Priče

Priče nakon smrti

„Srna i Darko još uvek ne znaju. U stvari možda i znaju. Procenite situaciju.“
Odlazak u kuću u kojoj je živeo pokojnik, a koju je napustio zbog odlaska na sahranu, a samo par sati nakon toga, uveliko se pripremala njegova sahrana.

Zagrljaj bake i samo pogled u oči, jer Srna i Darko ne znaju, valjda. Ipak, sklupčani sede, Srna na dekino mesto, a Darko u ćošku sobe. Izgledaju zamišljeno. Srna čak i plače i rešava ukrštenicu. Ipak znaju, zaključujem, ali ništa ne govorim. Rado sedam pored Srne, njene oči mi govore da od mene traže istinu. „Mogu li i ja da tražim reči?“, s blagim osmehom na licu joj se obraćam, „Možeš!“, okreće mi list, a oči mi se već magle od suza. Dva, tri udaha i nastavljam potragu slova, imena, reči.

„Ana, možda je bolje da odete dole, da se ne ugasi vatra“, sugestivno me priupita baka. Ustajem bez pogovora, obuvam se i letimično pogledam bakine oči koje čekaju da je pogledam. Poziva me u kuhinju i govori: „Srna i Darko ne znaju!“. Izlazimo iz kuće, silazimo niz stepenice, dole ih čekaju majka i tetka, tek pristigle kući od kako su čule vesti, obe uplakane, deca im trče u susret. Majka im govori: „Morate da budete jaki, on bi voleo da vi ne budete tužni.“ Darko otrčava uz stepenice, negde na pola staje, sklupča se, zagrli kolena i ispusti krik uz suze, pas mu brzo pritrča, a Srna u tišini plače.

Ulazimo „dole“ gde nas je baka poslala, i nastavljamo sa rešavanjem ukrštenih reči. Ništa ne govorim, ništa ne pitam, skrivam oči i suze i srećom pronađem po koju reč.

„Je l’ vam je ovo dato iz škole da radite preko raspusta?“
„Ne! To je Darkovo! Za sedmi razred je, ja sam 4.“ Po glavi mi se mota da ima godina koliko i moja sestra.

Ulazi Srnina mama, uplakana. Srna joj seda u krilo i ona plače, ćuti i sluša pomno mamu šta joj govori. Ćuti Srna, ćutim ja, a sve tri plačemo. Postiđeno se divim snazi majke da to saopšti ćerki i da joj to približi na najbolji mogući način, a onda i razumu desetogodišnje devojčice. Senka, Srnina mama, odlazi, a Srna ostaje sa suzama u očima i neutešna. Kako mi je pre toga donela maramice, pokušavam da budem duhovita i pitam je da zamenimo uloge i da ovaj put ja njoj donesem maramice, a da ona sedi. I jesam, izmamila sam joj osmeh na par sekundi.

Vraćamo se ukrštenim rečima, jer ja mutavo ćutim, plašim se da pitam bilo šta vezano za deku i za njen osećaj. Nakon dva minuta praznog gledanja u ukršetnicu, Srna progovara sa blagim jecajem: „Jedino me je on razumeo!“
Postidela sam se. Toliko zrela rečenica, osećajna, iskrena, ispunjena ljubavlju i tugom u isto vreme, a ja tupo sedim, podižem glavu i predajem joj suze i bol. „Njemu sam mogla sve da kažem! Pošto se tate ne sećam, on mi je bio kao tata. On je Darku plaćao pripreme i terapije, bazen.“ Promeškoljila je osmeh: „Crtali smo zajedno!“ Začuđeno pitam šta je deka mogao da crta, bio je slep. „Svašta! Nacrta nešto. Igrali smo se nindže. Ja se šunjam, on sedi u stolici i treba da me dodirne kada misli da želim da prođem pored stolice.“

Ona se igrala, a on vežbao svoje osećaje, darovao joj svoje slobodno vreme i izazivao joj osmeh kao taj na koji su se slivale suze dok mi je sve prepričavala. „Danas mi je rekao da mu očistim mašinicu za brijanje i ja jesam, a onda je rekao da moramo da mu kupimo novu, jer je ova dotrajala. Njemu je rođendan 21. februara, je l’ znaš?“ -„Možemo da kupimo mašinicu svakako, pa da damo Darku. Biće kao da je dobio od deke. Porašće i njemu brata nekad. Koliko je deka imao godina?“ -„66!“ Kao iz topa progovara. Znala je sve o njemu.

Teško je tešiti nekoga kada smrt nastupi: „Dobro, bar imaš mnogo uspomena s njim kojih ćeš se sećati!“ Prekida me: „Šta bi ti radila da ti deka umre? Koliko on ima godina?“ Da nije bilo drugog pitanja, nastalo bi dugo ćutanje. Radila bih isto kao ona, prisećala se sa osmehom na licu, suzama na obrazu, tugom u očima, bolom u predelu srca i glave.

„Hoćeš da se igramo Slovo na slovo? To smo se deka i ja stalno igrali!“, pitala me je posle par sat. I igrale smo se. I slovo na slovo, i x o, i kaladont i vešala.

Dok ima uspomena, duša živi u nama. A kad ima nekoga da te uspomene oživi, onda je duša slobodna oko nas.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s