Izvinite, gde se prodaju zagrljaji? Potrebni su mi kao vazduh i želim da platim.
Koliko je avionska karta do zagrljaja? Koliko je neprospavanih sati zbog razlike u vremenu?
A ne, ne! Ne razumete vi. Sve se u životu plaća, ali nije jedina vrednost u novcu. Evo, ja čekam već mesecima na zagrljaj celim telom, na onaj što govori priče, a stvara uspomene, onaj kroz koji protiče energija druge osobe, pa se upijate. Nije to čekanje kao sedenje u ćošku, to je pozadina ovog života. Očajnička potreba za „samo“ zagrljajem. Vi sigurno imate mogućnost da nekoga zagrlite svakoga dana, ali ne rukama, već bićem. Glupi ste, ako to ne koristite!
Otplaćujem poslednju ratu koja se broji mesecima bez zagrljaja. Skupo je, jedva i da mogu da priuštim, ali izgleda da moram. Meseci svakako prolaze, ne pitaju oni za nedostajanje, za zagrljaje, njihovo je da postoje, da teku, moje da ispunjavam to vreme. To i činim! Jastuk mi je mekan i nema glavu da nasloni na moje rame, a ni ruke da raširenim prstima upiju moja leđa ili pomaze kosu. Pokušala sam.
I da vas pitam još, s koliko ljubavi vi plaćate zagrljaj, a sa koliko ljubavi ga prodajete?
Pijaca zagrljaja
