Priče

Baba Ruža

Danas sam se setila baba Ruže. Komšinice, žene, babe, ali ne i majke. Baba Ruža je živela sprat iznad nas u stanu gde sam imala bezbrižno detinjstvo. Nakon što smo taj stan prodali, prodali smo i bezbrižnost… To je sada manje važno.
Znate, setila sam se baba Ruže dok sam gledala vrata od toaleta koja se otvaraju na unutra. Prošlo mi je kroz glavu: „Kako to čovek može da zna, kako možeš da odložiš smrt, dok nekoga ne vidiš poslednji put?“ Baba Ruža nije živela mnogo, ako njen život merim svojim godinama. Bila sam tamo neki razred manji od petog. Voleli smo Peca i ja da odemo kod nje i čika Ljube, da pravimo zezalice baka Ruški. Mislim da su se voleli mnogo Ruža i Ljuba, iako nisu imali dece da to dokažu.
Čika Ljuba me je uvek grdio zbog lošeg rukopisa i govorio mi da pišem kao nogama, pa sam jednom čak i probala da pišem nogama da bih mu dokazala da greši. Mada jesam loše pisala. Baba Ruža nas je često čuvala i zvala na ručak. Peca i ja smo joj priređivali razne srčke svojim neslanim šalama. Što je više komšinica Ruža bila uplašena, to je nas više radovalo to što smo izveli. Sećam se, otišli smo Peca i ja kod komšinice Ruže i Ljube i tamo je stajao Neskvik. Jeli smo ga kašičicom, bez mleka, dozvoljavala nam je. Onda nas je Ljuba nagovarao da kažemo: „Puška!“ dok nam je prah Neskvika u ustima. Ružine molbe da to ne radimo i vidno uplašene oči su nam bile podstrek da to ipak izgovorimo. Dovoljno je bilo „PU“ da se sav prah razleti po kujni. Nije se ljutila na nas, nego na Ljubu, a mi smo se smejali. Sećam se još, prali smo sudove Peca i ja, sudopera se zapušila, a Peca je uplašeno trčao do njihovog stana i vikao: „Poplava, čika Ljubo!“, sjurio se naš spasilac niz stepenice i grohotom se smejao. Voleo je naše neznanje o običnim stvarima. Govorili su da smo dobra deca.
Jednom smo, eto i toga se sećam, gledali film i u trenutku kada je u filmu čovek skočio za zgrade, mama je vrisnula iz kuhinje. Peca i ja smo se smejali što se mama plaši za čoveka na filmu, ali kada je uletela u sobu, užurbano govoreći dok je skakala na krevet: „Diži noge, diži noge, gušter je u kuhinji!“ nisam više znala da li da se smejem. Mami je sa zavese gušter pao na ringlu dok je spremala ručak i ostavila je našeg mačka zatvorenog u kuhinji sa nemilosrdnim gušterom, za koji sam tada verovala da je krokodil. Peca je poslat po spasitelja Ljubu, koji je opet velikom problemu prišao sa mnogo smeha, ali i sa malom dozom neverice prema uplašenoj mami od malog guštera.
I onda kad me je pas jeo za gornju usnu, Ruža ga je dovela da ga upoznam, znala je koliko volim pse, ali svakako nije očekivala da ću mu kolenom zgaziti gnojavu šapu, dok sam se pućila ispred njegovih čeljusti s namerom da mu dam jedan sočan poljubac. Eto, kad tad nije umrla verujući da je ona kriva što je dovela psa, ne znam kako je mogla da umre uopšte. Bar ne tako brzo. Volela sam da se lečim kod njih. Usna mi je bila naduvena od ujeda, a oni su imali neki led koji je ličio na kriške voća i to u raznim bojama. U sobi u kojoj sam ležala i držala led, stajala je figurica belog čovečuljka koji viri iz šešira, sa zastavicom u ruci na kojoj piše: „Bolje dva metka u dupe, nego jedan u glavu“. Nije mi to bilo jasno. Mislila sam, zašto bi iko uopšte primao metke.
Vreme je prolazilo i ne znam kako se dogodilo, ali sećam se da posete Ruži i Ljubi više nisu bile sprat iznad, već u bolnici. Nisu to ni bile posete, već jedna jedina, poslednja poseta. Kažu da nas je tražila, želela je da nas vidi. Kada smo došli s mamom, sto joj je bio pun voća, plazme i sokova. Pomislila sam da je baš dobro kad si u bolnici, mnogo hrane i sokova, iako nisam nikada pila sokove, ali te puste gladne oči.
Smejali smo se nešto sa Ružom, meni je izgledala isto. Valjda kada ste dete, ne vidite ljude fizički, nego onako kako ih pamtite, vidite njihovo biće. Ružina energija je bila ista, kao i kada je bila zdrava, samo zbog nas. Zamolila je mamu da je odvede do toaleta, jer nije mogla da ide sama. Otpratili smo je zajedno. U susednoj sobi, slučajno se zadesio neki moj deda, o kome ne znam ni izbliza koliko o Ruži, a ni nemam uspomene kao sa baba Ružom.
Sestre i doktori su se razjurili po hodnicima i oko toaleta. Ruža je umrla u wcu, pala je i vrata nisu mogla da se otvore zbog njenog beživotnog tela. Vrata su se otvarala na unutra. Ruža je znala da će umreti, nije želela pred našim očima. I eto, umrla je tako da neko mora da preskače vrata od wca da bi je pustio. Na trenutak i Ruža je bila zvrk poput mene i Pece, kada smo zaključavali vrata i nismo hteli da je pustimo. U ovoj igri je pobedila.
Rano jutro, prostran wc u Kini, jedna vrata. To je bilo potrebno danas da zaživi sećanje na baba Ružu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s