Reči

Napisala bih ti pesmu, očekujući odgovor, znajući da ga neću dobiti, ako ga ne zatražim. Slova poređana određenim redosledom bi činila reči koje dotaknu, koje u celini sa drugim rečima dobiju smisao. To bi bile smislene rečenice.
To smo ti i ja. Sastavljeni od atoma, koja su naša slova, a mi smo reči, koje kada se spoje, imaju smisao.
Istini za volju, kompatibilni smo uz mnoge, ali ne toliko smisleni i duboki kao kada se mi spojimo.
Pisala bih ti rukama po koži. Ljudi misle da je to dodir, ali to je večno upisivanje kodova sa prstiju u tvoje pore. I obostrano je! Prsti daju i primaju, kao što i tvoja kože daje i prima.
Ušuškala bih te u pasus između ruku. Ma znaš šta je to? Načula sam da se to zove zagrljaj! Ako je jedna ruka uvod, a druga zaključak, ti nedostaješ između spojen uz moje telo, da napravimo priču.
I još je bolje! Stavila bih te da budeš naslov moje ljubavne životne priče. Naše ljubavne životne priče! Nije mnogo kad kazem život, jer život je sve do sada, iskustvo koje smo pokupili da njime ostavljamo mastilo na papiru, ali i ovo što se upravo dešava.
Razumeo bi kako slova imaju dušu, da miluju i uvlače se u mrežu krvotoka i nerava i vode do glave i srca.
Osećaš li?