepo, srce mi je ispunjeno, jer njeno lice obasjava osmeh. Zahvaljujem joj se osmehom i dolazim kući biciklom.

55.
Bicikl smo kupili još po povratku iz Pekinga. Sećate se onog puta da bi se doručkovalo nešto sa zapada? E tada! Kada smo pristigli vozom u Lang Fang, otišli smo do bajk šopa. Pregovori su išli svakako, samo ne glatko, ali je gazda imao prijatelja koji je radio dugo godina u Americi. Njegov engleski je bolji od mog (to nije neki reper, ali služi da se dočara nivo Kineza koji „šije“ engleski). On često vozi bicikl, zna koja pitanja da postavi, zna da posavetuje, ali i da proda. Po slobodnoj proceni, ima oko trideset godina. Posle pola sata razgovora i gledanja, odlučili smo se za bicikle. Teri i Džo su prvo hteli bajseve za planinu i zemljane puteve, što je bilo potpuno besmisleno za ravni Lang Fang i Joćing. Sreća da im je Džejms sve objasnio. Kasnije, kroz razgovor, Džejms nam govori da ima oko 40 godina i da ima i sina. Pomišljam kako nikada neću moći da procenim starost kod Kineza, a i pitam se kako im to uspeva. Iako nisam neko ko pati zbog onoga što godine donose, ne mogu da ne primetim da Kinezi kao da ne stare.
Uzimamo profi bajseve. Profi im je i cena! Vozili smo od Lang Fanga do Joćinga, sa stajanjima jer se Teri malo umarao, pa mu je smetao vetar, pa saobraćaj, pa onda Džo dehidrira. Pustila sam muziku na telefonu i povezala sa zvučnikom, vozim potpuno polako i odlučujem da uživam u vetru koji pirka, vrućini, neadekvatnoj odeći za bajs, brzini, pa čak i društvu. Pevam na glas, kao da sam sama. Posle sat i po vremena, stižemo u Joćing. Moj kez budale je prisutan kao i uvek.
Odlučujem da biciklom odlazim do škole svako jutro, pa čak i zimi. To će biti odlična vežba, biću i primer đacima, kad budu videli da profesor fizičkog dolazi biciklom na posao. Živeću ono što predajem, neću biti šuplja priča. Na putu do kuće uvek slušam muziku, a put osvetljavam lampom s telefona. Ludnica je na putu, ali sam oprezna.

56.
Početak školske godine obeležava i rođendan mog broja jedan. Rođen je na dan kada se polazi u školu, a nikad je nije voleo, bio je maher u izbegavanju iste. Moj brat je osoba čije mišljenje mnogo cenim. To je nekad i diralo granice strahopoštovanja. Uvek mi je bilo važno šta on misli o meni i mojim odlukama. Možda to nije ni znao, jer sam uvek pokazivala otpor na sve što mi je govorio, ali uvek zapamtim sve što kaže, i kada bih nekad i napravila glupost, setila bih se njega. Ipak, nekad i sećanje na njega nije vredelo, jer se glupost načini. Nije prvi put da mu je rođendan, a ja nisam uz njega. Ovaj put, on slavi svoj rođendan uz svoju porodicu. Oženjen je, ima i ćerkicu, radi ono što voli i za to je plaćen. Pomišljam koliko je sreće imao u svom životu, samo zato što je uvek slušao sebe. Ja sam uvek više htela da slušam druge i drugima da udovoljim, i sad sam u Kini, gde nikad nisam mislila da ću živeti. Kada sam pitala sestru da pođe sa mnom u Kinu (iako je još u osnovnoj školi) rekla mi je: „Ne! Nikad! Tamo jedu pse!“ To je bio šamar detinje mene. Isto sam govorila kada sam bila mala, a eto me sad u Kini.
Stalno sam govorila da mi novac nije važan, već prijatelji, porodica, ljubav, a eto me u potrazi za novcem, bez prijatelja, porodice, ljubavi. Podsećanje na cilj i na to da je broju jedan rođendan uspeva da me trgne iz vira negativnih misli. Bolje je da se ovo prespava. Odlazim uplakana u krevet. Niko nije znao. Ovaj stan i ja smo imali mnogo tajni za samo mesec i po dana zajedničkog života.

57.
Na ljubavnom planu situacija je sve lošija i kulminira zajedno sa početkom školske godine. Pored sve ove zbrke uviđam da i ne želim da se borim, trudim, pokušavam. Moram da budem usmerena na posao, jer sam zbog toga došla, od toga mi zavisi budućnost. Nama, jer sam došla sa ciljem koji je bio usmeren ka našoj zajedničkoj budućnosti. Treba mu vremena i prostora da uvidi da li mu je u redu da se ne čujemo, da uvidi kakav će mu život biti bez naše svakodnevnice. Poštujem. U takvoj sam poziciji, da ništa drugo i ne mogu. Pitala sam brata da li mu je možda čestitao rođendan, ali dobijam negativan odgovor. Da je bar sve ovo moglo da se dogodi kada se malo uhodam u školi. Umorna sam, uspevam da prespavam noći, jutra su ispraćena muzikom sa laptopa, ali bez poruka na ekranu. Bar ne od njega.
Dani su prolazili bez pomaka, poruka i poziva. Sve što sam o njemu znala ili mislila da znam, jeste bilo zasnovano na fotografijama koje je delio na društvenim mrežama. Petog septembra oko 22h uveče odlučujem da pošaljem poruku. Čudno mi je da ga ni ne zanima kako se snalazim u školi sada kada sam prvi put upoznala decu, možda držala časove. Dopisivanje teče hladno i napeto. Priznaje da mu je prijalo da se ne čujemo i da je mnogo rasterećeniji kada ne mora da objašnjava sebe svakog trenutka. Nakon ove, poruke koje ukazuju na to koliko sam nekvalitetan partner samo nastavljaju da se nižu. Uši mi gore, dah postaje sve kraći, vidik se sužava i biva zamagljen. Kada se ovo desilo? Kako sam od ljubavi nečijeg života postala veoma loš partner koji sputava?

58.
Sat vremena pre ponoći, sve je bilo jasno. Naša veza je okončana. Ja sam u Kini, u gradu za koji i neki Kinezi nisu čuli, sa svega petoro stranaca oko sebe, od kojih mi niko nije prijatelj. Jedanaest sati uveče je, Joćing nema parkova, nema šetališta, nema reke, nije čak ni osvetljen, nemam kud da odbolujem. Pritisak u grudima postaje sve jači, kako ne unosim dovoljno vazduha. Lomim se na pola, ne mogu više da izdržim i plač uz jecaj me savladava. Zidovi stana mi vraćaju zvuk, para mi uši i vibrira celim telom. Bespomoćna sam i sama.
Svoje dobre i loše stvari sam uvek delila sa ljudima, i nije mi ovo bio prvi raskid u životu, ali zasigurno je bio prvi, a nadam se i jedini koji je završen putem poruke, dok sam potpuno sama, izgubljena zbog svega što sledi u mom poslovnom životu i svega što se upravo okončalo. Nakon petnaest minuta plakanja i mnogo preispitivanja sebe, situacije, njega, odlučujem da javim roditeljima šta se dogodilo, kao i najboljoj drugarici, drugu, cimerki. Spisak je podug, jer mi je zaista trebalo da popričam s nekim ko može da popuni prazninu koju osećam. Bilo je pitanja, bilo je priča poput „Ja sam ti rekao šta će se desiti.“, „Shvatiće šta je izgubio, ali će biti kasno.“ A ja nisam htela da kad bude kasno neko shvata, već da u njegovim očima budem već sada neko koga ne bi želeo da izgubi.

59.
Razgovori sa dragim ljudima me nisu umirili. Niko i nije mogao, osim njega. Ostalo je da je među nama gotovo, da ćemo pričati kada se vratim u Srbiju, ali sam znala da od toga nema ništa. Tražila sam načine da razumem, da opravdam time što je mlad. Veliki je rizik čekati nekoga tako mlad, odbijati sve koje su bile zainteresovane, zbog nečega u šta nisi siguran da je ono pravo i da ide u pravcu u kom želiš. Razumela sam, ali reči kojima sam opisana kao partner su me razarale dugo nakon toga. Naduvena od plača, sedim u sobi koja je osvetljena svetlom iz hodnika, zagledana u jednu tačku. Ošišaću se! Kosa mi je iovako oštećena, ne mogu da je podnesem. Skratiću je. Pomalo sam i smešna, ličim na one klasične devojke koje menjaju boju ili stil frizure kada im se dešava promena u životu, ili kada je priželjkuju.
Tražim na jutjubu savete kako se ošišati. Ne znam ni zašto to radim, jer sam neko ko uopšte nema razvijenu motoriku za frizure. Čak i vezivanje repa mi izgleda neuredno. Briga me je. Kao da je važno kako izgledam. Kosa će porasti, a ja ću i dalje biti u Kini. Nije kao da ću ikome i da se svidim u Joćingu, a sasvim je izvesno da ću dugo biti sama, pošto nikoga ovde ne mogu da upoznam, a preko interneta mi se javljaju samo vrsni je***, a i nisam za opciju upoznavanja i počinjanja veze preko interneta. Nisam bila ni za opciju završavanja veze preko interneta, pa eto gde sam sada. Ostavljena i sama, sa dva vezana repića u stranu, makazama u ruci i kesom u lavabou. Svega dva poteza makazama. Nije mi bilo žao. Prošla je ponoć, ja skupljam ostatke kose koja je završila van kese.

60.
Još uvek naduvena, sa suznim očima, donosim odluku. Ne mogu da promenim ništa, osim toga kako doživljavam situaciju. Užasno je i teško je, to je fakat, ali nemam ništa od toga ako sebe žalim. Uništiću se samo, neću biti ni za šta. Povratak u Srbiju nije opcija iz mnogo razloga, a sada je na to dodat još jedan. Daleko od očiju, daleko od srca je istina samo za one koji su u ljubavi kada im srca kucaju jedno kraj drugog. Presvlačim se, iako sam bila spremna i obučena za spavanje. Navlačim čarape do kolena, obuvam sandale preko njih, ostajem u donjem vešu i na sebe navlačim kaput. Ludost pomešana sa bespomoćnošću i traženjem osećaja moći u svom fizičkom izgledu. Stajem pred telefon koji je postavljen na stolicu i namešten da odbrojava. Ne znam ni šta radim, ali ne mogu da se osmehnem. Pogledam fotografiju i osetim zadovoljstvo. Ja to mogu, ovo jeste kraj, ali je moj početak i moram. Ovde gde sam, ne mogu nazad, niti su koraci nazad ikada bili opcija.
Nekoliko fotografija, na svakoj mi je pogled odlučan i pomalo ljutit. Povređena sam, ali to iznosim na način na koji nisam ni znala da umem. Da je neko pored mene, još uvek bismo pričali o svemu što smo on i ja prolazili, svemu što mislim da je dovelo do odluke da me ostavi, tome kako se osećam loše, ali pošto sam sama, sita sam sebe tužne i menjam se.

61.
Zaspala sam. Čak i nisam imala problem da utonem u san, mada je i bilo već kasno. Jutro ne donosi ništa novo. Poruka ima od dragih ljudi koje zanima kako sam i od novih udvarača kojima su moje fotografije raspalile maštu. Skoro da me ni ne dotiče koliko prostih ljudi ima. Imam preča posla, a to je da se dovedem u red. Novi dan rasula i ničega mi predstoji u školi. U kancelariji delim, ni manje ni više nego sa Džo da me je Vukašin ostavio. Sa njom sam podelila jer je znala deo naših nesuglasica još na osnovu priča iz Šangaja. A i svi su primetili moju novu frizuru, koja im je bila lepa, ali ne i razlog zbog kog se to dogodilo. Ponovo mi suze oči. Ja ne bih, pogotvo ne u kancelariji, ali to kao da se ne kontroliše. Džo je došla, zagrlila me i pomazila po kosi, Megan rekla da joj je žao, Nikol me je gledala tužnim Kineskim očima. Te oči kad vidite, plakali biste i da ste najsrećniji na svetu.
Uključujem kompjuter, na pozadini je naša fotografija. I lepa je, ne bih je menjala. Jesmo raskinuli, ali to je samo fotografija. Nikol mi daje pogled koji govori da tome nije mesto tu. A i bolje… Desktop od tada krasi fotografija sa mojom bratanicom u naručju.

62.
Dan odmiče baš dobro. U kantini uglavnom ručam sa Kelvinom (sećate se, Singapurćanin) i ponekad su tu Keti i Nikol. Tada još nije postojao red sedenja, pa su profesori nacionalne i internacionalne divizije sedeli zajedno za jednim stolom. Dobro, nije baš da su Kinezi oduševljeni to radili, ali negde se mora sesti. Posle ručka, Teri dolazi u kancelariju i saopštava nam nove vesti. U kineskim školama deca rade domaći u školi, a za to vreme treba neko od profesora da bude dežuran. Kako je Keti bila razredni starešina, ali je njen posao u potpunosti preuzeo Endi, nismo želeli, tačnije Teri je podstakao to razmišljanje, da se sve svali na Kineze u našoj diviziji. Nadgledanje izrade domaćeg zadatka (eng. homework supervision) se obavlja posle radnog vremena, od 18.30 do 20h. Naš radni dan je trajao od 8 ujutru do 17.30. Odlučujemo da napravimo raspored ko će kada dežurati i izgleda da je nedelja najveći problem.
Pošto nisam nigde putovala, Megan i Rob su u vezi, pored toga Rob ima i ćerku koju viđa vikendom, Teri i Džo imaju jedno drugo i putuju vikendom (inače bi Džo bila potpuno nepodnošljiva), Endi iovako jedva da je viđao svoju porodicu, Keti ima malu ćerku od 3 godine, Nikol živi u Langfangu, ali to ne znači da sve mora da spadne na nju, te se prijavljujem da radim nedelje. Koliko god.

63.
Nedeljna nadgledanja izrade domaćih (u daljem tekstu HS) izgledaju tako što neko dođe autom po nas u 18.15, mi sedimo u učionici (bar je to ono što sam ja radila), deca valjda rade domaći (kažem valjda jer ni ne znam šta imaju za domaći, sve je na kineskom, laptopovi otvoreni jer treba da pretražuju), zatim ih ispraćam do soba ili sprata na kom žive u domu i kolima me vraćaju nazad. Za ta tri sata dobijam slobodne sate koje mogu kasnije da iskoristim, ako mi zatrebaju.
Pravi se spisak, svi mi se zahvaljuju za nedelje, iako ću ih raditi samo pet (doduše najviše od svih), ali ne vidim da je to toliko značajno. Sve je bolje od praznog stana. Ostajem na basketu posle radnog vremena, smejem se, uživam, puštam muziku i kući stižem oko 21h. Sada se već steže u grudima. Ne želim da me steže, poslaću mu poruku. Nismo u vezi, ali to ne znači da ne treba da se čujemo uopšte. I šaljem poruku. Odgovor dobijam ubrzo i to me smiruje. Sve izgleda prijateljski, kao da juče nije bilo uvreda. Iako dopisivanje ne traje dugo, meni je dovoljno da čujem da je on dobro. Tačnije, da je „Onako“ kako kaže. Ali i to mi izgleda prija da čujem, jer to valjda znači da mu ipak nije svejedno. Iz ovakvih situacija sam uvek crpela inspiraciju, te se posvećujem pisanju. Za svaku belešku, imala sam i fotografiju.
Mnogima su fotografije bile važnije.

64.
Što pre legnem, lakše ću se probuditi, a i novi dan će brže početi. Petkom imam obavezu, u toku odmora koji traje pola sata, da vodim računa o studentima. Izabrala sam petak, neiskusno. To sam uradila zato što tada imam najmanje časova. Pošto još uvek traje obuka strojeva radnji i učenje redu i miru, mi praktično nemamo posla, ali nove informacije uvek izviru. Teri me poziva u kancelariju i saopštava mi je da je direktorka Li (direktorka odseka za profesore) došla na ideju da ja predajem i sedmacima nacionalne divizije. Petak je, u ponedeljak počinjemo s nastavom, ja sada saznajem da ću imati još studenata, mnogo više njih, koji takođe ne govore engleski. Panika. Gde sam došla, kako mislim da iznesem to? Teriju ne govorim te stvari. Izgledam iznenađeno time, ali ne pokazujem nesigurnost. On mi govori da će mi pomoći svi, ukoliko mi pomoć bude bila potrebna i da je takva odluka sigurno doneta zato što mi nemamo dovoljno đaka, samim tim i časova, a treba nečim opravdati platu. Šta je tu je. Mene jedino plaši vreme kada saznajem. U glavi sam i imala veliko odeljenje, kad sam dolazila da budem profesor, ali sam se lako prebacila na to da ću imati samo petoro studenata.
Pored ove, Teri ima još jednu infomaciju. U ponedeljak nećemo imati čas, pošto je dan profesora, ali trebalo bi da neko, osim njega, predstavlja internacionalnu diviziju govorom. Saopštava mi sledeće: „Čim sam saznao da mora još neko osim mene, znao sam da si ti idealna za to. Stvarno cenim sve što radiš za internacionalnu diviziju. Ti si jedina veza između nacionalne i internacionalne divizije, jedina koja razgovara sa njima i druži se.“

65.
Sve je to bila istina. Kako i da se ne družim, kad vole sport, ostaju posle posla na sportskom druženju, dobri su prema meni, ljubazni. Prihvatam da održim govor i već u glavi imam ideju da to spremim na kineskom, što mi kasnije i Teri predlaže. I on će probati isto. Odlazim u kancelariju i prioritet mi postaje govor. Napisaću ga na srpskom, prevesti na engleski, pa tražiti preko gugl prevodioca prevod na kineski i tradicionalni i pinjin (pinjin su slova sa akcentima, koje zapravo možemo da čitamo). Dogovorila sam se sa Nikol da ona kasnije to pregleda, izmeni greške, učini da to više zvuči kineski, a zatim da se snimi kako čita to usporeno i da ja slušajući to ponavljam i vežbam sama kod kuće.
Novi zadatak će me držati okupiranu. Skoro i da zaboravljam na stres oko novih đaka i kasnog javljanja. Srećna sam, čak i ponosna na sebe jer mi je Teri dodelio ovako nešto. Javljam svojima, oni su ponosni, sve im to zvuči sjajno, kao da sam dobila unapređenje, a ne molbu da održim govor. Javljam i Vukašinu, srećna sam, valja podeliti sreću. Drago mu je i želi mi sreću, on je siguran da će to proći kako treba. Dopisivala bih se još sa njim, ali verujem da je bolje da mu dam malo prostora. Odlučujem da odem u Lang Fang i da pazarim nešto odeće. Treba ličiti na nešto kad izađem pred sve profesore i studente. Naručujem DiDi i upućujem se ka Vanda plazi (eng. Wanda Plaza). Veliki tržni centar, ali i stambeni, a ispred i ispod njega se nalaze butici. Nalazim lepe stvari, a i jeftine. Odlučujem da kupim ponešto, iako kasnije saznajem da za proslavu moramo obući teget ili crne pantalone, belu majicu sa obeležjem škole i dole nešto svečanije (sandale). Komedija, ali u takvoj vrsti komedije ja plešem sjajno. Nikad nisam ni znala da se obučem smisleno, a u Kini je besmisleno vrlo moderno.

66.
Dolazim kući, ponovo sam teglila mnogo kesa, što iz marketa, to iz prodavnica. Ovaj put mi ne smeta. Jedva čekam da probam stvari i da slikam da pošaljem mami. Oblačim se i naviru mi ideje kako sve mogu da se fotografišem, a da to bude i lepo, a ne samo prikazivanje odeće. To i činim, a vreme teče poput klavirske kompozicije. U trenucima fotografisanja, zaista je bilo nešto isceljujuće. Sve više prihvatam sebe takvu kakva jesam, jer toliko često vidim sebe u raznim položajima. Počinjem i da bivam zadovoljna sobom, a pored toga, postojana sam u trenutku, misli mi ne lutaju. Posvećena sam nalaženju mesta, ugla, poze. I nije me mrzelo da se fotografišem nebrojano puta, a onda da proberem samo par fotki. Oduševljenje obično brzo kačim na društvene mreže, ali to sve biva ispraćeno tekstovima.
Čujem se sa najboljom drugaricom. Ona voli da se fotka, ali mislim da sam je nadmašila silnim ludačkim poziranjem samoj sebi. Ona, naravno, to i potvrđuje. Na pitanje o Vukašinu odgovaram da se čujemo povremeno. Sledi nebulozno pitanje: „Ko se kome prvi javlja?“, odgovaram: „Znaš da mene te gluposti ne zanimaju? Teško mi je, želim da ga čujem. Ako sputavam sebe od toga, samo mi je teže. Kada se čujemo i znam da je dobro, bude mi lakše.“
Zorana ludi zbog moje naivnosti: „Šta ti njega ima da pitaš da li je on dobro? On tebe treba da pita. Ti si u drugoj zemlji, ti si sama, ti si sve promenila, on je tebe ostavio. Ana, molim te, znam da ne voliš to, ali probaj. Nemoj mu se javljati neko vreme, samo da vidiš da li će se sam javiti. On ti odgovara iz pristojnosti, ni zbog čega drugog.“ Surova je. Probaću da je poslušam, ako to ne remeti moj delimični mir.

67.
Ta prva nedelja septembra je obilovala događajima koji će kasnije postati uspomena. Većina od tih događaja su ostali u meni kao lepa uspomena. Teri je moju povezanost sa nacionalnom divizijom video kroz to što ponekad ostajem sa njima da igramo basket, ali i kroz to što sam se spojila sa nekoliko mladih profesorki, većinom mojih godina i pristala da budem deo njihove plesne grupe. Jedna od tih profesorki je bila i profesorka plesa, dok su ostale predavale matematiku, psihologiju, engleski… Lisjan sam upoznala tako što sam u lutanju po školi došla u salu za ples i pronašla rekvizit koji liči na maramu šestouganog oblika. Ona je tada naišla i ubrzo me uvela u deo plesa sa tom maramom, što me je privuklo da učim i pokušavam pokazano, dok ne savladam. Nakon petnaestak minuta, Lisjan mi saopštava da će se nekoliko profesorki sastjati da uvežbava koreografiju kojom će nastupati na dve manifestacije i u isto vreme me pita da li želim da se priključim. Mom oduševljenju nije bilo kraja. I zbog plesa, koji mnogo volim, novog poznanstva, novi izazovi. Pristajem, ali ostavljam rezervu da možda neću moći da dolazim uvek na probe, ukoliko se one poklope sa mojim časovima.
Istina je bila da sam želela prvo sa Terijem da proverim da li mogu da im se priključim, jer nisam bila sigurna koje su moje obaveze van nastave, kao i to da li on uopšte želi da se mešamo sa nacionalnom divizijom, jer osim mene, niko to nije radio. I njega je oduševila ideja, te me je podržao. Svakog dana smo se sastajale da vežbamo. One su pričale na kineskom, ja sam gledala i pratila. Brzo sam naučila brojanje, jer sam ga često slušala. Sve je bilo novo, interesantno, kako meni, tako i koleginicama. Vežbanje se planiralo sve do oktobra…

68.
Reakcije na fotografije koje delim me iznenađuju. Mnogo ih je, različite su, ali preovladavaju one površne. I dalje me postupci drugih ne odvode na stranu da razmišljam kako je problem u meni. U glavi mi još uvek odzvanjaju Zoranine reči. Možda je u pravu, možda i odgovara samo zato što smo ipak živeli neko vreme zajedno, a ne zato što zaista želi da zna kako sam.
Subote i dalje provodim čisteći, spremajući ručak ili nešto što se ručkom može nazvati. I dalje je veoma vruće u Joćingu, i po kući šetam oskudno obučena. Tako spremam i ručak. U ovom slučaju, palačinke. Odevna kombinacija mi je zanimljiva, te opet odlučujem da ovekovečim taj trenutak fotografijama. Donji veš, beo, dubok do pupka i koji najčešće nosim u onim ženskim danima, jer je komotan, da pomalo podseća i na bapski, a gore majica iznad pupka. Ipak, to kako ja vidim tu kombinaciju, nije isto kada se posmatra tuđim očima. Više se ni ne objašnjavam sa ljudima, samo ih blokiram.
Učenje kineskog i dalje teče preko aplikacije, uprkos tome što je apsolutno svako iz škole koga sam upoznala rekao: „Sada možemo zajedno da učimo! Ja tebe kineski, ti mene engleski.“ Preozbiljno shvatam ljude i njihove olako izgovorene rečenice. Učenje mi ide dobro, rekla bih. Naučeno mogu da ponovim, karaktere prepoznajem ako imam ponuđene odgovore. Osećam da ću kroz par meseci moći da se sporazumevam s ljudima o osnovnim stvarima. Nisam se čula sa Vukašinom.
Nedelja svanjava nešto teže i neraspoloženije. Jednostavno se budim bez života. Nisam sigurna da li je s razlogom. Ne pokušavam da se oraspoložim već tražim razlog da objasnim i opravdam stanje. Odjednom mi ne prija samoća i nedostaje mi. Najviše on, a onda i svi ostali. Vikendima su se ljudi slabije javljali, valjda su njima životi tada ispunjeni druženjem, pa se retko ko tada javlja. Radnim danima je drugačije. Dosadno je ljudima, monotono, pa se jave da čuju kako je u dalekoj Kini.

69.
Posle kasnog ručka shvatam da je sutra govor. Mogla bih samo da iščitam ovaj na engleskom, a da Nikol prevodi na kineski. Izgubila sam volju. Ipak, ne bih da razočaram. Do juče sam bila poletna zbog ovoga, ne želim da odustanem samo zato što sam se ovakva probudila. „Možeš ti to, Ana!“
Uzimam papir na kojem je ispisan pinjin, puštam snimak gde Nikol čita ovo sa papira. Iako usporeno priča, ja dodatno usporavam zvučni snimak. Posle nekoliko puta preslušanog istog pasusa, ispraćenog pogledom na papir, odlučujem se da probam. Rečenicu po rečenicu. Prva rečenica je dobrodošlica svima i predstavljanje sebe. Izgovaram pročitano u prevodilac, da vidim šta će prepoznati. VRHUNSKI! Preveo je baš kako treba. Tačnije, ja izgovaram baš kako treba. Elan mi se vraća, samopozdanje mi skače do plafona! Nastavljam dalje. Druga rečenica već ima neke greške, ali uspevam da ih savladam. Sledeći pasus. Preslušavanje, praćenje teksta, proba. Prevodilac kao da se pokvario. Pominje cveće, sunce, čak i prodavačice ljubavi! Ode samopouzdanje u podrum. Kako ću sutra? Šta ako pročitam neku reč pogrešno i ona označava psovku? Pred decom! Nema nazad. Prihvatila sam ovo i daću sve od sebe, to je jedino što mogu da uradim.
Naredna tri sata provodim sa telefonom u ruci, slušajući, snimajući, čitajući, prevodeći, smejući se na glas, nervirajući se. Sve to sama sa sobom. Zaboravila sam da mi je iko i potreban za sve to. Istrošilo me je ovo. Pogledaću nešto na internetu, spremiću se za tuširanje i za spavanje. Sutra me očekuje važan dan. Javiću se mami i tati, ispričaću im kako sam vežbala ovo. Mama će pokušati da mi podigne samopouzdanje divnim rečima, ali nalazim da ne verujem mnogo u mamine komplimente. Ona mi je govorila da sam lepa i kad sam izgledala kao da me je poplava izbacila i ubeđivala me je da sam pametna, čak i kada sam u prvom razredu na testu napisala da je mesna zajednica mesto gde se prodaje meso. Ne verujem joj, ali je lepo kad neko toliko veruje u vas. Večeras mi prija.

70.
Kao i uvek kada sledi nešto važno za šta sam se pripremala, sa nestrpljenjem očekujem događaj. Uviđam da Kinezi uvek daju polovične informacije. Recimo, kažu vam da će postojati manifestacija, ali ne i kada. Ako se i desi da vam kažu datum, to je najčešće dan ili dva pre događaja, a satnicu ne znate sve dok vas ne dovedu do mesta gde će se manifestacija održati. Tako je bilo i tog dana. Dan profesora, dovode nas u salu za fizičko. Tu je već nedelju dana postavljena bina, pored nje je klavir, a na bini govornica. Ispred bine sede svi na podu, učenici, a i profesori. Stolice su postavljene uza zid za zvanice, koje su, ispostaviće se, veoma bitne za našu školu.
Prvo je sledilo neko čudno igranje sa davanjem i uzimanjem datog. Izađete pred decu i ta kolona dece koju vi čuvate dolazi do vas sa cvećem i čestitkom koju su sami napravili. Posle par minuta vam uzimaju to. Ni dan danas ne razumem zašto se tako radi sa tim. Nakon tri takva izlaženja, ipak dobijamo buket cveća i čestitku. Počinjemo sa govorima. Vrlo sam nestrpljiva i s vremena na vreme bacam pogled na papir koji imam spreman. I na engleskom i na kineskom. „Pričam“ sa koleginicom koju sam upoznala u sali za ples i molim je da snimi moj govor. Pretpostavljam da će ovo biti jedinstveno i neponovljivo iskustvo, te želim i da bude ovekovečeno.

71.
Od mnogo govora, samo je Terijev bio na engleskom i uz pokušaj kineskog, koji je Endi svakako prevodio. Ljudi se smeškaju na njegov kineski, podržavaju njegov pokušaj, reklo bi se. Čudno je slušati nešto što ne razumeš. U to vreme ne razumem ni gestikulaciju Kineza i najčešće mi njihovi razgovori, govori, predavanja zvuče kao prekori, svađanja, vika. Na licima Kineza ne možete videti da se mršte, smejanje im je vrlo stidljivo. Kod njih je, koliko sam do tada bila upoznata, pokazivanje emocija slabost. I ništa, sedim i aplaudiram kad i svi, ne znam ni sama za šta. Sve kolege iz internacionalne divizije su zaduženi za druge grupe dece, te se između nas nalaze tri kolone dece. Vidim da Megan i Rob pričaju, Nikol i Keti se ponekad priključe, jedino Džo izgleda kao da je na sahrani. Baš joj ne prija to što je tu.
Posle sat i po sedenja na podu, u štiklama (koje nosim jednom u tri do šest meseci), počinjem ozbiljno da trnem. Student koji vodi program čita sledećeg govornika. Biće da je pročitao moje ime i prezime i to saznajem tek kada talas ruku i pogleda biva usmeren ka meni pokazujući mi da treba da izađem na binu. Talas entuzijazma, poletnosti, pozitivne treme i sreće me zapljuskuje. Kez se sam stvorio, nisam morala ni da se potrudim da ga izazovem. Krećem na binu, daju mi cveće. Postavljam papire i počinjem. Prvo na engleskom. Dok čitam govor, najčešće gledam u kolege koje govore engleski, jer bi me pogled na zbunjena lica Kineza potpuno poremetio. Znam kako je slušati nešto što uopšte ne razumeš. Verovatno ih i zbunjuje činjenica da niko ne prevodi ovo što govorim. Tako teku moje misli u glavi, na srpskom, dok na govornici traje moj govor na engleskom. Aplauzi su stidljivi, pogledi prazni, čak gledaju kroz mene, a ako se i zadrže pogledom na meni, taj pogled mi govori: „Pogledaj ovu Anu, tako je naivna.“ To se bar moglo pročitati sa lica kolega iz internacionalne divzije. Oni mnogo lošije skrivaju šta misle, iako o tome ne govore.

72.
Konačno prelazim na kineski. To me mnogo raduje. Izazov za koji sam se pripremala će konačno biti savladan. Počinjem, opet sa predstavljanjem i zahvalnošću što imam mogućnost da budem tu gde jesam.
Govor se najviše sastojao u tome da ja nama pripala velika čast da ispisujemo istoriju jednog grada i jedne škole. Naša imena će biti spominjana kao imena prvih profesora, pogotovo internacionalnih, koji su prvi došli u Joćing i edukovali decu. Pored toga, osvrnula sam se na to koliku privilegiju profesori zapravo imaju, mogućnošću da utiču na nečiji rast i razvoj, pogled na svet i razvijanje mišljenja, ideje, stava. Nisam tačno znala da li sam pogodila poentu, ali pošto je Dan profesora, imala sam potrebu da istaknem svoje mišljenje o važnost naše profesije. Da je bilo još vremena, zadržala bih se na zahvalnosti koju osećam prema svima koji su me primili i pozvali da ovde radim i razvijam se. Bila sam preplavljena osećajem da je ovo jedan veliki početak za mene, što poslovni, to i lični.
Nikol stoji pored bine, iako sam želela da i ona bude na bini, jer mi je toliko pomogla, ali ona više voli da bude osoba iz senke. Prve rečenice bivaju prevedene od strane Nikol i dobijam aplauze. U nastavku govora događa se čudo. Čitam rečenicu, zastajem i okrećem se ka Nikol u iščekivanju da je prevede, ali ona klima glavom, potvrđujući moj kineski. Nakon toga sledi apluz koji označava da su svi razumeli šta sam rekla. Na kineskom, bez prevodioca, uz par sati vežbanja. Potpuno spontano i sasvim detinje se radujem na bini uz mahanje rukama i ispuštanja glasova koji znače sreću. Posle ovoga je sve išlo lakše. Uz par prevoda i par rečenica bez prevoda. Bila sam presrećna! Tako bih nekoga zagrlila i prenela svu sreću koju osećam.

73.
Na ručku mi prilaze kineske profesorke i čestitaju mi na govoru. Mnogo njih me je pohvalilo, tačnije moj kineski. Prilazili su mi s pitanjem da li znam da govorim kineski. Pokušavala sam da odgovorim kroz šalu da je ovo lažni kineski, jer je izvežbano prethodno napisano i preslušavano, ali ne razumeju moj smisao za humor. Komentari su išli i u pravcu upoređivanja Terijevog i mog kineskog, gde su govorili kako njega zapravo uopšte nisu razumeli. Pokušavala sam da opravdam Terija time što je direktor, pa ima mnogo manje vremena za vežbanje od mene. Dok im to govorim, pomalo se preispitujem zašto to radim. Istina je da se verovatno nije dovoljno potrudio, ali s druge strane, bar je pokušao, pa smatram da se i pokušaj treba nagraditi. Ipak, Kinezi ne odustaju od reči hvale. Opet osećam neprijatnost. Još uvek ne umem da reagujem na komplimente, iako su zasluženi. Kao da ne osećam da su iskreni.
Odlazim u kancelariju, Teri me sreće na hodniku, čestita mi na govoru i govori mi kako sam bila mnogo bolja od njega. Džo stoji pored njega, osećam da me skenira sa sve lažnim osmehom na licu. Teriju govorim isto što i Kinezima, da samački život omogućava mnogo slobodnog vremena i da sam ja sigurno mnogo više vežbala od njega. Čestitala sam i ja njemu i nastavila svojim putem. Sreća i dalje postoji u meni, ali sada više ne želim da bude toliko očigledna svima. Uspevam da je stišam, ali ne i ugasim.
Vraćam se u realnost. Sutra me očekuju prvi časovi sa velikim brojem đaka u odeljenju. Ovo će biti ogromno iskustvo, predosećam. Izazov koji ću, kao i sve ostale do sada, prevazići, ali još uvek ne znam kako. Moji mi govore da ja to mogu, da ne treba da se sekiram, da će sve biti u redu. Pomalo me i nervira to njihovo: „Sve će biti u redu! Možeš ti to!“ A šta ako ne mogu? Šta ako neću da mogu?
Rado bih izvela zaključak mojih tadašnjih razmišljanja i osećaja, ali će se iskristalisati kroz vreme zašto sam odbijala svako „Možeš ti to!“ i šta sam u stvari očekivala da mi ljudi kažu.

74.
Prvih dana vodim časove vrlo entuzijastično, sa velikom željom da prenesem naučeno. Deca mi dolaze na časove u farmerkama i cipelama, uprkos tome što je roditeljima predato pismo sa uputstvima šta im za koji čas treba. Dobro, svlačionice još uvek nisu u upotrebi, ne mogu da ih krivim, bitno je da se kreću, nema veze što nije u adekvatnoj opremi. Sa internacionalnom divzijom ide stidljivo. Pokušavam da ih ohrabrim da pričaju, da se oslobode, da se kreću. Teško je, ali pomak postoji. Hans (jedan od studenata) najbolje razume engleski i pomaže mi oko prevođenja.
Sa nacionalnom divizijom je šok. Zatičem 36 studenata! To je previše čak i da pričamo isti jezik, kamoli u ovakvim neuslovima. Ijao! Predstavljam se i počinjem od osnovnog, da nauče komande koje ću ja koristiti na engleskom za vrstu, kolone, zagrevanje, trčanje. Mnogo znoja, truda, prevođenja, pantomime, asocijacija. Sa obe strane. Uhvatim ih nekada da me gledaju kao kada ja gledam psa. Kao kada bi pred mene stao pas da mi drži čas o nečemu. Samo bih se divila tome što pas može da govori i da se kreće na dve noge. Eto, tako su oni mene videli! Kao neko „wow“ biće. Imam dva odeljenja nacionalne divizije četiri puta nedeljno. Za nedelju dana uspeli smo da savladamo osnovne komande. Idemo dalje, a ni sama ne znam kuda. Već vidim da kurikulum koji sam napisala neću poštovati.

75.
Na vi četu (eng. wechat) imamo grupu za profesore fizičkog, odnosno nas troje. U grupi pišem kolegi i koleginici i pitam ih da mi pomognu sa osnovnim komandama za postrojavanje ili da bar prisustvujem njihovim časovima, kako bih mogla sama da posmatram i načujem kako to otprilike oni rade. Odgovora nema. Frustrira me situacija, osećam veliki pritisak i očekivanja, koja neću moći da ispunim, jer ne postoji odgovarajuća saradnja. Na sve to, kolega koji me je vodio na košarkašku utakmicu, koji je bio vrlo dobar prema meni, ni ne javlja mi se na hodniku kada me vidi, čak i nije jedini koji prođe pored mene bez „Dobro jutro!“ ili „Zdravo!“ Ispitujem svoje postupke od ranije, tražim gde sam to napravila grešku. Možda sam uradila nešto što nije u skladu sa njihovom kulturom, pa sada postoji ovaj gard. Kineski zid, rekla bih.
U kantini se pravi red postepeno. Internacionalna divizija sada sedi odvojeno od nacionalne divizije. Tamo najčešće jedemo Kelvin, Keti, Nikol, Endi i ja. Keti, Nikol i Endi, pošto su Kinezi, imaju poteškoća da se odluče gde da sednu tokom ručka. Endi to rešava tako što dolazi pre nas, pa svoj ručak završava kad mi dođemo. Keti i Nikol menjaju iz dana u dan.
Prošla je još jedna nedelja septembra. Uskoro smo na polovini meseca. Rekla bih da sa decom ide dobro, s obzirom da se jezički ne razumemo. Sa profesorima iz obe divizije ne znam da opišem odnos. Najbolji odnos do tada imam sa profesorkama sa kojima spremam plesnu koreografiju.

76.
Polje ljubavi se sve više pretvara u polje razočaravanja u muški rod. Sa svakim razočaranjem u njih, ja kao da postajem sigurnija u sebe i sigurnija u svoju odluku, a i realnost, da ću duže vreme provesti van ljubavne veze. Javljalo mi se mnogo momaka koji su zauzeti. Sa nekima od njih nisam ni ulazila u bilo kakve razgovore. Sa nekima sam pokušavala da skrenem temu i misli sa svega što je fizičko i prikažem i druge strane osobe, sveta i energije, koje nas svakodnevno okružuju. Kroz neke razgovore saznajem o (ne)kvalitetu veze u kojoj su, o patnji za bivšom devojkom i velikoj ljubavi i nadi da će se ona vratiti, ali za to vreme i dalje traje aktivno slanje poruka u nadi da će se „ogrebati“ o još nekoga. Dolazim do zaključka da je mnogo ljudi nezadovoljno svojim životom ili aspektom svog života, ali da nisu hrabri da isto i promene. Ne znam, možda i nisu ludi da promene.
Pomalo mi je bilo i žalosno to da je neko u stanju da svoje vreme ulaže, troši i posvećuje, nekome sa kim zapravo odavno ne uživa, ili u zemlji u kojoj je odavno prestao da napreduje, u zemlji gde ga ne cene zbog toga što jeste i što može. U moru ponuda koje su zvučale poput: „Evo, ja bih došao u Kinu da te fotkam i da ti čistim stan“ do „Šta bih ti radio“ ili još prostije i potpuno nemaštovite, nekreativne poruke, isticali su se oni koji su umeli da se izražavaju i sa kojima sam mogla da pišem o prirodi, knjigama, svakodnevnim mislima, bez ikakvih naznaka o simpatisanju.
Jedan od takvih momaka bio je Luka. Vredan, radan dečko, koji uživa u trčanju i čitanju knjiga, do ušiju zaljubljen, koji ujedno predivno piše o svakodnevnici. Volela sam da čitam njegove redove. Volela kao što volim da pročitam kvalitetno štivo ili lepu pesmu. Luka i ja smo pričali o mojim tekstovima, a o fotografijama bi samo konstatovali da li je neka lepa ili ne.

77.
Polovinom meseca se javio i stari poznanik. Iako sa namerom kao i svi drugi, njegovo bogato pisanje je moglo u meni da probudi maštu podjednako koliko i njemu moje fotografije. Posle svakog raskida, bila sam sklona da načinim glupost koja je proisticala iz razmišljanja poput: „Šta će mi da se zaljubim? Dobro je ovako, imati slobodu, viđati se s nekim po potrebi, sa upoznavanjem koje se odnosi najviše na telesno.“ Iako sam uvek u takvim glupostima bila vrlo kratko, šablon bi se uvek ponavljao posle neuspele veze. Loše je, izlazim iz toga prazna, jer u svojoj biti najviše uživam u telesnom sa nekim sa kim postoji povezanost.
Kina to nije omogućavala. Joćing takvu glupost nije dozvoljavao. To je prva promena šablona koja je kod mene usledila. Bar onaj glavni deo istog. Jedan deo toga se zadržao, te se sa starim poznanikom upuštam u dublja ispisivanja redova koji bude u meni zaspali deo strasti. Opravdavam svoja dela. Izgovora je bilo mnogo. Sama sam, ostavljena, iovako je sve virtuelno, zapravo se ništa ni ne dešava. I možda bi se i moglo poverovati u sve to, ali postojao je deo koji je činio tu stvar ružnom. On je bio zauzet. On je živeo sa devojkom. Obećala sam sebi, u trenucima zdravog razuma, da neću imati ništa sa zauzetim ljudima, jer se to uvek vrati. Možda neće meni, već mojoj deci. Ovaj trenutak nije bio ispunjen razumom. Čisti životinjski nagoni, koji ostavljaju jednu šupljinu nakon što se zadovolje. Ja sam uvek ostajala u svom praznom stanu, a on imao nekoga sa kim bi provodio vreme. Ovo ludilo se okončava nakon nedelju dana.

78.
Iz Srbije mi se javljaju prijatelji povodom mojih fotografija. One su i dalje glavna tema. Mnogi su sami doneli zaključke kako te fotografije nastaju i s kojim razlogom ih kačim na društvene mreže. Mora da sam očajna, poludela sam, previše slobodnog vremena, sad me je ostavio dečko, pa želim da ga pravim ljubomornim, tražim novog dečka, postala sam promiskuitetna. Ovakve komentare nisam dobijala od osoba koje su to mislile, već su mi prijatelji pisali: „Ana, ljudi se pitaju šta se s tobom događa!“, a bilo je i ovoga: „Ana, nisu loše slike, ali jeste preterano. Baš mnogi s faxa pričaju –Jbt, ova Ana poludela.“ Nije me bilo briga za te mnoge, ni za te nazovi ljude, jer da to jesu, pisali bi sami otvoreno svoje mišljenje. Normalno je da ga svako ima, ali ako je neko na osnovu slika zaključio sve te stvari, bez da je i pitao i želeo da razume zašto, onda mi takav neko i ne treba u životu. Ovo je bila druga promena šablona mog ponašanja gde više nisam pokušavala da se uklopim po standardima i očekivanjima drugih, već sam ostala dosledna sebi. Smešno je, ostati dosledan u fotografisanju svog tela. Zvuči banalno, a meni je donelo mnogo.
Bilo je, srećom, ali i zaslugom, ljudi koji nisu zaboravili ko sam stvarno ja. Ljudi koji su želeli da razumeju kako mi je, da li prolazim kroz težak period, ili čak da pitaju zašto radim to što radim. Milenko, Nebojša, Gorana, Zorana i Zoka cimerka. To su ljudi. Bilo je ljudi koji su to razumeli i njihovo mišljenje rekli na mnogo lepši način, iako nisu oduševljeni time što vide. Majka, otac, brat. I to je sve. Osmoro ljudi. Pored njih je bilo ljudi koji su se divili mojoj ludosti i u njoj videli hrabrost. Ti ljudi su bile najčešće žene, devojke.

79.
Priznajem da sam pri pomisli na kačenje nekih od fotografija najčešće mislila na brata, tetku i teču. Brat je uvek bio zaštitnički nastrojen. Pomalo hladnokrvno, agresivno, a ponekad i davanjem primera koji zaista mogu da uvrede. Iako je sve to radio u periodu moje srednje škole, njegova moralna načela su ostala duboko urezana u mojoj glavi. Tetka i teča su profesori u penziji. Prvu boljku sam im zadala onda kada su se roditelji razveli, a ja spas našla u ulici, družeći se sa lokalnim navijačima, koji su me zaista gledali kao sestru, od kojih sam naučila da je ulica najbolja škola. Istu rečenicu sam izgovorila njima dok su živeli u Americi. To je bio šok koji će dugo ostati upamćen i od strane njih, a i mene. Druga boljka bila je kada sam se odlučila da zimi trčim u donjem vešu. Klupska trka, u kojoj sam i sama bila organizator, koja je zaista nesvakidašnje iskustvo. Po ugledu na Ruse i ja odlučujem da uzmem učešće u trci. Naravno da ovo nailazi na neodobravanje od strane teče i tetke. U Americi, ako želim da budem profesor i oni malo pretraže o meni i vide gomilu fotografija u donjem vešu, nikada me neće zaposliti. Moje ponašanje uopšte nije u skladu sa profesorskim. Treća boljka su bile fotografije iz Kine.
Nisu meni ništa rekli, ali to me je i začudilo. U jednom od razgovora sa ocem, pitala sam ga da li su mu tetka i teča nešto spomenuli i rekao mi je da nisu oduševljeni onim što vide. Tetka se pribojavala da će mi Kinezi dati otkaz zbog toga. Srećom po mene Kinezi nemaju društvene mreže poput fejsbuka i instagrama. Tata mi je rekao: „Ćero, rekao sam i njima, samo ti znaš kako ti je tu. Da li ti je dosadno ili nije, da li imaš višak vremena, ja to ne znam. Ti si uradila nešto što niko od nas nije sa svojih 26 godina. Otišla si Bogu iza tregera, sama, gde nikoga ne znaš, krojiš sebi život i sad nekome smetaju tvoje fotografije? Mani se tih ljudi. Radi šta ti je volja. Ne drogiraš se, ne prostituišeš se, radiš, sama zarađuješ, svoj si čovek, nema šta ko da ti se meša.“ Moj otac je mudar čovek i mnogo dobar. Imala sam sreće u životu sa roditeljima. Iako razvedeni, to su najbolji roditelji koje neko može da poželi.

80.
Materijalno, tu smo uvek bili šuplji. Ali ovo što jesam, to su oni odgajili. Majka mi se javlja sa podeljenjim mišljenjem. To je uvek tako kod nje. Da ne živi u Smederevu, to bi bila žena potpuno otvorenog uma i duše, što zapravo i jeste, ali život u maloj sredini ume da vas ubije. Fizički ne, već mentalno, što je mnogo gore. Sviđale su joj se fotografije, videla je po njima da se na meni događa promena, ali nakon svake rečenice usledilo je: „Možda nije za društvene mreže, ljudi će…“ Na svako „ljudi će“ ja sam je prekinula. Nije me bilo briga za ljude! Želela sam da nju ne bude briga za ljude. Da kada se skinem u kući u kojoj živim, ne moram stalno da spuštam roletne da me komšija ne bi video. Pa zar da nemam slobodu u rođenoj kući? Koliko puta ljudi vode ljubav u tišini, u svom domu, da ih komšija ne bi čuo. Ranije, u Srbiji, život po kanonima „šta će komšija da čuje i kaže“ je bio svakodnevnica. U Kini mi je bilo žao što nemam s kim da pustim glaščinu. Ne mislim na preterivanje, već na slobodu, na život bez stega. Volela bih da se tako može živeti svuda i da ne moraš da se otisneš u bezživot da bi shvatio šta je zapravo život. Posle objašnjavanja mami da me ne zanimaju ljudi i komšije, već to kako se ja osećam, a pri tom nikoga ne ugrožavam, ona je razumela i rekla: „Ti znaš da imaš moju podršku.“ Istina, imala sam je i imam. Ponekad je dobijem tek nakon objašnjavanja, a ponekad je ona instant. Do sada je nisam zloupotrebila, bar tako osećam.
U razgovoru sa bratom doživljavam potpuno rasterećenje. Možda je digao ruke, jer sam sada delimično izgrađena ličnost i misli da njegove reči neće toliko da me promene, kao što bi ranije. „Slušaj Ana, neću da ti ke*am, nisi mala. Te slike i to, ajde neke su i dobre, ali ove u brusu, nije u redu. Mislim, ti radi kako hoćeš, ne smeta meni ni da vidim to, sestra si mi, bratski ti kažem, ne ide jer si profesor.“ Ovo je jedan od veoma malog broja razgovora, do tada, koji je prošao smireno, civilizovano, odraslo. Prihvatila sam šta je rekao i razumela sam. Razmišljala sam kasnije, da li ljude stvarno karakteriše njihova profesija.

81.
Da li ja, profesor, ne treba da imam želje kao što su crtanje po nagom telu, ples oko šipke (sportski, ali za ljude je to tabu), trbušni ples? Onda sam preispitivala sebe. Dobro, mogu da imam sve te želje, ali možda ona ne treba da budu toliko transparentne. Ja nisam samo profesor, ja sam biće koje se divi raznim stvarima i jedna od tih je nudizam, umetnost nagog tela. Odgovor još uvek ne znam.
Nebojša se javio sa porukom podrške: „Anči, kako si? Pratim sve što radiš, super si! Znam da neki ljudi ne odobravaju, mnogi i mene pitaju šta se dešava, ali ja im samo kažem –Devojka je kralj, živi život. Anči je mnogo dobar čovek. Samo nastavi tako, ako tebi to prija, to je prava stvar. Pratiću te i dalje, drži se!“ I dan danas nemam reči da objasnim veličine od ljudi, osim da upotrebim reč Čovek sa velikim „č“. Milenko se javio sa sličnim rečima: „Špaki, vidi, ja te znam u dušu i znam da si ti mnogo dobra osoba i da si sjajan prijatelj. Neću da komentarišem fotografije, ali da znaš da mnogi ljudi ovde to osuđuju i da misle da si krenula stranputicom. Ako ti bilo šta treba, da znaš da sam tu. Verujem da ti znaš zašto ovo radiš.“ Možda je ovo bilo na glas podsećanje za Gordu (Milenkov nadimak) ko sam ja, a možda je hteo da me podseti na to ko sam ja u njegovim očima i da mi ovakve objave ne priliče, ali je bio tu i u tim momentima gde sam bila najmanje Ana koju ljudi poznaju, a zapravo najviše Ana koja je sve vreme tinjala. Gorana je bila direktna: „Šta se dešava? Je l’ ti je teško posle raskida? Želela sam da te pitam da li znaš ti zašto radiš ove stvari? Ne da bi meni dala odgovor, nego sebi. Ako znaš, to je onda prava stvar. Ako ne znaš, razmisli.“ I bila je u pravu. Dobra pitanja je postavila. Znala sam zašto to radim, iako će se posle ispostaviti da je to sekundardno u odnosu na ono što ću vremenom dobiti. Shvatila sam i da ne znam zašto sam se upustila u dopisivanje sa nekim, koje se zasnivalo na svemu fizičkom. Tu su ciljevi bili kratkotrajni, a po zadovoljenju i ispunjenju cilja, nije postojala sreća koja treba da postoji kada nešto ostvariš. Zato što je pogrešno. Menjanje trećeg šablona bilo je…

82.
Menjanje trećeg šablona bilo je to da ne kritikujem sebe predugo zbog učinjene greške, već da prihvatim da je dobro da sam grešku spoznala i da ne dozvolim da se dogodi opet.
Zorana, moja najbolja drugarica već više od 10 godina, mi je uvek pričala da treba da me je briga za tuđa mišljenja, ideje, zamisli, kritike, osvrte na moje ponašanje, reči, gestove. I bila je poprilično izrazita u tome. Na rečima je bila vrlo oštra i jaka i poverovali biste joj, ali ni ona sama nije mogla da isprati to što mi je govorila. Svakako, tada je prepoznala da radim nešto što većina ne bi odobrila, a znajući me, požurila je da mi kaže, a i sa svakom ili svakom drugom fotografijom da me pohvali. Što moj izgled, to i odluku da radim to što radim. Za nju je to možda bilo nešto potpuno pirorodno, bez planiranja, ali meni je svakako donelo vetar u leđa.
Zoka cimerka je osoba za koju verujem da je, od svih mojih prijatelja, poznanika, najnačitanija osoba, sa vrlo otvorenim umom. Religizona je, ali od nje nećete čuti osude ako se ne ponašate po crkvenim kanonima. Vernike zamišljam kao nju. Veruje, ali vam ne trlja o nos svoju veru, niti vam propoveda kako vi treba u isto to da verujete, isto tako da se ponašate, da mislite, da jedete. Rado će pričati o religiji ako to želite, istaći će svoje mišljenje bez nametanja i želje da opovrgne, osim ako se radi o stvarima koje su unapred definisane, a vi pogrešite u nabrajanju. Ona mi je često pisala u vezi mojih tekstova. Sa njom sam se i redovno čula po dolasku u Kinu. Njoj sve možete da kažete, bez straha da će da vas osudi. Imati takve ljude oko sebe, zaista je retkost. Govorila mi je da su mi fotografije dobre, da ništa u njima nema loše, ni provokativno i da ako neko doživljava to na taj način, to govori mnogo o toj osobi, a ne o meni i fotografijama. Bila sam saglasna sa njom.

83.
U školi još uvek traje upoznavanje sa studentima i profesorima. Uprkos naporima da se sa pojedinima bolje zbližim i upoznam, to ne ide tako lako. Svi oni, s kojima sam igrala i igram basket posle škole, me ni ne vide na hodniku škole, dok u kantini izbegavaju svaki mogući susret pogledom.
Na grupnom ćaskanju mi stiže poruka od koleginice Džang (profesorka fizičkog) da ću morati da učim decu nešto kinesko. Pošto vičet (eng. wechat) ima mogućnost prevođenja sa kineskog na engleski, koristim se njime, ali bezuspešno. Nesreća ove struke je nedovoljan vokabular sportskih izraza u prevodiocima, koji onda sve prevode bukvalno. Idem od Nikol, preko Endija do Keti u nadi da će mi razrešiti misteriju čemu treba decu da podučavam. Odgovor dobijam na kineskom. U redu, shvatam da je to njihov univerzalan naziv za nešto i da za to nemaju prevod, shvatam i da je vezbanje uz muziku. Koleginica Džang mi govori da će mi u toku dana prebaciti snimak toga što treba da učim decu, pa da ja odatle učim, sama.
Pod stresom sam, razočarana postupcima od strane kolega. Ne mogu da shvatim da nekome, ko je prvi put u tvojoj zemlji, daš video i kažeš: „Nauči ovo sa videa, a onda uči i decu.“ i to svestan da je video na kineskom. Svoje momente razočaranja uspevam da savladam uz klavir.

84.
Imamo nekoliko gluvih soba, otključane su i koristim te trenutke da sviram klavir posle ručka. Na dirkama znam da sviram samo Mi idemo preko polja i Na kraj sela žuta kuća. Dolazim na ideju da preko jutjuba pretražim video uputstva kako se svira određena pesma koja mi se dopada. Pošto note ne umem da čitam, tražim videe na kojima su obojene dirke koje treba da se odsviraju. Sledeći korak, nakon priznavanja da sam koordinacijski nerazvijena za klavir, bio je da video maksimalno usporim i tako pokušam bar jednu pesmu da naučim.
U sali za ples je slika već promenjena u odnosu na prošlu nedelju. Euforija oko toga što sam belkinja i što pričam engleski ih je prošla i sada tu postojim da hvatam korake i da ništa ne razumem dok koleginice ćaskaju jedne s drugima. Čak i uputstva koja dobijamo su samo na kineskom, na šta meni Lisjan govori: „Ti si baš dobra, samo prati.“ I tako počinje moje učenje gledanjem bez razumevanja reči i nota.
Dobila sam video od Džang, tačnije dva videa. Jedan je to „nešto“, a drugi metodika za to nešto. Ispostavilo se da Kinezi imaju i neguju sletsko vežbanje, a preda mnom se nalazio zadatak da naučim jedno, a zatim to znanje prenesem na decu.

85.
Svakog utorka, u toku petog časa se održava sastanak internacionalne divizije (ID). Na sastancima se već nedeljama priča samo o životu u Kini, da li smo se smestili, da li nam nešto nedostaje u stanu, šta bismo želeli da nam škola obezbedi da bismo funkcionisali prirodnije. Njihovo: „Sve mi daj.“ se u većini slučajeva isplatilo. Kažem njihovo, jer ja nisam znala šta mi fali, osim što mi plafon malo prokišnjava od komšije iznad. Jednom sam čak i rekla Teriju da sam iznenađena šta sve dobijamo od škole i da ne mislim da bismo imali takve uslove bilo gde drugde. Dobili smo filtere za vodu sa dve boce od po 18L, koje naručujemo preko vičeta kad potrošimo. To je u mnogome olakšavalo život, pogotovo kad zaboravim da kupim vodu, pa onda pijaću sipam u kuvalo, prokuvam je i čekam da se prohladi da bih je pila.
Pored ovih zahteva, bili su i ti da bi trebalo da imamo prostoriju za kafenisanje i okupljanje, a da to nije zbornica, jer tu radimo. Kafenisanje ne može da prođe bez kafe, pa bi bilo dobro da nam obezbede i aparat za kafu, a i mikrotalasna bi legla dobro, da podgrevamo obroke, kao i neki frižider da odlažemo hranu koju donosimo od kuće, a Kelvinu je čak palo i na pamet da bi bilo dobro da imamo prostoriju u kojoj možemo da se odmorimo na nekom kauču. Svima je najviše smetalo što niko nema svoju učionicu, nego smo u zbornici zajedno, pa se smenjujemo po učionicama (sali).

86.
To za zbornicu je i meni smetalo, jer obično profesori fizičkog imaju svoj kabinet. Već sam videla sebe kako koristim rekvizite koje imamo i kako radnim danima, tokom vremena kada nemam nastavu, provodim vežbajući, slušajući muziku, a da nikome ne smeta (čitaj Džo). Ali je zamisao postojala i zbog činjenice da bih bila bliže sali, kako bih bila dostupna studentima. Kroz razgovor sa Vilom, shvatila sam da moje pitanje za kabinet profesora fizičkog nije došlo do njega, jer je bio iznenađen time da ga nemam. Obišli smo salu u potrazi za kabinetom, ali nijedan prostor nije ukazivao da će tu biti kabinet. Bilo mi je žao, pomalo sam bila i razočarana. Toliki prostor, na sve su mislili, a nema nečega što je osnovno.
Odlučujem da u školi počnem sa učenjem sletskih vežbi koje mi je prebacila Džang. Odlazim u salu, stavljam laptop na binu, koja stoji u sali još od otvaranja škole, puštam snimak i pokušavam da naučim ne koristeći video metodike, koji je usporen tri do četiri puta, a instrukcije su na kineskom. Naravno da sam se precenila. Prvi takt uspevam da savladam bez metodike, ali za naredne mi je bilo potrebno da gledam usporen video i da učim takt po takt.

87.
Pauza za ručak i odmor je prošla, počinju časovi i Džang dolazi u salu sa decom. Tu, dakle, ne mogu da vežbam. Odlazim sa laptopom u hodnik škole. Nervoza u meni raste sa svakim neuspešnim pokušajem. Volela bih da je bar neko od dvoje kolega fizičkog tu, da me pogleda kako izvodim naučeno, da isprave šta nije dobro, ali o tome mogu samo da sanjam.
Iako mi je Džang rekla da ne žurim sa učenjem dece sletskih vežbi, šalje mi poruku sa pitanjem da li sam počela i ako nisam, da bi možda trebalo da počnem, jer nećemo imati mnogo vremena. Za šta vremena, ne znam. Kada je rok za to, takođe ne znam.
Sa decom iz nacionalne divizije radim osnovno iz trčanja, sprinterske vežbe. Često svraćam u prostoriju gde nam stoje rekviziti, jer ne znam šta sve imamo. Kolege imaju spisak opreme koja nam stiže, ali ga ne dele sa mnom, niti o tome razgovaramo. Zapravo, ne razgovaramo ni o čemu. Više i nisam sigurna da je to samo zbog jezičke barijere. Čak sam i ključ od ostave dobila nakon nedelju dana, jer sam objasnila Vilu da je besmisleno da jurim profesora Li Šin Šue svaki put kad bi trebalo da imam čas, a onda i posle časa da mu vratim ključ, jer možda on nekad neće biti u zbornici gde su profesori nacionalne divizije (ND).

88.
Sa studentima nacionalne divizije vidim pomak, a i oni se polako oslobađaju. Naučili su osnovno što omogućava da čas počne bez velikih teškoća. Ideja mi je da ih makar naučim zagrevanju i pravilnom brojenju, jer vidim da je kod njih sve na osam. Kružne pokrete ne broje tako da jedan krug bude jedan broj, ili jedna cela nota, već su to nekad polovine ili četvrtine, a nekad i nešto između. Ako ih naučim koja je vežba za koji deo tela, uz pravilno brojanje, da samostalno izvode, a i pred grupom, verujem da ću podstaći njihovo samopouzdanje, i zbog engleskog jezika, a i zbog vladanja grupom. Pored toga i sa njima započinjem sprinterske vežbe. U glavi mi sve vreme odzvanja: „Aktivno vreme dece na časovima je oko 8 minuta, sve ostalo su objašnjavanja, organizacija i sl.“ Muči me pomisao da se ne kreću dovoljno, a obzirom da ih je trideset šestoro, u školi imamo atletsku stazu sa šest traka. Dok poslednji, koji čine šestu vrstu, dođu na red, već su se ohladili. Demonstraciju sam morala da izvodim nakom svake druge vrste, jer im engleski je odvlači dovoljno pažnje kao kineski, pa neki ni ne gledaju kad objašnjavam, dok neki ne znaju ni šta da gledaju. Preispitujem se, svoj način rada, čas, odnos prema studentima.

89.
Subotom i dalje čistim ceo stan. Zadovoljna sam činjenicom da mi to ne predstavlja teškoću i moranje, već me vodi pokretačka želja. Kineski i dalje učim preko aplikacije i to najčešće uveče, pred spavanje. Nakon dve nedelje u školi i konstantnog truda s moje strane da se približim i združim s kineskim profesorima, postajem malo razočarana, a sa razočaranjem se smanjivala želja za učenjem kineskog.
Nedelju sam posvetila učenju sletske vežbe. Pronalazim zabavu u tome, zasmejavaju me greške koje se događaju, kao i to što sam naučila da brojim na kineskom. Od sutra počinjem sa podučavanjem dece! Nestrpljiva sam, potrudila sam se, u glavi postoji zamisao kako će sve teći. Iskoristiću binu koju nisu sklonili iz sale, popeću se na nju da mogu da me vide i učiću ih takt po takt, uz brojanje, a onda uz muziku, baš kao što smo mi učili na fakultetu.
Društveni život mi je i dalje obogaćen društvenim mrežama. Sve se manje ljudi javlja, od mojih poznanika i prijatelja. Luka mi je javio da je imao problema sa devojkom jer je greškom njoj umesto meni poslao da mi je jedna fotografija dobra. Priroda Lukinog i mog odnosa je bila čista, nijednog trenutka se u tome nisu nazirala simpatisanja. Ponudila sam se da pošaljem poruku njegovoj devojci. Rekao mi je da mu je žao što mu ne veruje, ali i da se objasnio nekoliko puta, ali da ona i dalje odbija da vidi pravu sliku.
Bljesnulo mi je pred očima. Ta devojka je bila kao moje ogledalo… Bilo je poražavajuće priznati to sebi.

90.
Bilo mi je čak i smešno što je iko mogao da ljubomoriše na mene. Mnogo sam se poredila, sa drugima. Svaka moja ljubomora je bila usmerena ka prošlim ljubavima i proisticala je iz svega što sam uviđala da ta osoba poseduje, a da ja nemam. Toliko sam daleko išla da sam bila u stanju da kroz profil na društvenim mrežama napravim psihički profil osobe. I koliko to smešno i jadno zvučalo, nisam pravila velika odstupanja i greške.
Luka je nažalost bio ostavljen, ali postupak njegove tadašnje devojke me je naterao da se duboko zamislim i zađem u delove sebe koja sam prihvatala i pravdala priznanjem koje je nekad zvučalo i kao hvalisanje: „Aaa ne, ja sam ljubomorna i ja to priznajem.“ Uviđam i sledeće… Ja nikad nisam volela. Kad voliš, ti želiš da ta osoba bude srećna, čak i ako sreća te osobe nije kraj tebe. Kad si ljubomoran, ti si marioneta ega koji se plaši da će biti izigran i prevaren, a to je za ego nedopustivo. To je valjda ta bezuslovna ljubav.
Sada kada sam spoznala sebe bolje, uzroke svoje ljubomore, način njenog uticaja na mene, rešila sam da to i promenim. Kako sam bila sigurna da neću uskoro ulaziti u vezu, odlučila sam da počnem od odnosa sa prijateljima i porodicom.

91.
Razumevanjem da mi se neko ne javlja zato što ima i sopstveni život, a ne zato što me je zaboravio. Pa i sama se nekad ne javljam ljudima na koje često mislim. Ljudi mi se češće javljaju kada imaju probleme, a kada su rešeni istih, nema ih. Trebalo je da mi bude drago što je u njihovim životima sve u redu i što su srećni i što mogu da budem tu za njih kada im treba. Svako deljenje sumnje sa mnom o svom partneru, od strane poznanika, nisam sagledavala više ljubomornim očima i sa negativne strane ispunjene nepoverenjem. Sliku jesu urušavale osobe koje su mi se javljale iako su bile oženjene ili u vezi, ali ako sam u bilo šta ikada verovala, to je da nisu svi ljudi isti…
Svanjava ponedeljak, druga polovina septembra počinje. U školu još uvek idem biciklom. Vetar je jači danas. Bicikl parkiram iza ograde koja je graničnik za građevinske radove koji su još uvek u toku. Nosim i kesu sa sobom da prekrijem sedište, za slučaj da padne kiša, a i da zaštitim od prevelike prašine. Dolazim u kancelariju, svima govorim dobro jutro, većina uzvraća i upućuje pitanje: „Kako si provela vikend?“ Kad me tako pitaju, moj vikend zvuči potpuno dosadno, jer sam bila u stanu oba dana, ali se u tom stanu toliko toga dešava na mom mentalnom i fizičkom nivou, da ne mogu time odgovoriti na pitanje koje je postavljeno kurtoazno. Uzvraćam istim pitanjem, odgovori variraju od putovanja u Peking, do gledanja ragbi utakmice.

92.
Puštam ponovo snimak sletskih vežbi. Omakao mi se zvuk, pa je Nikol pogledala u laptop i prevrnula očima uz reči: „Jao ne, beži od mene sa tim, ne mogu to da gledam i slušam“ uz smeh. Nasmejala sam se i pitala zašto, s obzirom da je meni to vrlo zanimljivo. Ispostavilo se da Kinezi to uče od svog prvog razreda, a onda svakog dana svog školovanja, do kraja srednje škole izvode istu sletsku vežbu. Četrnaest godina, ista sletska vežba za veliki odmor. Brzo povezujem stvari! To znači da moji đaci već znaju vežbu…
Odlazim na čas sa sedmacima iz nacionalme divizije. Objašnjavam im šta ćemo danas raditi, ali pošto me gledaju bledo, počinjem sa brojanjem i prikazom prvog takta. Izraz na njihovim licima bio je isti kao i kod Nikol. Stanje ne mogu da promenim, a ni čas. Rečeno mi je da moram sa njima da prođem ovo i to ću uraditi, iako im se to ne sviđa. Uspevam pomalo da ih animiram, jer ih imitiram kako izvode vežbu. Nezainteresovano, mlitavo, opuštenih ruku, pogrbljenih leđa, s nogama koje izgledaju kao da čekaju taksi, a ne da izvode vežbe.
Stidljivo se javljaju prvi problemi u vezi sa školom i internacionalnom divizijom. Škola još uvek nema licencu, a uslovi za jednog od naših petoro studenata nisu odgovarajući. Hans već duže vreme uči da svira instrument koji liči na ksilofon, samo je dugačak koliko ja Hans visok i ima dva reda dirki koje se lupaju sa nekoliko štapova, koji na vrhu imaju lopticu. Njegova majka upozorava da će ispisati Hansa, ako mu se ne omogući vreme i prostorija za vežbanje.

93.
S obzirom da godina u našoj diviziji košta oko 10.000 evra, čudi me da su sa zahtevima ovako blagi. Pored ovog, muči ih i pitanje doma, jer je u domu i dalje prašnjavo, a deca moraju tu da spavaju. Ne uspevam potpuno da se izolujem od dešavanja, i pomalo osećam krivicu, ali i saosećam sa roditeljima. Bilo im je obećano mnogo, a dobijaju daleko manje.
Stigle su nam knjige koje smo davno naručili za školsku biblioteku. Nudim se da pomognem Nikol oko razvrstavanja i beleženja sa spiska. Teri nailazi posle 10ak minuta i pohvaljuje nas. Njegove reči hvale me ne dotiču, pošto mu ne verujem. Osećam da ih izgovara usputno i zato što tako treba, ne zato što mu je prirodno. Sve je sređeno, zalepile smo i nazive po odeljcima, Džoen je to prekontrolisala i dobile smo njeno odobrenje, iako za isto nismo pitale. ID studenti takođe nevoljno prihvataju učenje sletske vežbe. Monika izvodi vežbu bolje od mene, u smislu da zna redosled mnogo bolje nego ja. Oslanjam se na njenu pomoć i otvoreno pitam kad nisam sigurna u to što sledi.
Svakog ponedeljka prisustvujemo podizanju kineske zastave i intoniranju himne. Deca prva tri razreda su najglasnija u pevanju i potpuno preslatki. Vojne vežbe su pomogle da se razvrstavanje po razredima, kolonama odvija brzo i neometano. Ostalo je još dvojica vojnika koji nadgledaju ponašanje u kantini i u domu.

94.
Dolazak Terija i Džo na ručak iznenadio je mnoge. Pogotovo Kineze. U kantini vlada tišina, s obzirom da vojno lice drži disciplinu na zavidnom nivou. Kad se desi da neko ispadne iz reda ili se glupira dok čeka hranu, biva verbalno kažnjen. Toliko verbalno da i vas zaboli, iako ste samo posmatrač. Ja se ne mešam, to tako traje već dve nedelje, a pošto ne razumem još uvek njihovu kulturu, rukovodim se onim: „Kad si u Rimu…“ Ako niko od Kineza ne ustaje i ne meša se čoveku u posao, onda to valjda tako i treba da bude. Teri tako ne razmišlja. Rešio je da upozori vojno lice da ne može tako sa decom da postupa. Ovaj ga ne razume naravno, ali Teri hoda ponosno, jer je uradio nešto. U njegovim očima, to što je učinio je bilo hrabro i plemenito. Rekao je čak i kineskom direktoru Sunu da opomene vojnika. Bilo me je pomalo sram. Teri je stvari radio bez takta, impulsivno, sa licem razjarenog bika. On je bio predstavnik internacionalne divizije.
Profesori ND se nisu mnogo, a većina i uopšte, susretali sa strancima i ono što vide u školi je zaključak koji će donositi o svakom narednom kojeg upoznaju.

95.
Pošto posle škole igram basket, a ponekad i badminton, dešava se da zaigram i sa direktorkom profesorskog odeljka. Da razjasnim, mnogo je direktora različitih sektora. Ni dan danas ne znam ko je sve direktor čega. Gospođa Li je lepa i sposobna žena, kineski uporna sa dobrim držanjem tela. Badminton igra dobro, bar ovo dodavanje bez mreže. Dolazi i profesorka psihologije, sa kojom sam se upoznala još na plesu, od kog je ona odustala, jer tvrdi da je mnogo smotana za ples i da se ne uklapa među nama, te ne želi da kvari. Rekla sam joj da ćemo naći nešto što voli, pa ćemo to vežbati. Badminton i stoni tenis su joj omiljeni. Ona je umilna, uvek ima osmeh na licu i engleski govori stidljivo, ali je razumem. Udata je, a starija je od mene dve godine. Retko se viđa sa mužem, kao i ostali profesori sa svojim porodicama, jer žive u školi, spavaju u domu gde i stidenti, jer stanovi za profesore još uvek nisu izgrađeni. Divim im se. Pretpostavljam sa nisu potpuno zadovoljni takvim načinom života, ali oni pronalaze snage i volje da se rekreiraju i obogate svoje vreme.
Keti se uskoro seli kod mene u zgradu, prvi ulaz. Živeće sa Lijem, koji joj je najbolji drug. Li ima ženu i ćerkicu, Keti ima muža i ćerkicu. Oni ne žele da žive u domu, te će zajedno plaćati stan, a vremenom će i njihove porodice tu doći da žive.

96.
Prenosimo stvari. Pošto je kasno, resila sam da im dam čokoladne keksiće koje sam imala i wc papir. Nigde u blizini nisu imali ništa da kupe, a wc papir je stvarno potrepština bez koje se ne može. Ili se bar ne bi valjalo. Dogovaramo se da se nađemo ujutru u 7.20 kod njihovih vrata, voziće me do škole. Oni su razredne starešine, pa moraju u školi da budu već u pola 8.
Raduje me što su se preselili. Čine mi se kao dobri ljudi i možda ćemo ponekad moći da se družimo, da razmenjujemo znanje jezika.
Odlučujem da iskokam kokice, pa da im odnesem da probaju, ali ne ide kako sam planirala. Kukuruz izgleda čudno, uopšte se ne koka, samo gori i postaje sve crnji. Verujem da je loša tura bila, te pokušavam opet, ali ishod biva još gori, a stan je u dimu. Kukuruz izgleda polomljeno i kao da nije kokičar, ali znam da sam prošli put kokala. Jedem i ovo izgorelo, nije toliko loš ukus, osim što stvarno nisu kokice.
Ujutru kucam na vrata Keti i Lija. Li otvara, a Keti tek pere zube. Ne volim kad neko kasni, ali ne mogu da budem ljuta, ipak mi čine uslugu. U školi novosti. Još uvek se nisam privikla na sedmake nacionalne divizije, na učenje sletske vežbe, a već stižu novosti. Kolege koje predaju fizičko mi saopštavaju da će se svakog dana od 15.10 održavati zajednički čas. Kako mi ništa nije jasno, dogovaramo se da imamo sastanak posle ručka i da povedem Kelvina da nam prevodi.

97.
Kako je vreme prolazilo, sa Kelvinom sam sve više postajala prijatelj, jer smo uvek zajedno išli na ručak i večeru, a i često smo posle ručka ostajali sami u kancelariji. Kinezi spavaju u to vreme, u domu, Rob i Megan su na ručku van škole, Džo ide u teretanu, a Teri je u svojoj kancelariji. Brzinski sastanak sa kolegama uz Kelvinovu pomoć je prošao, a ja sam još uvek u oblaku nejasnoće. Sva deca, od prvog do šestog razreda će imati ovaj zajednički čas, a na nama je da se dogovorimo da li bismo da se podelimo po razredima i svako drži neku aktivnost, ili bismo svi zajedno da posmatramo decu tokom neke aktivnosti. To znači da je tu oko 200 dece u isto vreme, a nas troje. U toku razgovora zaključujemo da je bolje ako se podelimo. Nude mi da ja odlučim kome bih da držim taj čas. S obzirom da ne znam decu, govorim da mi je svejedno. Li Šin Šue je izrazio zelju da bi petake i šestake, jer nji.a svakako predaje fizičko, Džang kaže da bi trećake i četvrtake, jer je trećacima zamenik razrednog. Meni ostaju prvi i drugi razred, s tim da u školi imamo dva odeljenja prvog razreda. To znači šezdesetoro dece, na mene jednu. Deca ne znaju engleski, kao ni ja kineski.
Ne klonem duhom, verujem da ako bih našla zanimljivu muziku i koreografiju, oni bi mogli to da imitiraju, muzika bi im privlačila pažnju, a uz to bi naučili malo engleskog. Postajem poletna oko ovoga.

98.
Sa sedmacima dobro napredujem sa učenjem sletske vežbe. Ponekad se javi problem sa određenom decom, za koju ne znam da li su bezobrazna ili je nerazumevanje uzrok takvom ponašanju. Na ID sastanku se govori o zabrinutosti zbog potencijalnog Hansovog ispisivanja iz škole. Roditelji su još uvek nezadovoljni stanjem u domu, koji je prašnjav. Teri je sve napetiji, svako se uključuje u diskusiju i deli svoju zabrinutost zbog Hansovog ispisivanja. Hans mi mnogo pomaže u nastavi, jer najbolje razume engleski, pa prevodi ostaloj deci. Delim svoj zaključak na sastanku, za šta su se svi složili. Nastava bi bila daleko teža bez njega. S druge strane, iznenađena sam da nisu roditelji svo petoro dece ispisali decu kada su videli da je škola nedovršena i da nema licencu.
I večeras ostajemo na basketu. Evidenciju prisutnih u školi vršimo preko aplikacije koja se zove Ding Tok (eng. Ding Talk). Moramo se ulogovati pre 8 ujutru, i izlogovati po završetku posla. Ja sam tu pronašla „rupu“, te sam se odjavljivala sa posla uvek posle završenog basketa. Za ovu aplikaciju najvažnije je da ste u trenutku prijavljivanja i odjavljivanja stvarno u školi, kako bi vam uopšte bilo dozvoljeno da obavite tu obavezu. Moja mala prevara je značila da ja radim prekovremeno skoro svaki dan, a za prekovremeni rad se dobijaju slobodni sati.

99.
Dešavalo se i da zaboravim da se ulogujem/izlogujem, ili da aplikacija ne radi kako treba, pa mi ne prepoznaje lokaciju i pokazuje da sam van škole, čak i kad nisam. Ovakve zbrke omogućile su da ne varam mnogo, a i često je ispadalo da i nisam u školi. Kako nisam bila jedina sa tim problemom, na sastancima ID-a je počelo i o tome da se govori. Nezadovoljno i optužujuće prema Kinezima i aplikaciji. Osposobljavanje i upoznavanje sa aplikacijom bilo je na kineskom, te stvarno mnogo toga nismo mogli da „pohvatamo“, a činjenica da i ono što smo uspeli da shvatimo, nije išlo glatko, stvaralo je nervozu.
Sa plesnom koreografijom smo pri kraju. Još uvek ne znam datum nastupa. Trebalo je da bude polovinom septembra, ali to je prošlo, a novih informacija nema. Energija i odnos sa koleginicama na plesu je odavno splasnuo. Ja i dalje srećno odlazim na to, jer mi to omogućava da se krećem i radim ono što volim, ali me promene odnosa ljudi iznova iznenađuju i razočaraju. U tim sitnim razočaranjima, ja polako odustajem od učenja kineskog, a pod čestim slušanjem žaljenja na Kineze, sistem, školu, bivam i sama zaražena negativnim pogledom na sve što se dešava. Čak i kada sam pokušavala da govorim kineski, izbacivalo me je iz takta to što pogrešno akcentovanje njima ne budi nikakvu ideju šta biste mogli da kažete, pa su pokušaju postajali ređi i sa sve manjom željom da se trudim više u unapređivanju.

100.
Kelvin tvrdi da će vremenom biti lakše, kad se naviknem na jezik kroz slušanje istog. To bi i imalo smisla, kada bih razumela šta govore, pa da samo slušam. A i toliko smo izloženi kineskom, da i kada ne želim, moram da ga čujem. U stanu i dalje nalazim mir i pozitivnu energiju. Navikavam se na samački život, iako nikada tome nisam težila. Osamostaljivanju da, život u dvoje da, ali potpuno samački, u državi gde ne mogu ni da pogodim šta piše iznad vrata prodavnice, frizerskog salona, marketa i sl., u gradu gde nemam niti jednog prijatelja, a svaki pokušaj da sa nekim postanem prijatelj, nije vodio ka tome. U jurnjavi da imam prijatelje, samo je jedna osoba sve vreme bila tu, a nisam je smatrala prijateljem. Ja… U ovakvim razmišljanjima i mnogobrojnim bezuspešnim pokušajima, shvatila sam da imam sebe i da sa sobom treba i mogu dalje da radim, da se družim, da se navikavam i učim više o sebi.
Počinjem češće da pišem tekstove, mnoge prođem u glavi, a nikad ih ne prenesem na papir. Zamislila sam se, da li bih stvarno volela da nekad objavim knjigu. Iovako sam verovala da ću u Kini početi i napisati svoju prvu knjigu, davno planiranu, za moju najveću platonsku ljubav, ili možda o razvodu mojih roditelja. Te dve stvari su najviše uticale na moj život, ali nisam nikako pronalazila inspiraciju da pišem o tome. Ili nis htela da je pronađem. Inspiraciju sam videla u trenutnom životu. Ono što prolazim je podjednako vredno da se zaista proživi i sigurno ima razlog da sve ide baš ovako. Teško, samački, otuđeno od svih, pa i od same sebe…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s