Priče

Nisam zaboravila

Govoriće ti ljudi: „Ne treba zbog ljubavi da izgubiš prijatelje!“, ali neće uvek biti u pravu. Jedno ne povlači gubljenje onog drugog, ako su oba prava. Ako me razumeš…

Imala sam prijatelja, verovala sam da je za ceo život. Ona me je razumela, bila je uvek tu za mene, bila je moja banka tajni, sigurnih snova i ludih verovanja. A nisam je volela isprva. Bila je mnogo lepa, a ja nikada nisam volela lepe ljude. I danas pokušavam da se oduprem svom halo efektu koji je prisutan po pitanju lepih ljudi. Nisam volela što ćemo ići u istu školu, isto odeljenje. Ipak, blizina je nekako učinila svoje.

Uvidela sam vremenom koliko je zabavna i koliko je dobar prijatelj. Nije bilo teško zavoleti je. Postala mi je svakodnevnica. Ujutru smo bile osuđene jedna na drugu, jer se ujutru i putovalo u školu. Ona je činila da jutra lakše podnosim. Ljutila bih se na nju kada se ne probudi i ne dođe u školu, pa još smisli neku glupost da opravda to što je volela da spava. Valjda mi je bilo krivo što njoj razlog za buđenje nije bio taj što ćemo zajedno putovati.

Volela sam glupiranja sa njom i taj osećaj živahnosti. Razumela je moju zaslepljenu zaljubljenost i sve gluposti koje bih uradila zbog njega, radovala se mojoj sreći kao da se njoj dešava. Nudila mi je svoj krevet kao da je najširi na svetu. Smejala se mom hrkanju i spavanju s otvorenim ustima.

Pomagala sam svakom momku koji je hteo da zna nešto o njoj. Svakome sam govorila da joj je ljubičasta omiljena boja, da voli čokoladno mleko i zvezdice. A da, i haskije je volela! Njeno srce je bilo teško osvojiti. Nije se ni poigravala sa svima koji bi joj prilazili, odmah bi im rekla kako stvari stoje i da se ne trude.

Ona je uvek bila sitnija od mene, ali je umela da me brani kao da sam kap rose na uveloj travi. Kada je najviše bolelo i kada su vređali, otimala je telefon iz ruke i rešavala stvari tako da se onaj sa druge strane žice posrami. Zahvaljujući njoj, uspela sam da udomim psa koji je i dan danas kod mene.

Bila je pravi prijatelj! Bila sam i ja, dok sam je razumela… Onda je otišla. Izgledalo je kao da je otišla iz države, a ne samo iz grada. Nije je bilo da pozove, zaljubila se. Nisam imala mnogo razumevanja za to, premda mi je bilo drago. Bolelo me je što je manje pitala za mene, bolelo me je što sam morala sama da se borim protiv oštrih reči, što sam morala sama da vodim pse do veterinara, što nisam imala do koga da svratim na putu od Carine ka gradu.

Pozvala me je, kada sam bila u bolnici. Tada je to izgledalo kao poziv srama i izvinjenja što nije kraj mene. Htela sam da i tada bude tu. Nedostajala mi je. Ipak, pustila sam je, nisam više ništa od nje očekivala, pa sam počela da odbijam i kada bi nešto ponudila. Odgurnula sam je od sebe.

A eto, dešava mi se i sada da mislim o njoj pred spavanje, ili kad prepričavam događaje o njemu. Ona je bila prisutna. Ponekad mi i sada nedostaje, ali se bojim da nisam zaboravila da tada nije bila tu… Bojim se da ni ja nisam bila tu za još važnije stvari…

Nekih stvari je bolje sećati se, nego obnavljati ih! Ja se rado sećam, mada i zaboli, a i suza u oku zaiskri, ali ujutru svane novi dan koji zatrpa stare uspomene.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s