Priče

Ostala je uvek ista

Bila je jedna od onih na koje si mogao uvek da računas. A nisi morao da budeš odličan u matematici, ni digitron ti nije bio potreban. Mogao si čak i da je povrediš, da se poigraš njome, i ona bi ti ipak oprostila. Čak bi najčešće okrivila sebe za sve. Takva je. Neki kažu glupa, neki naivna, neki previše dobra. Nikome odgovarajuća.

Nije marila. Verovala je da treba negovati ono dobro što ima u sebi, ono po čemu je bila posebna. Kad treba da se skloni, sklanjala se, sa primetnim strahom u očima da će možda ostati sama. Kad treba da se pojavi, uvek je bila tu. Uvek je pitala kako je ko, nudila svoje vreme kao da ga ima na pretek, tražila da pomogne, a za uzvrat je dobijala minimalno. I to joj je uvek bilo dovoljno!

Govorili su joj da ceni sebe više, a niko da razume da sebe najviše ceni kada sebe da maksimalno nekome ili nečemu ko to po njenom mišljenju zaslužuje. Tada je ispunjena, tada je srećna, tada je ona PRAVA. Prava za sebe.

Sasluša probleme, želje, ambicije, ne podsmeva se, veruje, nada se, gura druge ka cilju, i tako pomera sebe ka svojoj krajnjoj stanici.

I tačno je, ponekad se pita ima li sve kraja, hoće li je ljudi, koji su je napustili, nisu cenili, poštovali i razumeli, promeniti i time uklopiti u šablon. Pitala se, i uvek odolevala. Imala je boljku, rekli bi, što brzo plane, a još brže se gasi. Sa svakim svanućem oprostila bi svakome ko joj je bitan u životu. Iz straha… Bojala se da nikada neće reći nekome koliko joj zapravo znači, pre nego što je taj neko napusti zauvek. Zato je emocije iskazivala otvoreno, opraštala brzo, priznavala greške koje nisu njene, samo da ne bi dozvolila da neko njoj bitan nekad zaboravi šta joj predstavlja. Istina, zbog toga su je ljudi uzimali zdravo za gotovo. Znali su da će biti tu za njih kako god da se ponašaju prema njoj.

I volela je. Najviše je volela da voli, da vidi u svakome ponešto dobro, da istakne svačije dobro svetu. Volela je da priča, da posmatra, da zaključuje, promišlja i svoje misli govori na glas, pa čak i kada nije bila pitana. Teško ju je bilo razumeti, i to su mogli samo oni koji su to želeli, i imali mnogo strpljenja.

Bila je osetljiva, ponekad bi je i preki pogled mogao rasplakati. To nije mogla da spreči, koliko god se trudila. Bolela je tuđa bol, radovala radost drugih, usrećila sreća ljudi i zivotinja, a najčešće joj je osmehe mamila ljubav. Sve vrste ljubavi. Roditeljska, prijateljska, partnerska, životinjska, komšijska, samo kada je bila prava, čista, neiskvarena.

Od nje niko nije očekivao ništa lukavo, promišljeno, nadmeno. Ako bi se i postavila tako, bila bi osuđivana. Morala se držati onoga kakva je, a opet promeniti i biti ukalupljena. Tako su drugi hteli.

No, iako joj je teško bilo da kaže „ne“ za mnoge stvari, uvek je tvrdoglavo govorila „ne“ kada su u pitanju bile njene promene.

Možda niko, ili retko ko, veruje u nju, i da će se probiti kao takva, ali ona će i dalje biti svoja.

Ona je ostala uvek ista!

23. Decembar, 2014.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s