Priče

Preživeti divlji ples

Da li ste ikada rekli sebi: “Ne bih žalio da sada umrem, na ovom mestu, dok radim ono što volim!”? Ja jesam, više puta, ali nikada nisam došla u situaciju da mogu stvarno da umrem dok radim ono što volim. Nakon toga sam pažljivije birala reči, ili bolje reći rečenice u kojima se govori o ljubavi i smrti u isto vreme.

Naime, jednog proleća nekolicina koleginica sa fakulteta je rešilo da započne novo sportsko poglavlje u svom životu. Ako bi trebalo da mu damo naslov, onda bi on glasio “Rafting od mirnog ka divljem”. Treninge smo imale na najmirnijoj mogućoj vodi, što je odlično za prve korake, učenje tehnike, i shvatanja kako uopšte ta vazdušna masa funkcioniše dok mi upravljamo njome. I naučili su nas! Zaista su nas naučili kako se čamac kreće dok mi utičemo na njegovo kretanje, i skretali su nam pažnju više puta kako je važno da uvek to i radimo. Da ne dozvolimo da čamac utiče na nas, već da mi utičemo na njega svojim vratolomijama.

Napred, privlačenje, kontra, odbijanje, kočenje. Pomislili biste da vam govorim o nekim teorijama kako da osvojite nečije srce, a zapravo se radi o komandama za osvajanje prostora u vodi, komandama za probijanje barijere i ono najvažnije, komandama za stvaranje timskog duha.
Stigli smo na divlje, na nepoznato, ali vrlo privlačno mesto! Reka Nišava, uzburkana, brza i nestrpljiva, udara o kamenje pokušavajući da ga slomi, praveći time bukove koje smo gledale sa strahopoštovanjem i željom da ih osetimo preko pramca čamca. Gledale smo reku kako teče u ritmu krvi koja jurca kroz naša tela željna avanture i dokazivanja, pre svega sebi samima.

Prvo kampovanje u životu, nekima od nas, samo produbljuje osećaj divljenja i uživanja, i na dodatan način nas povezuje sa prirodom. Uveče nas uspava zvuk reke, i skoro da možemo da čujemo način njenog kretanja i veštog izbegavanja prepreka na putu, pa napravimo mali autogeni trening, gde na isti način plešemo po vodi i osvajamo kapije. Kao tvrđavu da osvajamo, mi smo verovale da ne postoje ne osvojive kapije! Iako se nikada pre trke nismo sastale u tom sastavu, željno smo iščekivale početak i naš dolazak na red. Bile smo potpuni autsajderi, ali smo nenametljivo htele da promenimo taj status. Par problemčića na startu koji bivaju brzo prevaziđeni!

Ushićeno uskačemo u čamac sa kamerom. Srećne smo, moći ćemo kasnije da analiziramo trku, greške i dobre stvari. Pre početka smo se dogovorile ko će biti kapiten i koga ćemo slušati u čamcu, ko će voditi ekipu kroz pustolovinu osvajanja neuktorive reke. Deset sekundi pred start bodrimo jedna drugu i verujemo u nas. Odlikovala nas je hrabrost. Prvi osećaj brze reke, i to na samoj trci. Vatreno krštenje. I ne samo to…

Pet sekundi pred start, dovoljno za duboki udah i pripremu za grabljenje reke koja je mirnija pri obali. Pet, četiri, tri, dva, jedan! Spuštamo vesla u vodu i sve veslamo ka prvoj kapiji, ali niko ne progovara! Osvajamo prvu kapiju, ali nas voda nosi kako ona želi, igra valcer sa nama i vrti nas ka obali, bezobrazno odbija, smeje nam se i pokazuje koliko smo je potcenili. Drugu kapiju potpuno mašimo, gde rešavam da preuzmem kontrolu nad svojim timom, jer sam poprilično grlata, borbena, a donekle sam bila i uplašena.

Probijamo se kroz grane drveća koje se ljubi sa rekom na njihovom stalnom mestu. Ono nas pomalo i kazni ponekom ogrebotinom zato što ga odvajamo od njegove hrane, ali to je naš put ka trećoj kapiji, kroz koju prolazimo bez većih problema. Kontra kapije nismo ni gledale, pa smo tako nastavile pravo ka petoj kapiji, zamalo osvojena, ali pipnuta veslom. Idemo dalje! Dobro nam ide, sada već pomišljam da smo pravi tim, da se slušamo i da će svaki sledeći put biti bolji. Šesta osvojena, sedma takođe (bar se tako tada činilo), osma nam je izmakla za glavu, za jedno bacanje.

Vreme ne prašta greške, uvek gledate da popravite ono što možete, ono što tek sledi! Nekim privlačenjima, i u dogovoru sa rekom, uspevamo da prođemo kroz 10. kapiju, koja je ujedno i poslednja za nas, a koja se nalazila na suprotnoj strani obale! Kakav podvig, bravo za nas! Još 15ak zaveslaja i prolazimo cilj. U tom trenutku uključuje se i kapiten ekipe, to je valjda značilo da smo ipak dobro prošle i da smo dobro odradile sve. To je trebalo to da znači, ali prava borba i trka, i to za život, tek počinje!

Sećate se s početka kada sam rekla da je važno da vi upravljate čamcem, i da radite bilo šta, kako on ne bi upravljao vama? E, mi se toga tada nismo sećale. Iako su nas od početka takmičenja upozoravali na drvo koje je u vodi sa sve granama, da je to mesto odmah nakon cilja, i da vodimo računa kako pristajemo, mi smo to drvo videle mnogo ranije, nego što se zapravo nalazilo, pa smo se opustile. Rekla je delovala mirno, a zapravo je nosila sve sa sobom, samo bez talasa koji će odati njenu brzinu i veličinu.

Pravim se pametna, ko bi drugi nego ja, i objašnjavam jednoj od devojaka u čamcu kako je trebalo da se baci u čamac da bismo osvojile još koju kapiju, međutim, dok se obraćam jednoj, svih ostalih pet gleda u mene, dok samo jedna drži veslo u vodi. I to je bilo to, mali trenutak nepažnje, moja potreba da pokažem koliko ne znam, i potreba da nekome ukažem na greške u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu je doživela svoj vrhunac! Sa obale se čuo glas spasioca koji je vikao iz sveg glasa: “DEEEESNOOO!!!”. Pogledale smo ispred sebe, videle panj koji viri iz vode i par grančica koje se šepure na njemu. Ubacujem veslo u vodu, i radim najgoru moguću stvar! Kontra zaveslaj, i nameštam čamac da udari o panj valobranom, i da nas uz pomoć vode okrene kao centrifuga.

Trenutak koji je na snimku trajao svega 40 sekundi, i mojim očima je trajao kao sat. Gledam valobran s leve strane kako se uzdiže i devojke koje se drže za isti, pokušavajući da nadjačaju snagu prirode. Ne želim da trepnem, nisam svesna šta se dešava. Klizim sa čamca, i nešto čudno se zbiva! Leva noga je skliznula, ali desna je ostala zaglavljena u čamcu. Više ne vidim nikoga oko sebe, i molim se da neko sve to vidi, i da neće dozvoliti da se bilo šta loše dogodi. Poslednjim atomom snage privlačim se ka suprotnom valobranu i pokušavam da ustanem, ali ponovo mi priroda pokazuje koliko sam mala i slaba u odnosu na nju.

Uzimam vazduh i predajem se vodi. Upadam u nju, prsluk na grudima me vuče ka površini, noga mi je zakačena za dno čamca, lice mi je u vodi. Ne mogu da zaronim i izujem patiku, ne mogu da izbacim glavu da uzmem vazduh. Ostaje mi samo da se kobeljam, da povlačim nogu. Ni u jednom trenutku nisam videla svoj život kako mi prolazi pred očima. U tih deset sekundi, koliko sam bila pod vodom, pomislila sam: “Da li je moguće da se ovo dešava?!”. Oči su mi sve vreme bile otvorene, i gledale su neko prijatno zelenilo, sa nekim tajnama obojenim u crno, negde u nekim dubinama reke. Pomišljam: “Pa, ne mogu danas da umrem, bilo bi glupo!”, i počinjem jače da se kobeljam, i noga mi klizi iz poveza kao sapun kroz ruke.

Olakšanja nije bilo. U svom tom plesu reke i nas, ili bolje reći reke nama, prisetile smo se načina da okrenemo čamac. Devojke s jedne strane su gurale čamac, dok su devojke s druge vukle i pravile poluge, nogama i rukama. Zamislite, voda vas nosi, a vi okrećete čamac! Meni je to zadivljujuće. Iako nismo uspele, reke nije imala nameru da stane. U nekom trenutku, rešila sam da se prepustim. Mislim da je sa prirodom tako. Što manji otpor pružate, lakše vam je da je razumete i da uživate u njoj. Ležim na leđima, veslo je u desnoj ruci, čamac držim levom, noge su mi ispred glave i tela (eto, i toga smo se setile), i vozimo se. Slagaću vas ako bih vam rekla da to nije bilo opuštajuće.

U jednom trenutku čuje se glas jedne od devojkama: “Imamo dno! Drži čamac!”. Mislim da voda nije imala nameru da joj mi budemo prepreka na tom mestu, pa je udarala po nama iz sve snage. Uspevam da napipam vrh kamena pod đonom, da se oduprem o njega, i da guram čamac ka obali. Pored mene drugarica se drži jednom rukom za čamac, drugom drži veslo, a noge je lebde po površini vode. Gleda me i obraća mi se, ja je gledam i samo klimam glavom, ne shvatajući da traži pomoć, jer je voda vuče, i nema više snage da se drži. Nešto niže od tog mesta, na sred jezera se nalazilo kamenje, nezgrapno pobacano. Nakon izvesnog vremena shvatam šta je zatražila od mene, i pomažem joj tek kada se ona sama privklu čamcu jednom rukom. Ljudi, mi ni ne znamo koliko smo jaki, dok to da budemo jaki ne bude naš jedini izbor… Pomogla sam joj pri kraju, i podelila sa njom parče tog vrha kamena na koji je mogla da se osloni prstima.

Nakon pristajanja, usledilo je prebrojavanje, gde smo shvatile da nam nema kapitena! Tražile smo ispod čamca, dozivale je iz sveg glasa. Oko nas je bila samo priroda koja je bila nemilosrdna, a u isto vreme i vesela. Granje na drveću se veselo njihalo praveći struju koja hladi, i praveći talase na površini vode. Dozivanje se nastavlja! Par nas je doziva, jedna devojka se moli za nju i plače, a ja pomišljam kako se u istoriji fakulteta nije dogodilo da neko ode da nastupa za fakultet i pogine. Smešno? Verovatno! Jednostavno, nije bio dan za stradanje, ne znam kako sam to znala.

Nisam je dozivala, jesam se plašila. Na kraju krajeva, ja sam sa njom bila najbliža od svih. Mislim da sam samo verovala u nju, i verovala da se snašla. U tom trenutku, prolazi veslo, i papuča. Njeno veslo, i njena papuča. Slagaću vas ako vam kažem da nisam osetila stid što sam toliko bila ubeđena da je dobro, i slagaću vas ako kažem da nisam poželela iste sekunde da vrištim na sav glas, da nateram sve oko mene da ućute, i vetrove da ne duvaju, i reku da zastane, samo da bismo nju našli. Tada još uvek nisam znala sam najvećim delom ja krivac za kobno prevrtanje. Posle 15 minuta pomoć nas pronalazi. Bugari su prvi stigli, a mi sve što imamo da pitamo je:”Gde je Bojana?!”… Niko nas ne razume, svi žele što pre da nas izbave odatle. Spuštaju se užetom do nas, pomažu nam da okrenemo čamac, i tada stižu vesti o njoj da je dobro, i da je na obali, da nas čeka. Ja sam tada bila najsrećnija, i najzahvalnija osoba na svetu.

Okrenuli smo čamac, par nas je odveslalo čamac do cilja (koji nikad ne bismo našle). Mislim da je u redu da pomenem da je doveslavanju pomogla Bugarka, koja je bila iz ekipe koja je takmičenje završilo kao šampion. Pokazala je neverovatnu požrtvovanost i razumevanje, spustila se sa muškarcima užetom i veslala pored mene, tačnije ja pored nje, do mirnog dela. Pristajemo, odzvanjaju reči organizatora: “Diskvalifikovane ste!”. Tuga i bes! Završile smo trku, bile u prve četiri ekipe, preživele kobno prevrtanje, i sve to da bi nas diskvalifikovali?!

Međutim, mnogo je tu više stvari od onih koje smo mi tada videle i shvatale. Nismo samo mi preživele to prevrtanje, već svi naši prijatelji koji su došli tu, naši profesori koji su nas doveli i koji su osećali najveću odgovornost za naše živote, a opet nam ni u jednom trenutku nisu prebacili za ono što se desilo. Ovo je možda i najbolji način da zahvalim svom timu što me nikada nije okrivio za ono što se desilo, iako sam svesna svoje greške (Mirjana Vrcelj, Aleksandra Domanović, Maja Trajković, Milena Lončarić i Bojana Sabo), takođe da se zahvalim profesorima Željku Rajkoviću i Darku Mitroviću na razumevanju, a svima njima da se izvinim za pretpljeni strah!

Ipak, što se mene tiče, ono je bilo neopisiv osećaj (ma koliko se trudila da vam dočaram), srećna sam što sam to proživela baš na takav način, i sa takvom ekipom! Jedno poglavlje životne knjige je ispisano, bogatija sam za veliko iskustvo, još više volim život, još više volim rafting, još više poštujem ljude koji umeju da rade kao tim, još više volim, poštujem i divim se vodi!

16. Decembar, 2016. uspomena na maj 2014.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s