Priče

Dani lo-še prolaze

Ostaće skromno i stidno sećanje na naša dopisivanja u vreme kada su svi već uveliko snevali. Da li su oni tada sanjali dvoje koji leže, s pospanim očima koje trljaju nakon svake poslate poruke, kako bi brže prošlo vreme dok odgovor ne usledi; dvoje koji menjaju položaje, dovijaju se i smišljaju nove, udobnije, za bolje razumevanje i bolju prokrvljenost; dvoje koji se tiho kikoću, da ne probude ukućane, kada ih ona druga strana nasmeje? Da li smo mi sanjali sebe u takvim situacijama, sa bilo kime, a kamo li jedno sa drugim? 

Znala sam da neće trajati, ali sam se nadala. Znala sam da neće ni početi, ali sam verovala. Pisao si drugačije, onako kako volim, spontano, iskreno, željan informacija koje se ne tiču mog života, već nečega što će tvoj život učiniti lakšim za savladavanje, tog akademskog dela življenja. Ipak, tebi pomoći je bilo lakše, inspirativnije, simpatičnije, jednostavno drugačije, no bilo kome do sada. Tvoje pisanje nije bilo pusto traženje pomoći, već i osvajanje olimpijskog zlata u smejanju dužem od osam sekundi. A šta ćeš, na osmeh sam baš slaba?!

Pisala sam ti nešto što je ostalo u davnim vremenima. Iznenadila te, iako si znao da te to čeka, uhvatila upitan pogled koji skriva šta zapravo misliš, zavirila u oči koje ne prestaju da sanjaju, o najvišim dostignućima, a koje behu izgubljene u par redova realnosti. Tu se pomalo kikoćem sebi u bradu, jer si razumeo svaku reč i žvaćeš je da je progutaš, koliko se ja trudim da progutam knedlu koja iritira u grlu, i vapi da izbije sa pitanjima: „I? Šta? Kada? Je li loše? Kako si shvatio?“, ali samo promrmljam nešto poput: „Poslušaj ovaj deo! To je bitno!“. Ne znam znaš li, ali treba imati dara da pokvariš tišinu koja se ne sme dirati, treba imati nešto, da prekineš neprijatnost, u kojoj pomalo i uživaš.

Druženje se završava, dala sam ti sve što ti treba, da ti ja više i nisam potrebna. Srećna što sam pomogla, setna jer znam da je tu kraj, ne uspevam da iskobeljam onaj smotani osmeh, koji mi uvek visi nespretno na licu. Zagrljaj, snažan, opet kako volim, za pozdrav i par progovorenih reči, umesto tapšanja po leđima, koje ne volim.

Sobu si ispunio neponovljivom energijom, zidovi su slušali tvoje neuko pevanje, govorancije stranih jezika čije reči izgovaraš s puno samopouzdanja, prozori su gledali lagani hod koji osvaja svaki milimetar vazduha, parketa, pločica i plastike, radijator se usijao od tvoje neposrednosti, oči su se caklile plišanoj igrački.

Ah… Soba ili ja, isti si utisak ostavio!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s