Priče

Naš dan

Hajde da osmislimo naš dan. Dan koji će da traje koliko nama odgovara. Može da traje kraće od ustaljenog dana, pa da kažemo da smo u jednom danu doživeli dva dana. Može da traje i duže.

Možeš li da zamisliš? Ja već imam satnicu!

Nalazimo se u naše vreme, po dogovoru i na našem mestu. Znam, mi nemamo „naše“ mesto, ali gde god da kročimo, to je pomalo naše.

Sat vremena po nalaženju i prvom poljupcu, sa rečima: „Pa gde si ti?!“ odlazimo kod mene.

U sobi nešto baljezgamo, slušamo muziku, a sve vreme razmišljamo na kojim ćemo mestima uskoro i voditi ljubav i pustiti strast da nas vodi.

To je bilo drugih sar vremena, i to ako baš budemo mogli da se suzdržimo.

Trećih sat vremena počinje tako što ja moram da skinem svoje uske farmerke, jer ih ne podnosim, a i kao mogla bih i da se istuširam, jer je napolju vreo dan.

Červrtih sat vremena. Tražiš mi peškir da se obrišeš. Zahvaljujemo domu na protočnom bojleru i smejemo se. Tenzija je na minimumu i sada stvarno možemo da razgovaramo.

Petih sat vremena konačno jedemo. Mnogo jedemo i svašta. Slano, pa previše slatkog i onda moramo još slanog, da bismo ubili osećaj preslatkoće.

Šestih sat vremena igramo igrice. I jedan protiv drugog, pa kad te mnogo pobedim, onda zajedno protiv svih. Kad izgubimo, smejemo se koliko smo smotani.

Sedmih sat vremena uključujemo tv i zavalimo se u krevet, imitiramo penzionere. Ja ti ležim na ramenu, smanjuje se protok krvi u tvoju ruku, meni su se naočari iskrivili na glavi, ali glumimo udobnost, jer je prelepo biti u toj pozi.

Osmih sat vremena shvatamo da smo jedan sat izgubili gledajući epizodu serije koju nikad pre nismo, i nikada više i nećemo. Tražim ti da me masiraš i/ili češkaš. Dajem ti čak i da biraš. Ti pokušavaš da mi objasniš da je tebi masaža potrebnija.

Devetih sat vremena te uveliko masiram, a s leđima sam već završila. I ti ispuštaš zvuk bola, ali i olakšanja, što učini da pomislim da baš dobro to radim, pa poželim svaki mišić da ti dotaknem i opustim.

Desetih sat vremena me bole ruke i žalim ti se kako će se naduti od masaže, jer se to uvek desi i kako zahtevam da me masiraš isto koliko i ja tebe. Počev od stopala.

Jedanaestih sat vremena zatežem posteljinu koji smo izgužvali kada smo prešli s masaže na ljubav. „Nisi me masirao ni pola koliko sam ja tebe!“, žalim ti se bezuspešno. „Molim? Pa je l’ ovo bilo loše?!“, postavljaš pitanje koje dovodi u ćorsokak. Ako kažem da je bilo, slagala bih i ugasila te, a ako kažem da nije bilo, reći ćeš: „Pa, molim lepo!“

Dvanaestih sat vremena biramo film koji ćemo da gledamo. Tj. ja biram film, ti ideš da kupiš grickalice. Verovatno kokičar, koji ću ja da kokam kad ti preuzmeš traženje filma, jer svaki koji nađem je isuviše „ženski“. Kokice uveliko jedemo, film još nismo pustili.

Trinaestih sat vremena. „Ma, neće valjda ovo da se desi?!“, ti me ućutkuješ: „Ćuti, gledaj! Sledeća scena; nećeš verovati!“ Zapanjena: „Pa ti si gledao ovaj film?!“, ti pokušavaš da objasniš da si ga gledao 5 puta, ali da uvek možeš opet.

Četrnaestih sat vremena. „Au! Kakav film!“, na šta odgovaraš: „Rekao sam ti! Vrhunski! A jesi videla kada je…“ Razgovaramo o filmu neko vreme. „Slušaj ovu pesmu!“, govorim ti ushićeno. „Ovo nije pesma, ovo je instrumental!“, srozavaš mi osećaj ushićenosti i osetim se malo glupom, jer mi je sve pesma i muzika. Ne pokušavam da ispadnem pametnija, te ti to i kažem: „A meni je sve to pesma! Hehe…“

Petnaestih sat vremena te uveliko molim da mi ti sviraš nešto, dok se ti vadiš na umor. Molim te za dve, tri pesme, a nadam se da će ih biti makar petnaest. Sviraš mi tiho i pevušiš, dok ne zaspim. Budiš me okidanjem žica koje je bolno. „Ti da spavaš, a ja umoran da ti sviram?! E, ne može. Mrdni guzicu da se smestim pored, da spavamo zajedno.“

Šesnaestih sat vremena se umorni prevrćemo po krevetu i jedno po drugom. Odlazimo pod tuš vukući se, peremo zube, teram te da zategneš krevet u koji ćemo uskoro uskočiti i gde ćemo zaspati i pre nego što spustimo glavu na jastuk.

Sedamnaesti sat počinjemo u mrklom mraku, sa poluotvorenim očima, i sa nedovršenim rečenicama gde pokušavamo da kažemo da je dan bio odličan i da ćemo sutra da vozimo rolere i šetamo pored reke sa sladoledom u ruci, u dva navrata, i da ćemo se i slikati kad bude bio zalazak i dok vozimo roške. Ali smo preumorni da sve to izgovorimo i odlučimo se samo za: „Laku noć, mališa! Lepo pavkaj!“; „Laku noć, guskice!“.

Poljubac u čelo i spavanje u zagrljaju za kraj našeg dana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s