Priče

Plan B

Kad pomisliš da ne smeš, kad se ne usuđuješ, a ti iznenadiš sama sebe i izguraš sve do kraja. Sama… Tražila sam pomoć od drugih, želela da mi neko kaže kako grešim što verujem, želela da sama uvidim da grešim što se nadam neosnovano, ali sam nailazila samo na reči podrške, hrabrenja i motivacije. Koliko god se opirala onome što sam zapravo priželjkivala, nisam mogla da pobegnem.

Dan kada ću ti priznati svoja najdublja osećanja je morao da dođe. Ne znam da li danas zato što je prvi u mesecu, ili zato što je ponedeljak, pa to inicira novi početak, ali baš na ovaj dan želim da ti otvorim sve svoje karte, koje si do pola znao. Prvo sve pretvaram u reč, i zamišljam idealnu situaciju gde ti to prenosim, dok ti govorim da šta god da rešiš, nikad ne zaboraviš da si ti bio inspiracija da se ispiše 40ak strana o tebi, o nama. Moj idealan plan pada u vodu pod umorom koji me je stigao od neprespavane noći.

U ovoj hladnoj noći koja reže do kostiju, rešavam da baš dotle i bude iskrena, do srži. Zavaravamo zimu krijući se u tramvaju. Gledaš me u oči, i mirno čekaš da započnem priču. Smirena od zime, umora i straha, konačno izgovaram reči tebi u lice, sve što sam skupljala neko vreme. Obećala sam ti da ću ti reći ako budem osećala više od prijateljstva, a ja obećanja uvek ispunjavam. Govorim ti sve, i svakom narednom rečju kao da skidam po komad odeće sa sebe, i ostajem potpuno ogoljena pred tobom bez i jedne jedine tajne obučene da sakrije makar ono najintimnije. Izvlačiš iz mene sve, a samo ćutiš i puštaš me da govorim koliko god želim.

Smeškaš mi se, potvrdno klimaš glavom, upijaš svaku moju reč i beležiš je reckom u svoj mozak, ne bi li mi posle sve taksativno obrazložio. Hiljadu zašto, hiljadu zašto NE! Znao si sve, a ipak si želeo da to čuješ od mene, pustio si me da vidiš koliko daleko moja iskrenost može dosegnuti. Ništa te od izgovorenog nije iznenadilo, kao ni mene tvoj odgovor na sve. I dalje ostajem nešto lepo što ti se u životu dogodilo, ali nikada na taj način na koji ja trenutno želim. Ne volim to kada poverujem u moguće tamo gde se mogu smatrati samo ludom, ako u moguće verujem. Moguće sa tobom je ravno osmom svetskom čudu. I nadala sam se tom čudu, ali nekada nadanje nije dovoljno.

Za ljubav je potrebno dvoje, nikakvo čudo. Govoriš mi s osmehom šta predstavljam u tvome životu, i umesto da mi bude lakše jer konačno znam na čemu sam, upadam u prazninu. Nekad ni ta nada nije loša, bez obzira što je neosnovana. Kada neko ukloni te sumnje, sve nade prestaju.

Čovek bez nade isto je što i telo bez duše. Plan više nemam, jer moja planiranja nemaju plan B. Ili je možda spontanost i iskrenost moj plan B. Ko će ga znati…

Ponekad svi planovi sveta ne pomažu, jer se ne ukrštaju sa ciljem te druge osobe.

Žao mi je i hvala ti!

  1. decembar, 2014. i izgubljen prijatelj

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s