Priče

Deset minuta u Beogradu

Ulični svirači koji veselo pevuše sa otvorenom torbom za gitaru kako bi skupili novac za ostvarenje svog sna. Bez srama u očima, sa osmehom na usnama i lakim nogama poskakuju i mame ljude da im se pridruže u jurnjavi njihovog sna, ali tu su i da ih podsete na svoje snove, koje su možda ostavili samo za spavanje, a nije trebalo.
Spram njih autobuska stanica, većina ljudi sa namrgođenim licem, jer idu na posao na koji moraju da bi prehranili porodicu, zato što nisu smeli da jure nešto veće od svakodnevnice kada su mogli. Upali u kolotečinu, ne nailaze ni na šta lepo što bi im iscrtalo osmeh i unelo sreću u život, koju bi prenosili na druge.
Kroz prozore autobusa vidim uniformisane radnike, crna uniforma, a lice im poput kameleona upija boju uniforme, i ne samo to, već su i sami postali bezlični, možda čak i sebi. Više ni ne pričaju o ženama, sportu, alkoholu, jer ih je život pretrpao mukama koje potiskuju ono što su u mladosti bili. Takmičenja sada postoje samo na osnovu toga kome je teže u životu ili ko je nekada bio najtraženiji u gradu. Život od stare slave, koji se završio tada kada su mislili da bolje od toga ne mogu.
U domu poznato i ljupko lice, mlad život, snažna osoba fizički i psihički, pomerio bi stene, ali on ne oseća koliko može sada. Studira da udovolji nekome višem od njega, ali ga ne raduje činjenica što je njima život učinio lakšim i srećnijim tim postupkom. Proživljava kvalitetne trenutke, upoznaje nove ljude, gradi se kao osoba, dalje od kućnog praga, i sve što postane ili ne postane, to će biti zahvaljujući sebi. Zaspao je razmišljajući o budućnosti, zaboravio da iskoristi sadašnjost, te je preživljava sa primesima straha, kada se pojavi realna osnova da mu neko unese sreću u život.
Ulični pas! Trči unezvereno, kao da igra igricu, koliko će ljudi preći, a da ih ne okrzne. Veselo poskakuje dozivajući drugara, s druge strane ulice, na druženje. Treba mu partner za igricu. Psi se ne smeju, ali može se osetiti njihova sreća i dobra vibracija koju nesebično dele, a onda je udvostruče. Nasuprot njima, ljudi se smeju, ali taj je osmeh prazan, jer nema moć da se prenese na druge.
Treba naći svoju sreću i svoj osmeh čak i tamo gde mislimo da nema osnova za tako nešto. Treba voleti život, treba biti hrabar i pomalo lud da veruješ u bolje i više, tamo gde su se svi predali.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s