Koliko sam samo vremena provela u čekanju.
Čekanju ručka, večere, doručka, mada njega obično prespavam. Čekanju jutra, večeri još cešće, posebnog dana, događaja, pa i čekanja koja su neizbežna poput čekanja tramvaja, autobusa, taxija, aviona, a tek vozova, ovih u Srbiji.
Čekanje u redovima za izdavanje potvrda, vađenja lične karte, pasoša, knjižice, overavanje papira u pisarnici, red u prodavnici za kasom. Čekanje da se mala kazaljka pomeri na vreme kada kaže da je kraj radnog vremena, da je Nova godina, rođendan, venčanje. Čekanje ispita, rezultata ispita, a pre svega, čekanje da se pojavi želja za učenjem (to se vala retko dalo dočekati). Zatim, čekanje odgovora, što od same sebe, to i od drugih, čekanje da se uklopiš, da osvojiš, da voliš.
Od svega, najdraže mi je bilo da čekam tebe, svaki dan drugačije, svaki dan čekajući nešto u tom danu, nedelji, mesecu, što neće odati utisak da čekam tebe. Život mi ne izgleda besmisleno, iako ga predstavljam kao čekaonicu, jer su mi se u tom čekanju desile stvari koje nisam čekanjem dobila i doživela.
Zato, još uvek čekam. Tebe i sve drugo da zamaskiram čekanje tebe, samo da bih sebi dozvolila luksuz spontanosti i efekat iznenađenja koji život donosi.
