Priče

„Tako se voli jednom u hiljadu života“

Odakle početi? Čime završiti? Znam! TI si logičan početak i kraj ove priče. Priče koja se odavno završila, ili je bar trebalo da bude završena, da sam joj samo to dozvolila! Eh, kako glupo s moje strane…

    Još jedna greška u nizu kada si ti u pitanju. Zavoli vremenom čovek te greške, ubedi sebe da se navikao na njih, prihvati ih kao svakodnevnicu, raduje se i plače zbog tih grešaka, a nekako je uvek srećan, ali nikada sasvim.  Možda i nije sve tako crno, poput duše koja izgara od želje za tobom, evo već petu godinu. Tačnije, znam da nije! Razne boje postoje kada te vidim, kada sa tobom podelim nešto svoje, kada ti se smejem, kada te, kao dete, najiskrenije volim. U tvome zagrljaju vidim i osećam boje kakve svet nije video, pa ni ti! U sećanje tih divnih boja koje su oči zaboravile, ponovo te pozivam, s nadom da je i ljubav prema tebi utihnula kada su te boje otišle u zaborav. Radujem se tom viđanju, drhtim kao i prvi put, ali smelo sebi govorim kako je to samo puko uzbuđenje jer ću te videti posle četiri duge godine. 

    Otvaram vrata, naizgled opuštena, pevušim neku pesmicu dok se srce preznojava, i smešim se kao da te svaki dan viđam, kao da si svaki dan moj. Topao i kratak pozdrav, par progovorenih reči, skoro da ih se i ne sećam. Toliko su nebitne te reči bile. Roje se misli u ludoj glavi, oči polako vraćaju sve boje koje behu zaboravljene, skakućem po tlu kao leptirić, duša mi se odvaja od tela i već se šćućurila kraj tebe. Pomislim: „Daj da što manje trepćem, ne bih li te se nagledala! Ne smem nijedan tren da propustim!“. Prilaziš mi, i svakim korakom mi oduzmeš delić daha, a nikad se življom nisam osetila. Sve je tako ludo i nestvarno, kao i uvek! Čuveni trenutak kada mogu da zatvorim oči, jer si toliko blizu da je dovoljno da te osetim dodirom. Sklapam oči, prepuštam se bojama duge, zaboravljenom i usnulom vremenu, dok budim onu ludačku ljubav koja se nikad nije ugasila. „Nek’ ide život“, pomišljam. „Sada sam starija, znaću kako da se izborim sa bolom koji će uslediti.“ Smejemo se i šepurimo golišavim osmesima, ispunjeni energijom koju smo iscrpeli jedan iz drugog, opet par reči, rečenica, koje odlaze u vazduh. Pamtiću samo tvoje lice, ruke, telo, i sve boje koje sa sobom donosiš kad god mi dođeš. Kao i uvek, vreme najbrže leti kada sam sa tobom. I kada bi ga zaustavili, meni bi to bilo malo. Nezasita sam te! No, za tvoje oči ostajem nasmejana, nedirnuta, i kao briga me je što odlaziš, ostajem vesela i razdragana. 

    Opet, otvaram vrata, ali ovaj put gledam u tvoje lice koje nasmejano odlazi i maše, i opet sve što vidim su: leđa. Zatvaram vrata, vraćam se na mesto ljubavi, zatvaram oči i tražim one boje, a one se gase… Jedna po jedna nestaje kako bivaš dalje od mene. „Ma!“, odmahujem rukom tvrdeći sebi da nisam mala kao pre, da sam bila spremna na ovo sve, i verujem sebi dok se lažem da ništa nije kao ranije. Opet, veselo se smešim i pevušim pesmice koje, sasvim slučajno, podsećaju na tebe. Srećna sam! Uspela sam! Uradila sam šta sam želela, i ostala nepovređena. Kakav sam ja sebi car! Woohoo!  Razdragano skakućem ulicama i zviždućem, opet neku tvoju pesmu (ali, sve su pesme tvoje!), i pišem ti poruku da i ti vidiš koliko sam ustvari odlično, i uspevam u tome. Hah! Uspevam u tome, ali samo na dan-dva. Ponovo se vraćam na period od pre četiri godine kada si bio prva osoba na koju pomislim kada se probudim, i poslednja pre nego što zaspim, i ponovo se ljutim kada nema poruke od tebe, i ponovo priznajem sebi da te još uvek volim, da nikada nisam prestala, i da će biti mnogo teško prestati tebe voleti i prihvatiti da nisi nikada bio, i nećeš biti moj onoliko koliko sam ja tvoja (bila, nadam se).

    Sećaš li se kada sam rekla da je ovo još jedna greška u nizu? Začudo, rešila sam da prekinem taj niz. Teško je živeti tako, voleti i davati sebe celu, i nikad ne znati šta zapravo oseća ona druga strana, i uvek se potajno nadati nemogućem. A zar ja da kažem da je nešto nemoguće kada je u pitanju ljubav, ja koja sam uvek verovala u čuda? Iskreno govoreći, nije meni teško da kažem da je nešto nemoguće, i da kažem da je kraj, koliko mi je teško da zaista poverujem u to i priznam sebi da je tako. Nekada ipak nije dovoljno reći na glas neke stvari. Da je tako, vrištala bih iz sveg glasa da me ceo svet čuje, koliko te volim, a koliko te nemam, i koliko očajnički želim da te zaboravim i zavolim drugoga jače i bolje. Ni svet to ne bi razumeo, začuo bi se samo jauk jedne, napola žive, duše. Ne očekujem ni da ćeš ti ikada razumeti koliko si mi zapravo značio, pa čak i onda kada te nije bilo, a nije te bilo, skoro nikada… Ne očekujem ni da ćeš ovaj 126. kraj shvatiti kao konačni, jer si navikao da stalno odlazim i prekidam sve s tobom, i uvek ti se vraćam. Malo je i smešno što mogu da govorim o kraju nečega što nikada nije ni počelo, još je više smešno to što se tome-ničemu uvek vraćam.

    Ništa ti ne zameram, i tvoje malo meni je bilo mnogo, ali nikada dovoljno, ali više nisi želeo da pružiš. Protiv srca se ne može. I želim ti svu sreću ovoga sveta, i poželela bih da te još neko voli ovako kao ja, ali kao što je već B. rekao „Kako sam tebe voleo ne voli se jednom u životu, tako se voli jednom u hiljadu života.“

  1. Jul 2014.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s