Priče

Dogovor za nikada

Retko počinjem tekstove od naslova, najčešće naslove pišem na kraju, ali različiti ljudi različito inspirišu. Tebe svrstavam u kategoriju nedostižnog, kategorija sna i mašte, te valjda zato presedan pisanja pravim baš na tebi.

Inspiracija mi ne manjka, ali postoji bojazan i suzdržavanje od reči koje bi mogle da te upravo u toj kategoriji i ostave. Znaš, nisam neko ko kategorizuje ljude, i možda zvuči loše kada to kažem, ali postoje ljudi koji su za nas nedostižni, iz raznih razloga. Jedan takav si ti, za mene. Malo je smešno reći da sam se usuđivala da razmišljam o tebi, nama, u vreme kada sam te upozna(va)la. U tim razmišljanjima delili smo iste stavove, gledali na ljude istim očima, i tražili načine da opravdamo i razumemo njihove postupke. Još smo, ti to ne znaš, ali šetali smo dugo i krojili smo šetališta pored reke i tamo gde ih nema, smejali se nekim rečima koje nisam mogla da zamislim. U mojim razmišljanjima često smo imali o čemu da razgovaramo, i teme su se nadovezivale jedna na drugu, ali ti razgovori su ostali tajna čak i za mene koja je sve to osmislila.

Videla sam još i da voliš film koji je meni veoma drag, kao i muziku iz istog. „Čudesna sudbina Ameli Pulen“ me podseća na tebe, a da za tako nešto nemam realnog osnova. Želela sam da ti se približim i prvi pokušaj približavanja, je bio neslavan, propao je. Tada sam htela samo da pokažem sebi da sam u pravu kada sam se vodila mišlju da si ti ona zvezda na dohvat ruke, koja svoj sjaj pokazuje samo onima koji to zasluže, a da taj neko nisam ja.

Ipak, mio pogled tvojih kestenastih očiju, koje su gledale po glavama koje su se rojile na predavanjima, su mi se predstavljale pred očima u svakom treptaju. One mi nisu dozvolile da sebi dokažem samo jednom da moje ruke tvoje visine ne dosežu, te sam želju za upoznavanjem umotala u foliju gorkog ukusa, koja tek vremenom, kao vino, postaje slađa. Pristala sam da budem samo jedna od tih glava preko kojih će tvoj pogled letimično preći, a tvoj glas tek ponekad uputiti: „Zdravo!“.

Gvirkala sam u tvoje zbunjeno lice na jednom od predavanja i u sebi se smešila. Bio si tako sladak sa razbarušenom kosicom, kroz koju bi svaki put prošao kada bi profesor izgovorio nešto što je u našim glavama odjekivalo kao nuklerna fizika. Vreme je prolazilo, folija je bivala sve bolje uvijena. Postala sam koleginica, što je bio maksimum koji sam mogla da dostignem. Zadovoljstvo…

Par godina kasnije, iz nekog razloga, foliju ne odvijam. Znam te za nijansu bolje, a da muka bude veća, samo sam potvrdila mišljenje koje sam o tebi stekla kada sam te upoznala. Ta nijansa nije imala samo jednu boju, već su se kroz nju prožimale nijanse svih ostalih boja, a svaka od njih nosila je po jednu osobinu. Žutu biram za strah, narandžastu za zadovoljstvo, zelenu za mir, plavo za prolaznost, belu za zaborav, crnu za početak, crvenu ne biram. Crvena je nedostižna.

Eto, svaki put kada se čujemo, odletim gore do oblaka, a tamo je plavo sa primesima belog, i otuda prolaznost i zaborav, jer me često zaboraviš. Strah osetim svaki put kad pomislim da ću ti ovakva, društveno neukalupljena, biti dosadna. Narandžastu povezujem sa zalaskom, najlepšim delom dana, a to zadovoljstvo osetim svaki put kada i ti uvidiš sličnosti koje nas povezuju. Zeleno je priroda i mir, a tvoja skromnost sa primesima duhovitosti mi unosi mir i crta osmeh po licu. Verovatno se pitaš otkuda crno za početak, ali ja crnu vidim kao tragove naše obuće koja će ispisati našu istoriju, makar se ona sastojala od jedne duge šetnje. To će biti početak ili kraja, ili početka.

Rekla bih ti još da se bojim da zaspiš i da zaboraviš osećaj koji si imao dok smo delili slova i simbole, jer novo jutro donosi nove avanture i nove osećaje koji mogu potisnuti stare. Reći ću ti da se našem dogovoru za nikada radujem kao da će se stvarno dogoditi, ali i da ako se stvarno bude dogodio, biću uplašena i smotana, brbljiva i dosadna, ali uvek iskrena i smešna u svojoj nesigurnosti. I reći ću ti da ništa ne očekujem, jer sam već dobila veliki deo neočekivanog, i još uvek ne znam šta ću sa tim da radim.

I, hvala ti! Na posvećenom i neposvećenom vremenu u pravom trenutku, na dozvoljavanju da te bolje upoznam, na tome što rečima učiniš da se osetim osobom koja zavređuje tvoju pažnju i probijanje termina za spavanje.
Nasmeši se, ovo je početak tvoje glavne uloge u beleškama zdepaste brbljivice. 🙂

18. Decembar, 2016.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s