Priče

Videla sam

Ne, neću prepričavati Severininu pesmu, ali ću svakako pominjati ljude. Mogu i odmah da pređem na stvar, ali ljudi to ne vole, draže im je kada ih vrtiš u krug oko suštine. Međutim, ne mogu ljudima uvek udovoljiti, ali ovaj put sebi mogu, te ću se nadovezati na naslov.

Kažu ljudi da spoznaš sebe kada odeš daleko od kuće, od sigurnosti svojih, od komfornosti svoje sobe, i apsolutno se slažem s tim. Videla sam i pričala s mnogim ljudima koji su govorili da nisu ni znali šta sve mogu da podnesu, urade, prevaziđu, ipak kada se pogledam u ogledalu i dalje vidim istu sebe.

Zagledala sam u sobu, nešto sto se tog trenutka zvao dom, zagledala cimerke, slušala njihove razgovore, tražila sebe u njima kao i naše razlike. Znala sam ih i na prvi pogled! Uplašene od novog sveta, a opet željne upoznavanja, kivne na mrkotrpan rad, a malu zaradu, a opet vesele, jer imaju jedna drugu.

Zađem u komšiluk, gde me čeka najodaniji pas na svetu. Voli me, raduje mi se, ali njen svet ne napušta. Njen svet je jedan stari čovek, i jedno drugom su sve što imaju. Videla sam da je on imao cilj da ostavi porok i da ne dozvoli da razočara sebe, ali jeste… Razočarao je kvazi prijatelje i sebe, ali nikada i svog psa.

Na putu do posla, najčesće vozeći bicikl, draže mi je bilo da gledam u prirodu, a za mene je najlepši deo prirode voda i nebo, ali nisam mogla da ne primetim ljude koji su rane jutarnje časove trošili u redovima za krofne, ali ni one koji su se znojili pokušavajući da brže okrenu Zemlju pod nogama trčeći, ili ubrzanim hodom. I jedni i drugi su radili ono što njih ispunjava, i jedni i drugi su žalili za mrvicom onoga što ovaj drugi može i trenutno radi. Ja sam žalila za slobodnim vremenom koje sam mogla kvalitetno da posvetim sebi. Na poslu nikakva motivacija ne pomaže. Koliko god da se raspoložena probudim, i koji god pesmu u putu da saslušam, ljudi mi skinu osmeh s lica, svojom nezasitošću. Stalno su gladni, žedni kafe, vode, alkohola, a zapravo su gladni pažnje!

Videla sam oca koji je doveo ćerku na doručak koja je sve vreme gledala u telefon, on joj je kad-kad nesto govorio pokušavajući da stupi u konverzaciju s njom, ali ga je ona pubertetski mrzela. Žalila sam ga, a njoj sam želela da kažem da bih ja dala sve dolare sveta da sa svojim ocem budem tog trenutka na doručku, umesto što gledam tu tužnu sliku. Ćutala sam…

Videla sam roditelje koji dovode decu u restorane, i uče ih da je to dobar način da provedu svoje slobodno vreme. Videla sam decu koja su još uvek deca zarobljena u stolici za stolom prepunim hrane koju ne žele, ali sam videla i decu koja se ponašaju bolje od mene u restoranu. Tužno za njih, možda i za mene.

Videla sam dvoje dece čiji se roditelji razvode, a čija je majka u baru i ostvaruje kontakt sa novim poznanikom. Deca ne znaju šta se dešava, ali to osećaju vrlo snažno! Želela sam da im pružim sve vreme ovog sveta, da ga provedemo igrajući se najzabavnijih igara. Zabavila sam ih na nekoliko minuta, dok surova realnost, koja se zove posao i menadžer, nije dozvala moje ime.

Videla sam ljude koji se smeju i proslavljaju nečiju smrt, jer veruju da to tako treba, i da bi ta osoba zapravo volela da se oni tako ponašaju. Videla sam čoveka koji je skinuo donji veš na sred porodičnog restorana, verovatno zbog opklade.

Videla sam dvoje zaljubljenih na ručku u restoranu koji pruža prelep pogled na okean, ali oni su igrali igricu preko telefona, jedano protiv drugog, jedno pored drugog. Bilo je tužno, ali oni su u tome našli sreću!
Videla sam dvoje koji se vole i savršeno slažu, ali misle da im je kasno da imaju decu, i onda reše da imaju psa. Strah…
Videla sam ljude svih godina kako se raduju, plešu, vesele se, smeju na glas, hodaju bosi, u kratkim suknjama i pantalonama, sa golim stomacima. Zastrašujuće, a opet za svako poštovanje.
Videla sam ljude koji ne znaju za sreću dok ne udahnu par dima ili dok ne popiju par čašica. Žalosno…
Upoznala sam ljude koji napuštaju svoje porodice na par meseci, zarad novca, ljude koji stavljaju glavu iznad srca, i potpuno vladaju situacijom, jer je to jedini način da budu uspešni. Nedefinisan osećaj…
Videla sam dvoje koji se svađaju, a nakon samo minut-dva se vole. Zapravo, videla, doživela i preživela.
Videla sam neverne, mnogo nevernih, videla sam verne koji se bore da takvi ostanu, i videla sam samce koji se boje vezivanja i vernosti. Videla sam poražavajuće: ne verujem u pravu ljubav. Strah…
Videla sam čoveka koji je pomagao ljudima bez naknade. Videla sam ljudinu!!! Poštovanje…
Videla sam bogate, siromašne, voljene, prevarene, ostavljene, razočarane, lažno srećne, tužne, vesele, alkoholisane, gole i bose, zaigrane, decu i odrasle.

Videla sam ljude, ali ne i njihove živote, videla sam maske, ali ne i njihova lica, slušala sam reči, ne znavši šta je istina, osetila sam i videla mnogo, a zapravo ništa!

Za kraj, videla sam sebe u ogledalu, popunjeniju u obrazima i stomaku, videla sam konfliktnu osobu koja želi da veruje u pravu ljubav, ali zapravo ne veruje, koja želi da veruje da su svi dobri, ali kada jesu, boji se da postoje skrivene namere, videla sam borca koji često plače zbog nepravde, videla sam osobu koja zna šta hoće!

07. Septembar, 2016. uspomena na Ameriku

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s