Priče

Loše podeljena sreća

Počinje nova partija, novo nadanje da će ovo biti dobitna kombinacija. Zašto baš u ovom deljenju, zašto baš u ovoj igri?! Ne znam, ali znam da u igru ne bih ni ušla, ako u sreću ne bih, bar malo, verovala. I zaista, karte sjajne, mnogi su načini da se borba odmah prekine i iz nje izađem kao pobednik koji se izborio za svoje ciljeve. Ali, hm.. Uvek ovo ali! Nije dovoljno dobiti sjajne karte koje govore same za sebe. Ako ih ne postavljaš određenim redom, ako prvi potez pogrešno povučeš, moraš znati da i onaj preko puta tebe takođe želi doći do svojih viših ciljeva.

Ulazite u igru gde je taktika bitna, gde je važno umeti da sakriješ sve karte kao zmija noge, da nikako ne dozvoliš da ih u jednom trenutku slabosti otvoriš. Igra traje tek toliko da je treće bacanje, a ti shvataš da nisi najbolji način izabrao da predočiš koliko si odlučan i istrajan u svojim namerama i željama. Onaj s druge strane stola biva sigurniji u sebe, u svoje loše podeljene karte i u svoju taktiku. Koristi ono što tebi nedostaje u igri i tuče te gde si najtanji, sve po pravilima kojima se povinuješ. Gubim prvu partiju.

Tražim novo deljenje, novu šansu, novi produžetak. Prepustim se osećaju, pokušam time da osvojim neosvojivo. Ostajem na jednoj karti, ushićena što ću imati priliku da izjednačim, ali je protivnik uvek korak ispred mene i opet osvaja partiju sa neodoljivim osmehom na licu. Eto, kao dlanom o dlan… Gubim drugu partiju.

Kao veliki optimista u datom trenutku i dalje verujem da je moguće promeniti rezultat u moju, našu korist. Bila bih zadovoljna i sa izjednačenim, sve dok mi je protivnik isti. Tražim novo deljenje, menjam način podizanja karata sa stola, način predočavanja sebi samoj, dok se iza njih kroz maglu promaljaju dva nasmejana oka, koja zaista uživaju u ovome kao u jednoj dečijoj igri. I uhvatite se u koštac sa ovom igrarijom, koja je najmanje dečija i u koju ćete najviše uključiti emocije da biste mogli da je doživite valjano. Nastavljam partiju samo da ne bih otvoreno priznala da sam mu je predala. Karte pokazujem i ne marim više za ishod, jer sam uvek mislila da u igri emocija sve karte treba da budu otvorene. Gubim treću partiju.

Na trenutak, čini se, prava odluka. Iako je bio vešt u taktici, iako je uvek povlačio prave karte, izgleda da je uvideo da se zapravo najbolje igre igraju kada je sve otvoreno i iskreno. Počinje i sam da se otvara, dozvoljava mi da ga upoznam na načine na koje skoro niko nije, smeši mi se, ali više ne krijući se iza podeljene sreće u vidu karata, sada mi se smeši kao čovek koji ima isti cilj kao i ja, kao osoba koja je dozvolila da ga emocije vode. Srećna sam, dokazala sam sebi da sam opravdano verovala u sreću. Možda je ipak krenulo na bolje i po mene, i to ne u običnoj igri, već u stvarnom životu.

Sviće! Sanjala sam karte, pogrešne poteze, svoje propuste. Budim se, krećem se nasmejano, iako sam sinoć izgubila još jednu životnu partiju. Iako sam doživela još jedan taktički, emotivni, psihički i fizički poraz. Ipak, zbog svih narednih igara, ubeđujem sebe da je ovo bila samo još jedna loše podeljena sreća.

 

18. Oktobar 2014. 11:30

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s