Proza

Duševni bolesnici

Duševni bolesnici se ne leče u ludačkim košuljama, već u krevetu. Ne ustajem, jer sam slaba. Noge mi podrhtavaju, ne mogu na njima da se nosim, ruke se tresu, ništa ne mogu da držim u njima. Srce kuca toliko jako, kao da me podseća da je živo, a da ga ne tretiram tako.
Ova bol se nastanila u mom telu i proizvodi čudne zvuke. Osećam da je moje telo gitara, i da u njemu nastaje ta muzika. Lomi me svako trzanje žice, jer je svako okidanje pogrešno. U paramparčad se raspadnem, pa se skupim u osmeh i dajem ga drugima. Iz pepela se izdignem da pomognem tužnima, pa se vratim sebi samoj, raspaloj.
Ne prihvatam, a volela bih. Kliziš mi kroz prste, a da te nisam zapravo među njima ni imala, zagrljaj ostaje prazan, ispunjen maštom i željom o tebi. Na kolena padam, povijenih leđa i pognute glave. Kroz stisnute zube, a onda kroz vrisak te molim: „Ne odlazi iz mog života!“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s