Priče

„Kad nema velike ljubavi, dovoljna je i mala“

Kako znaš da si zaljubljen?

-Sve pesme dobijaju smisao.

Neko je rekao, i potpuno bio u pravu. Možda zato toliko i volim da slušam muziku, zato što je osećam, i osećam tebe kroz reči. Najčešće nijedna koju vrtim po ceo dan ne govori o tome kako me voliš, baš naprotiv. Surovo su iskrene. A ja, kao mazohista, uporno je iznova slušam, kao da tek kada nju čujem shvatim da tu nema ničega, ili kao da tražim reči utehe u njoj. Samo sam želela da se zaljubim u nekoga, tražila nešto da me pokrene, da mi pomogne da izađem iz ove čaure u koju sam samu sebe dovela. Kao da su se sve kockice poklopile, pomislim, moje želje se upravo ostvaruju, pojavio si se u pravom trenutku. I zaista,  desilo se ono što sam želela. Govorila sam ljudima:“Znaš, treba mi da se zaljubim, onako ludački! Ne mora da bude uzvraćeno, samo da imam nekoga zbog koga će mi kolena klecati!“, i ti ljudi su zaista umeli da slušaju. Ali slušao je još neko, neko mnogo veći od svih nas. Dao mi je ono što sam želela. Nekoga u koga mogu biti zaljubljena, nekoga ko mi to nikad neće uzvratiti, zbog koga ću želeti da budem bolja, iako svesna da mu ni bolja neću biti dovoljno dobra.

Opet igrarije. Sama sa sobom se igram, otkivam nova lica u svom jednom. Smejem se s ljudima, plešem uz muziku, skačem, vrištim, trčim, udišem život punim plućima, da bih, kada svi zaspu, taj život iskoristila za shvatanje jedne pesme na hiljadu i jedan način, iskoristila za po koju suzu, za po koji uzdah pun nadanja i beznađa istovremeno. Iskoristim taj život za bezbroj pitanja kojih je svako veče pred spavanje sve više, a odgovora sve manje. Moja glava kao da se zaratila protiv moga srca, pa vode bitku svako veče, i većaju, bez da me išta pitaju. I ja tako igram kako njima dune! „Danas će me baš biti briga za njega“, pomislim u 11, kad otvorim oči, da bih već oko 14h rekla, a možda ipak ne treba da odustanem… Tako po ceo dan, smenjuju se glava i srce, malo se kikoćem, malo patim, i sve to objašnjavam ludilom koje je danas veoma popularno. Da li čovek uopšte može da odustane od „ničega“? Baš tako, NIČEGA!?

To je samo jedno od teških pitanja koje mi ne daju mira. Ima još i onih gde se pitam, da li stvarno vredim toliko da me neko uzima zdravo za gotovo, da nekome budem samo usputna stanica do glavnog cilja, da nekome ne predstavljam ništa do razonode kad se samo poželi. Sve to pitam sebe, jer se bojim da pitam onoga koga treba. Toliko sam nebitna u svom njegovom dostizanju cilja, da bi bio surovo iskren, povredio bi me bez i mrvice sažaljenja i shvatanja šta je zapravo uradio.

Onda sledi pitanje, šta li sam onda kada sve to znam, a nastavljam dalje?! Srce puno nade i ljubavi tutnji u meni, bezobrazno mi daje život koji toliko volim, glava pametna za druge, ali kobna po samu sebe, ruke koje umeju da grle najnežnije, ali i da brane svoje voljeno, noge koje žele da koračaju kraj nekoga na putu do cilja, oči pune iskrenosti, jezik brži od pameti, uši koje će slušati sve što je njemu važno, nos da večno miriše i pamti njegov miris, grudi koje služe da nasloni glavu na njih i sluša moje srce, i leđa da zajedno nosimo prilike i neprilike koje bi nas čekale u daljem životu. Eto, to sam ja… Sva sastavljena od još nekoga kraj sebe da bih bila cela. Pa, valjda zato i ne odustajem. Valjda zato što se pored tebe osećam najviše živom, jer sam bez ikoga kraj sebe, samo jedno slabašno i nepotpuno biće.

26. Avgust, 2014.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s