Priče

Ostajte mi zdravi

Zamisli samo, koliko je zdravlje teško, a bolest laka. Ironija je, pomislićeš, ali ako se udubiš u to, videćeš jednostavnost bolesti. Primetiš li kako je bolesnima samo zdravlje na pameti i kako bi sve uradili da dostignu tu težinu zdravog tela i duha? Primetiš li kako je zdravima teško da se odluče šta im je preče i važnije i kuda će pre otići i čemu predati svoj težak i zdrav život?

Naravno, niko od zdravih ne posmatra to na način kao da nešto gubi. Zamisli da svaku želju i jurnjavu za novcem, ljubavlju, uspehom, putovanjima, plaćaš naplatnim rampama koje oduzimaju 10% tvoga zdravlja! Da li bi se uputio u pustolovinu zvanu život, sa tim saznanjem? Ako nigde ne piše, ne znači da se na taj način ne oduzima danak. Hoćemo sve sada i odmah, jer živimo za sada i za sebe, a zaboravljamo nešto više od nas, nešto što će tek doći.

Primetiš li kako nemamo vremena da obiđemo svoje najdraže, jer mislimo da će doveka biti dobro i da ćemo uvek moći da ih obiđemo sutra ili za mesec dana? I, primetiš li kako nađemo vremena i slobodan dan kada je neko bolestan ili na samrti? Vidiš li da se smrt i bolest nagrađuju viškom slobodnog vremena, a zdravlje i mladost se nagrađuju zauzetošću svakve vrste, za koju se ko odluči?!

Pitaš li se zašto je to tako ili menjaš to stanje? Ja, ovako letargično, nadam se da ću videti deku i za mesec dana. I na svakih mesec dana, molim se i nadam tom jednom danu u mesecu da ga vidim, a da ne primetim da je ostario, da je belji, suv, umoran, ali da mu duh nije bolestan. Na svakih mesec dana, molim se tom jednom danu da obiđem i psa, kojem zubi otpadaju, koja je prava bucka, a ja nisam tu, jer jurim po belom gradu koji daje, ali i mnogo oduzima.

Za jedan vikend u mesec ili dva, pokušavam da nadoknadim par sati sa mamom, pa otrčim do oca, maćehe i sestre, negde u prolazu sretnem i brata i snajku, u trku se čujem sa tetkom i tečom, a na ulazu u autobusku stanicu se čujem sa najboljim drugom i drugaricom. To ti valjda govori da su oni svi zdravi, jer da je drugačije, imala bih vremena na pretek da ostanem sa njima.

I eto, nadam se i molim, da baš taj jedan dan u mesecu ili taj vikend, nije dan kada ću ih videti slomljene. A oni se nekako uvek smeše kada me vide, kao da ih nikada ni zub nije zaboleo…

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s