Priče

Master devojka

Postoje ljudi čijim se uspesima radujete kao svojim, ljudi zbog kojih zaboravite gde ste trenutno i da li je teško, jer su oni uspeli. Danas, juče, a sigurni ste da će i sutra uspeti. Tako je i kod mene. Krenulo me je sa imenom Zorana. Najbolja drugarica nosi baš to divno ime, a onda i četvorogodišnja cimerka, koja će za mene celog života to i ostati- Cimi moj.

Kada je posmatrate, prenese na vas smiraj koji nosi sa sobom i kojim odiše. Osmehom, onim glasnim i prodornim, vas učini u najmanju ruku ponosnim, jer ste uspeli da izazovete isti. Pravi tihe i lagane, a opet odlučne korake, koji ne prave mnogo buke, ali svakako dižu prašinu za sobom i teraju da se za njom okrenete i pitate se kako sve postiže. Vrhunski sportista u zemlji koja ne pruža mnogo vrhunskim ljudima, student generacije na Fakultetu sporta i fizičkog vaspianja, student mastera na dva fakulteta, trener atletike, zrela devojka sa jasno postavljenim ciljevima u kojim niko ne može da je pokoleba, pa zbog toga ni ne pokušava.

Ona ume da se veseli uz muziku, da pevuši, da se zabavlja, ali kao da ne dozvoljava da je svako vidi u tom izdanju. Zapravo, briga ju je i šta ko misli ili kaže, ona je uvek znala ko je i čemu teži i da li je na pravom putu da to ostvari ili ne. Voli duge razgovore telefonom, iako to poriče, voli razgovore iz kojih može nešto da nauči i ume da od svakog razgovora napravi debatu, gde u najčešćem slučaju ostajete nemi.

Baš tako je bilo i danas. Četvrtak, dan pre petka koji svi obožavaju, dan kada je mnogo mojih dragih prijatelja diplomiralo, ali i dan kada je posle godinu i jednog dana, nakon diplomiranja, i Cimer moj masterirao na Medicinskom fakultetu. Sve u roku, uz mnogo truda i znanja, došao je dan da upijamo njene reči i da joj se divimo dok samouvereno stoji pred komisijom i brani svoj master rad. Dan da budemo nemi dok pobeđuje u još jednoj, zvaničnoj debati. Pomislila sam, ovakvi profesori treba da budu. Razgovetni, razumljivi, interesantni, pristupačni, gramatički tačni, načitani, sigurni u sebe, a opet prizemni, poput nje.

Sada, dok brojimo dane do odbrane master rada i na matičnom fakultetu, sve o čemu mogu da mislim do tog dana je da li ću imati dovoljno reči da opišem svoje divljenje za sve njene poduhvate. Tražiću ih „na vrhu planine…“, a do tada „apokalipso sviraju…“!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s