Skoknuli smo časkom do Venecije. Tamo mi je pričao o muzičarima i muzici. Češće je govorio o uličnim sviračima, znate već, oni s dušom. Poznavao ih je, sedeo sa njima, družio se. Nekada se čak i usudio da se dohvati instrumenta, iako su muzičari bili kraj njega. Tvrdio je da je stidljiv, ali je njegova hrabrost bila jača od stidljivosti.
Dok trepneš, eto nas u Parizu. Razumeo se u slike, tonove, slivenost boja. Ponekad se činilo kao da je svaku sliku gledao sa divljenjem, a zapravo je svaku proučavao. Gledala sam kako pravi pokrete kao pravi slikar, iako ustvari samo duboko oseća sliku, a ne zamišlja da je on kreator umetničkog dela.
U Njujorku mi je pričao o fotografiji. Nisam bila neki sagovornik, ali sam upijala sve što je imao da kaže, a bilo je. Podsticao me je pričom o fotografijama da budem stvaralac iza i ispred objektiva. Ocene su bile opisne, konkretne i naizgled nemoguće za razumeti. On je uživao, ja sam i dalje upijala.
Na kraju smo bili u… Ma, samo smo bili i postojali u sadašnjosti. Govorio mi je o pisanju i gotovo da je rečima uzimao olovku i popunjavao prazne strane sveske, koja je vapila za po kojom reči. Svaku reč sam videla kako se ispisuje, urezuje u sveske moje glave. Više su izgledale kao da se ugravirane ređaju, da me stalno na njega podsete. „Piši svaki dan, čak i kada ti se ne piše.“
Imao je priče da te zabavi, oduzme dah, nasmeje, isprovocira, natera na
razmišljanje. Imao je iskustva, poznanstva, prijateljstva i uspomene, u kojima sam na trenutak bila deo. Pričao je tiho i smireno, svesno sebe, dakle nimalo stidljivo, a opet energično, da ne poželiš da stane.
Ipak, u svoj njegovoj lakoći postojanja, znao je da se sačuva da ne pregori. I tome me je učio.
I eto, sada tinjam.
