Priče

Praznici BB

Javljaju mi iz rodne zemlje da slave Badnji dan, veče, Božić. Nije da sam zaboravila, kako bih i mogla. Javljaju, čestitaju, fotografišu se i snimaju. Ja sam negde gde crkve ne postoje, gde badnjaka nema, vatru nemam razloga da palim, hranu ni ne znam da spremam.

Sve što imam od Badnjeg dana i Božića jesu sećanja na okupljanja. Miris bogate trpeze sa uvek jarkim bojama stolnjaka, divnih salveta, pune kuće osmeha, priče, muzike koja smeta pa je brzo smanjimo da bismo mogli da pričamo kao da se nikad nismo videli, miris kuvane rakije koja te omami i bez konzumiranja. Imam sećanja na noćne liturgije iz male crkve na starom groblju, na hladnu zimu ispred crkve jer mnogo ljudi dolazi, na pse koji laju kada zvona odzvone ponoć da jave da je došao najradosniji hrišćanski praznik. U tu sam crkvu išla zbog najboljeg druga. To nam je postalo mesto gde se viđamo jednom od 5 viđanja godišnje koliko imamo. Stignemo i da se nasmejemo, i da ćutimo i da pričamo… Imam sećanje na ljude, na njihovu toplotu posle pričesta, njihove zagrljaje i iskrene želje, Božićne.

Sećam se i ulica kojima idem od majke do oca, kako bih bila sa oboje tokom tih dana. Sećam se sestrinog pevanja u crkvenom horu, učenja Božićnih pesama zajedno sa njom i njena uveravanja da mi ne ide loše, iako nisam ni približno dobra u tome kao ona. Sećam se pasa kojima nosim kosti i ostatke mesa sa trpeze, njihove sreće. Sećam se taksista kojima je stanica toliko glasno pojačana da se čuje kroz tanke zidove našeg stana na poslednjem spratu stare zgrade.

A tek mog psa kako se sećam. Voleli smo da je pustimo u kuću kada se okupimo i da je gledamo kako se gurka pored peći da se ugreje, ali u isto vreme i gleda krajičkom oka u nas, kao da želi da dobije svoje parče česnice, ali u vidu nečeg mesnatijeg. Ah da, i gorak ukus vina koje popijem sa drenom svako jutro, za zdravlje tokom cele godine. Lomljenje česnice u kojem uživam najviše kad brat izvuče paru, jer ga to zaista usrećuje, a i baba mu je stalno govorila gde je, pa sam i navikla da je on izvuče.

I deluje zbrkano, ali imam svoj Badnji dan, veče i Božić sećanja. Nije mnogo, ali je dovoljno da budem zahvalna i da se radujem nečemu što će opet doći jednog dana. Nije taman, ali usrećuje činjenica da su svi koje volim živi i na putu da budu i zdravi, i da se vesele praznicima, kao što i treba.

Ne treba više. Sećanje nekad ume da bude sve.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s