Priče

Priča za laku noć i nikada

Pronađeš se u ovom suludom univerzumu sa nekim, nalik na sebe, ali sa onim što tebi nedostaje da budeš potpun, kao puzla i gledaš. I ne samo da gledaš u čudu, već se i preispituješ, da li si maskirao, i koliko tu osobu. A onda, shvatiš da nisi i koristiš razne tehnike, a najčešće pogrešne, jer je put do pakla popločan dobrim namerama, da tu osobu prigrliš kraj sebe.

Naoružaš se, zasučeš rukave, podvrneš nogavice, otkopčaš dugme na košulji, izuješ se iz neudobnih cipela i krojiš novi put ka udobnosti. Na tom putu osvajanja, ostavljaš za sobom to malo odeće koju si podesio za borbu. Ponekad se osvrneš i pitaš se da li bi možda trebalo da budeš malo manje ogoljen, ali nastavljaš dalje, kao da imaš rok za gubljenje savršenosti. Stižeš pred tu tvrđavu, diviš joj se, jer stoji ponosno, nedodirljivo, visoko, s očima koje te unapred navode da predaš oružje, te borbene pesnice u vidu reči, i da legneš pred nju i praviš se mrtav, jer ćeš to kasnije stvarno biti. Duševno, ali to i jeste prava smrt.

Ljuta borba slatkih reči počinje. Telo ti se raduje i pribojava u istom trenutku, jer poneka reč te smekša i poveruješ da si svemoguć i da ćeš osvojiti to, za tebe, 8. svetsko čudo, ali onda naiđe jedna strela koja te okrzne po obrazu, kao šamar, i na uvo ti šapne u prolazu: „Ne budali! Zašto misliš da baš ti možeš da me osvojiš?!“. Ipak, kao pravi borac, ni ti ne odustaješ. Skidaš košulju, započinješ drugu rundu govorne borbe, uzdignute glave, ali sapletenog srca, i misliš da si korak u prednosti, jer sada imaš informacije koje do malopre nisi imao. Tvrđava ti se divi, pomisli da joj odgovaraš, ali nedovoljno da ti se preda. Druga strela nailazi, okrzne te po drugom obrazu i na drugo uvo ti šapne: „Nije ti bilo dosta jednom, pa bi da utvrdiš gradivo?!“.

Koji se još osvajač vratio praznih ruku i srca? Ko ne osvoji tvrđavu, on se ne vraća tamo odakle je krenuo, već beži u nepoznato. Skidaš pantalone i ostaješ ogoljen. Vadiš svoje najjače oružje, duboku iskrenost, koju tvrđava i ne mora da zna. Predaješ joj se, puštaš tvrđavu da ona tebe osvoji, a ne ti nju. Ipak, iako odgovarajući za tvrđavu, nisi dovoljno dobar da ona zbog tebe promeni svoje stanište i osećaj sigurnosti koji ima u samoći. Ne dozvoljava ti da poljuljaš njen hram i da ti se da za ozbiljno. Iz nekog razloga, nisi vredan promene.

Ovaj put bez strele, reči te same dovode na kolena, pognute glave, rukama raširenim i ispražnjenim, predaješ sebe bilo kome ko će hteti da te osvoji, jer si od osvajanja, jedine tvrđave koja je bila vredna toga, odustao. Smeješ se, jer si pokušao, skrivaš suze, jer nisi uspeo, a dao si sve što si imao. U glavi ti odzvanja: „Ne postoje neosvojive tvrđave, već loši osvajači.“, i čekaš da dođe vreme da vidiš ko će biti taj dobar osvajač. Da li će tvrđava biti umorna od odbijanja i predati se bilo kome ko naiđe u tom trenutku, ili će ipak neko zaslužiti da ga tvrđava gleda, kao ti nju tada?!

Ostaje ti nedotižna. Miriš se sa tim, ali čekaćeš još neko vreme, i u tišini se nadati, dok i tvrđava ne zaboravi da jesi i da ćeš biti uvek tu za nju.

Za jednu izgubljenu borbu 23.1.2017. 3:30 am

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s