Priče

Unutrašnji monolog na 10km

Pogledaj ti njih, oni pričaju, Nikola bi da ubrza. Rekla bih mu da nastavi brže… Super, Gorana mu je rekla.

Ok, trčimo dalje. Ljubica je kao navijena. Lupa gluposti i prepričava viceve, ne znam kako ih samo zapamti. Baš je zabavna kao trener. I kao osoba, ali za nekoga ko trči prvu trku, sigurno im znači što imaju nekog takvog da im skrene misli i unese malo humora. Eno je, odleprša dalje s Nikolom.

Jadni ovi psi što laju za nama. Sigurno će izludeti dok svi ljudi ne završe. Oni bi nam se najradije pridružili, a moraju da žive u boksu ili iza ograde. Bar ih neko voli i hrani. Kada bi nas sad pojurio pas, da li bismo uopšte mogli da potrčimo brže?

Aha! Čovek iz Kruševca! Baš je zabavno što trči s nama i zna Goranu, pa nam priča o Kruševcu i delovima grada koje sada pretrčavamo. Sjajno. Nismo se ni upoznali, ali kao da je važno, ovde smo svi trkači.

Super je ova muzika i ovi bubnjevi! I njih ću da snimim. Malo je glupo da samo ja budem u kadru kako trčim, ali ako snimim Goranu i ekipu, neću snimiti bubnjare. Dobro, trka je tek na 4km, ima vremena za snimanje. Baš dobro idemo, ne osećam se umorno, ali ne znam koliko je ovo pametno.

Pogledaj Goranu, ona ni ne izgleda umorno. Vidi se zašto treniraju.

Ok, klomparamo dalje, kažu da će sada nizbrdica i da ćemo se odmoriti. Jes, šibamo odlično. Blagi nagib, brzo se prelazi. S koje li ćemo strane sada proći kroz start/cilj polovine trke? Neumorni Rale priča od kako je trka za decu počela, muzika skoro i da se ne čuje.

Pola trke gotovo. Pa, stvarno dobro šibamo. Rale je prozvao moje ime! Stvarno ima dobro pamćenje. Mada koliko bombardujem instagram, bilo bi čudo da se ne seća.

Pojačale su tempo Gorana i Tijana, glupo mi je da ih usporavam. Možda je bolje da suptilno nagovestim da idemo prebrzo. Prebrzo u odnosu na ono što smo se Gorana i ja dogovorile. Ok, ja ću da usporim, one neka nastave tako ako su našle svoj tempo.

Harmonika se sada mnogo slabije čuje. Možda mi se pritisak u ušima povećao, a možda su se smrzli svirači, pa se ne čuje. Mogla sam da ponesem zvučnik, mada gde bih držala i zvčnik i flašicu i telefon, pa onda prepakivala iz ruke u ruku kad hoću da snimam nešto. Eto, ipak s razlogom nisam ponela zvučnik.

Lakše mi je. Imamo još 4km, taman, odlično se osećam, sada možemo da nastavimo… Čekaj bre?! Opet smo ubrzale. Možda ipak ne mogu da nastavim. Ma ajde guram ovako, kad mi je već ok.

Evo je Bilja, zaostaje. Mogla bih da joj dam neki savet ili podstrek, valjda će joj značiti. Čudno me gleda, kao da me ne poznaje. Nema veze, vidim da uspeva da održi korak. Verovatno ni ne zna koliko može.

OP! Uši su mi se zapušile. Nije strašno, proći će, dešava se kad mi bude malo teže. Kad to prođe, opet sam svoja. Eno ih trubači. Realno, teško mi je da prebacim telefon, ali biće mi žao ako ne budem snimila, sigurno će biti super. Trubači me uvek pokrenu. Snimak je baš glup, pola snimka snimam majicu i sebe kako umirem. Dobro, moći ću da isečem snimak, pa da ostavim samo deo kad prođemo pored njih. Nije neka pesma, samo bubanj udara, ali opet ne zvuči loše.

Teško mi je. Ma, da li mi je realno teško? Realno nije, mogu još da cepam.

Bilja je super, ide za nama, nije odustala. Svaka joj čast.

Tijana ubrzava! Šta joj je i odakle joj snaga? Ma ako… Gorana se dvoumi, da li za njom ili za mnom. Verovatno misli da ja znam šta radim, ali ja bih sada najradije da usporim na vreme koje meni najviše prija, ali ne ide. Mada, što ne ide? To i treba da se radi kada ti je teško. Steže me nešto ispod desnog rebra!

Gde je Bilja? Eto je iza mene, ona nije odustala. Ne mogu sad da stanem, em kao nekoga ja bodrim, em sam kao neki trener, baš bi bilo glupo da stanem.

Ovo baš boli, probada! Možda ako udahnem dublje, i skroz ispravim leđa i usporim i… Na pragu sam da priznam da moram da stanem kilometar pre kraja. Ipak, to je samo kilomter, šta je to!

Stala sam! A dobro, čovek sam i to je valjda za neki nauk. Jaooj blam, nosim majicu kluba i još na njoj piše COACH. Ljudi me bodre da nastavim i obraćaju mi se „Treneru“, pa još i dodaju „Ajmo BRC“. Koliko je zapravo loša ideja obući ovu majicu?

Krenuću, ne osećam da sam spremna, ali probaću da potpuno lagano trčkam.

Čoveče, pa ovo je kao da mi neko zariva nož! Mislim da je pametnije da stanem. Neka me bodre, krenuću kad mi telo to dozvoli.

Idemo! Ana je ponovo na stazi. 400m hoda, možda poražavajuće, ali gledaću na ovo kao na veliko iskustvo. Za početak, moći ću da prepoznam realan od iracionalnog bola, kad mi se trkačice požale, i bodriću ljude koji prošetaju, pa opet potrče, oni poznaju svoje telo. Ipak, i trener je pre svega čovek. To što sam trener me ne čini besmrtnom. Daleko sam od najbržeg trenera i rekreativca, ali imam znanje koje me kvalifikuje za trenera. Već se osećam bolje.

Mislila sam da ću poslednji kilometar pojačati, ali i ovo je u redu. Završavam za manje od sata, što je bolje od mog najboljeg vremena i na sledećoj trci će sigurno ići još brže. KRAJ! Rale me pozdravlja, baš je kralj, mada on ne zna da sam 400m hodala.

Bilja me ushićeno gleda i zahvaljuje mi se, ali meni prolazi kroz glavu da je ona to mogla, čim su je moje reči dotakle. Meni je danas mogao bilo ko da se obrati, ja ne bih počela sa trčanjem dok mi telo ne kaže da je spremno.

Dobar je osećaj što sam rečima uspela nekoga da motivišem, i taj neko nije stao kada je video mene da stajem. Možda je i činjenica da je trener samo čovek, dovoljno motivišuća činjenica za sve koji se bore u bilo kom trenutku u sportu i životu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s