Priče

Zavisnik

Osetila sam kako me strpljenje i inteligencija skidaju.
Mogla sam, ali nisam htela da stanem. A možda ipak i nisam mogla. Zvučim kao pušači koji tvrde da mogu da ostave cigare. Sviđala mi se igra rečima, inteligencijom, iskustvom, strpljenjem, željom koja je osetna, ali ne i vidljiva. Iskrena i čista, koliko to igre mogu biti. Umotane želje u još veće želje, poput babuški.
Počinjem da verujem da direktno nije uvek hrabro i zanimljivo. Tačnije, nije zanimljivo uopšte, jer se njome izgubi večnost strpljenja i sagoriš brzo. A ovde je svaka reč bila varnica, svaki stih osušena grana, a razgovori kroz šapat u kasnim satima su bili vatra.
Smejala sam se glasno, dugo i kratko, a ponekad i tiho. Ne samo usnama, već i očima, telom, ušima, kosom.
Premašivali smo one sredine koje se teško nalaze, a još teže održavaju. Postavljali smo svoje granice, svakodnevno ih pomerali i bili na gornjem rubu sredine, uvek. Bilo je dobro što su nam se ivice graničnika pomerale u istom pravcu. Povećanje jednog, nije značilo smanjenje drugog i nismo dolazili u situacije da budemo saterani u ćošak sastavljen od svojih ograničenja.
Možda to znači biti slobodan. A možda su slučajne okolnosti tako namestile, da baš sada spoznam slobodu.
Ali čekaj, ja ne verujem u slučajno!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s