Sve ima svoj peščani sat. Nečiji je pesak sitan i fin, pa lakše klizi po staklu, brže ispuni praznu polovinu. Neki su satovi više ispunjeni peskom od drugih, ali svaki istekne. Ponekad, satovi nam se ne usklađuju sa satom druge osobe.
Druga osoba pripremi mini peščani sat za nas, a mi pripremimo jedan veliki poput piramide, da traje koliko i one. Onda patimo, a samo treba da prihvatimo da je naš pesak iscureo u nečijem životu. „Samo“ nikad nije tako jednostavno koliko zvuči i zato ne volim tu reč.
A vreme otkucava, pesak curi. Kako ćemo ispuniti onu prazninu koja ostaje nakon što pesak iscuri, od toga zavisi da li će vlasnik sata želeti da ga okrene, da dozvoli novo vreme.
Peščani sat
