Jednom sam rekla: „Pitajte me kako se završava nešto što nije ni počelo.“ Niko me nije pitao, a baš sam želela sa nekim da podelim svoje umeće okončavanja nečega čemu se počeci naziru na vrhovima zvezda koje se gase.
Evo, i ove noći ne odstupam od tradicije da jednu pozitivnu i jednu negativnu, pretvorim u obe negativne koje će se odbiti. Oblaci su se razišli, nebo mi dozvoljava da pronađem onu zvezdu koja se gasi i koja nosi početak, ali nje nema. Mesec se sjajno šepuri i smeje mi se u lice. Eto ga, podrugljivo mi se nasmešio i čestitao mi je na još jednom uspešnom kraju.
Ne znam ni kako krajevi mogu da nose epitet uspešnog, ali ko sam ja da išta znam i razumem. Svako je u nečemu dobar, a ja u kontradiktornosti, uspešnim krajevima, krajevima bez početaka, počecima bez postojanja.
Ostaje mi da se nadam da će neko krenuti sa mnom od uspešnog kraja ka neizvesnom početku i da će me tokom celog puta držati za ruku i razumeti moj strah od novog, od neistraženog. Strah od mogućeg i uzvraćenog.
