Priče

Sreća

Da li ste se ikada zapitali šta je to što nas privlači kod drugih osoba? Šarm, intelekt, duhovitost, stav, fizički izgled, osmeh? Ili sve to u isto vreme? Ne! Privlači nas sreća. Sreća koju je neko drugi izazvao i zaslužio, sreća koju je neko drugi uneo u život te osobe koja nam se dopadne, sreća kojom je neko obojio lice od krive linije zvane osmeh, do naboranih kutaka očiju, sreća koja cakli u očima, pa kada vas osoba pogleda, pomislite da je u vas zaljubljena, a ta osoba je “samo” srećna.

I, šta onda mi radimo? Mi želimo da osetimo tu sreću, želimo da budemo deo nje, želimo da neko isto tako bude srećan što ima nas, želimo da taj neko bude srećan, ali s nama, zato što smo videli istinsku i ispunjenu lepotu koju ta osoba poseduje. Mi onda otimamo, od svakoga pomalo, a sve iz uverenja da ćemo dobiti isti efekat, a zapravo nanosimo bol. Sebi, osobi koja je srećna, osobi koja je zaslužna za nju. Sebi, jer se otimanjem niko još nije usrećio, osobi koja je zadovoljna sobom tako što joj poljuljamo sigurnost, ubacujući sebe nepozvano u njihov život.
Onda vidimo sreću koju je neko sam gradio nedeljama, mesecima, godinama, tako što je preboleo stare rane i konačno stao na svoje noge i počeo da osvaja, ali se nama dopadne tako odlučna, svesna, nasmejana i na to sve sama, pa pomislimo da će biti još srećnija baš sa nama. Zatim se upoznajemo, saznajemo više od onoga što smo videli, saznajemo više od optimizma, i to nam se ne dopada, odustajemo od te osobe i ostavljamo je da ponovo briše prašinu sa kolena i izgrađuje se.
Zašto? Zašto ljudi nisu sposobni da vide dalje i više od ponuđenog? Zašto neko ne vidi osmeh iza namrštenog pogleda, i poželi da toj osobi obriše bore između obrva, a docrta nove na obrazima? Zašto neko ne poželi da suze izazvane tugom zameni suzama smejalica? Zašto neko ne poželi da samo ćuti i hoda pored usamljenog čoveka, zašto niko nema vremena da sasluša čoveka sa ulice, kojem je karton najbolji prijatelj, zašto niko nema vremena da oslušne prirodu i da posmatra životinje? Zašto samo vidimo i čujemo srećne, a ne usrećujemo one druge? I, na kraju, zašto ne usrećujemo sebe?
Zato što smo kukavice i bojimo se rizika, zato što žurimo besciljno, zato što smo lenji da se potrudimo, zato što smo površni i izveštačeni, zato što se bojimo da budemo drugačiji, zato što smo neostvareni, izgubljeni, sramežljivi i zato što smo se otuđili od sebe, porodice, prirode, životinja, ljubavi.
Onda shvatimo, tek kada usrećimo sebe, moći ćemo i druge. Tek kada smo zadovoljni sobom, bićemo i drugima. Tek kada ispunimo makar jedan cilj, moći ćemo da pomognemo drugima da ostvare svoj. Tek kada počneš da poštuješ sebe i svoj trud, moći ćeš i tuđ. Tek kada sebe zavoliš, moći ćeš i druge.
I onda, tek onda, ćeš moći da vidiš sreću gde je nema, da je stvaraš gde nedostaje i da se smeješ iskreno i bezbrižno, poput deteta.
3. Decembar 2016.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s