Masa ljudi se okupila da sluša skromnog čoveka kojem je neko dao dar da nam rečima kroz muzika zamrzne krv u žilama.
U crnoj majici i farmerkama, koje čak i moj tata ima u garderoberu, mami osmehe spontanim rečenicama koje se smisleno nadovezuju i nikada ne znaš kada je kraj. Sa rukama u džepu, nonšalantno se šeta po bini, kao da nije svestan svoje veličine, pa na sve to doda: „Hvala što ste od mene napravili zvezdu, iako to nisam.“ Muzika kao pravi orkestar, sa instrumentima kojima i ne znam ime, a svi kroz zabavu prenose muziku u čijem će ritmu naša srca plesati ovu noć. Generacije su se okupile da poslušaju pesme koje jedva da znaju da otpevaju jednu od početka do kraja, ali svaku osećaju kao da su je lično doživeli i napisali.
Teško će biti preneti utiske, a tek je početak. Ovih par reči su pokušaj da dočaram tačkice koje se pojavljuju po koži, kažu ljudi to znači naježiti se, ja kažem to se zove kada ti neko dotakne dušu, jer je proklet da oseti tugu i radost svakog čoveka.
Dok se zaljubljeni ljube, samci tuguju i nadaju se novim ljubavima, drugi zaljubljeni posvećuju pesme svojim (ne)skrivenim ljubavi, sigurno je to da je večeras svako telo obuzeto istim osećaj posebnosti, jer je na ovakvom mestu.
Dok stvara na bini, inspirisao je nekoga u publici da stvori svoje.
30. Decembar, 2016. na koncertu
