Priče

Autobus za zaborav

Listam dnevne novine. Ne znam zašto. Dugo to nisam radila, obično mi je sve crna hronika, pa čak i deo o sportu, a horoskop mi liči na onaj koji sam čitala u prošlom dnevnom listu. Nekako, baš ovog dana, ove dnevne novine su drugačije, življe, imaju priču. Proveravam da li sam dograbila knjigu u novinskom izdanju. Po onome o čemu i kome sadržaj govori, to bi bilo potpuno prikladno. Drugačije, kreativno, naizgled isto kao i sve ostale novine, ali tek kad zaviriš u sadržaj, shvatiš da držiš blago.
Sa radija ide lagana muzika. Pedro Javier Gonzalez, Sultans of Swing na gitari. Glavni lik u dnevnoj štampi bio je jedan plavi dečak koji je gledao u prozore hotela, gde su se komešale senke njegovih želja i mašte. Po ovome što čitam, mnoge je hotelske prozore viđao u svom životu i svaki su mu se urezali u glavu, kao recke na zatvorskim zidovima.
Mašta bi mu bivala sve bujnija, kako bi vreme odmicalo, a on više upoznavao svet. Pročitala sam i par kratkih intervjua o njegovim obilascima egzotičnih ljudi u siromašnim krajevima, koji su mu ubrzali krv za naredna tri života, zatim o prijateljstvima koja su prošla neslavno, o gitarama i pričama na šinama, dok se drugi prave da spavaju, jer ko je mogao da zaspi dok on priča priču. Bilo je intervjua o njegovim divljenjima drugima. Primetila sam da je govorio za sve kojima se divi da su Čudesni. Na trenutak pomislih, kako bi bilo lepo da ja budem Njegovo Čudesno. Možda i nije bio baš trenutak, pratilo me je to tokom celog čitanja tih, od kiše pokvašenih, stranica.
Pedro Javier Gonzalez Killing Me Softly With His Song. Kida žice, igra se sa njima. Mada i glavni junak se igrao nekada na gitari! Ne znam zašto me i dalje iznenađuje bilo kakvo saznanje u vezi njega. Pedro počinje glasnije da treperi žicama, kako nailazim na stranu, u novinskoj knjizi, koja nosi naziv Ljubav. On je voleo. Izvinite, on voli! O, i to kako lako! Ona je bila i još uvek je njegovo Čudesno. Ima čak i fotografija, kao sa razglednice. Ona mu drži ruku na grudima i bdi nad njegovom glavom, dok on spokojno sedi s glavom blizu njenog srca i drži je za ruku. Ako to nije ljubav u fotografiji, ja ne znam šta je.
Onaj trenutak moje pomisli da budem njegovo Čudesno je ispario baš kada je Pedro okinuo poslednju žicu za pesmu „Ubij me nežno njegovom pesmom!“. Ovaj Pedro je nešto najavljivao, upozoravao me. I sada me mami, svira onu Another Day in Paradise. Kaže, razmisli dva puta, imamo još jedan dan u raju za nas dvoje. Opasan je Gonzalez, koliko i plavi dečak koji hoda neistraženom zemljom tik iznad vode, prateći boje koje se prolivaju iz zatvorenih hotelskih prozora.
Ne želim da promenim pesmu, gitara miluje, ali odbijam da se vratim na pomisao da ću jednom biti Njegovo Čudesno. Jer ono Čudo koje je on imao za ljubav, nije mogao niko ni da zameni, a ni da mu priđe, a kamoli neko ko ni novine ne čita. A baš sam danas rešila, po kiši, da sklonim ih sa poslednje rešetke na polici ispred kioska.
Mislim da ću ovde stati sa čitanjem. Ne usuđujem se da idem dalje. Evo ga i autobus! Tačno na vreme. Da vidim samo… Jeste, to je taj! Autobus za zaborav.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s