Prožima me kao igla tkaninu i ostavlja prošarane tragove konca identične boje kao što sam ja. To je boja sasušenih rana, koje se ponekad pranjem obnove. Odbijam da o njima mislim, odgurujem strah od sebe, samo želim da budalasto verujem da je ovo stvarno i da će poprimiti novu dimneziju. Ne ulažem napore da se ta verovanja dese, ona su sveprisutna, baš kao i strahovi sa kojima se borim, pa me oduzimaju od lepote.
Pobediću strahove, ali boje rana će me podsetiti da se rana ranom razume, ali ne da izlečiti. Ipak, biću tu, neću posustati u toj borbi. Prestajem da perem rane, bacam ih u prašinu, maskiram ih drugom bojom, tek da bih mogla i njega da obojim vedrinom i verovanjem. Njemu dajem ono pravo, ja ću zadržati budalasto verovanje.
Kad se potpun oporavi, biće spreman da hrabro korača u svom novom puloveru, sa rukom oko struka devojke koja nema niti maskiranu boju tkanine, niti boju prave rane. Njene su boje žive, prisutnije, njemu bliže. Spremna sam. Zaslužuje to!
A i lepo je imati makar budalasto verovanje, neki se ljudi i njime oporave.
